Komentari

Mladi i multikulturalnost

            Mi, Vojvođani, imamo tu sreću da živimo u multietničkoj i multikonfesionalnoj sredini, gde vlada vekovna koegzistencija, razumevanje i međusobno uvažavanje.

            U Vojvodini, prema rezultatima poslednjeg popisa, živi preko 20 nacionalnih zajednica. To je jedna velika paleta kultura, jezika i običaja. Retko koji region može da se pohvali takvom vrstom heterogenosti stanovništva. Vojvodina je oduvek za sve bila utočište i dom. Od naseljavanja Srba pod Arsenijem Čarnojevićem, kolonizacije Nemaca, Mađara i Slovaka pod Marijom Terezijom, dolaska Hrvata, Rumuna, Rusina i mnogih drugih, pa sve do danas, mi imamo jedan divan i skladan zajednički život na ovim prostorima.

            Mladi su oduvek bili most saradnje i povezivanja među narodima. Po pričama starijih, da se zakljičiti da je ranije, pre II svetskog rata, svako znao po nekoliko jezika. Na primer, moja čukunbaba Magdalena, koja je inače bila Hrvatica, govorila je nemački, mađarski, srpski i engleski. Za to doba i to je bilo napredno, ali ona nije bila izuzetak. Jevrejski trgovci, kojih je pre toga bilo dosta, uz svoj maternji jezik, morali su znati još bar tri jezika. To je bilo neophodno u komunikaciji s mušterijama i lokalnim stanovništvom.

            Danas je međutim, ta situacija dosta izmenjena. Poslednjih dvadesetak godina, multikulturalizam u Vojvodini je zanemarivan, vršeno je zastrašivanje i odbacivanje svih onih koji su drugačiji od većine. Tim postupcima vlasti i takvom propagandom, mladi su huškani protiv svojih vršnjaka drugih nacionalnosti i samim tim su i manjinski narodi bili prinuđeni na asimilaciju i zaboravljanje svog porekla i svojih predaka. Danas, kad u Vojvodini deluju različita klerofašistička i šovinistička udrženja, “Obraz“, “Nacionalni stroj“, skinhedi i mnogi drugi, logično je da se mnogi zatvaraju u sebe, pa i utapaju u većinu.

            Ne smemo da dozvolimo da se zajedništvo, tradicija, multietničnost i specifičnost Vojvodine koja je vekovima građena i negovana, zapostavi, zaboravi i uništi. Raduje me projekat Vojvodine “Afirmacija multikulturalizma i tolerancije u Vojvodini“ jer je to jedan od načina da mladi saznaju nešto jedno o drugima. U kvizu “Koliko se poznajemo“ pančevačke srednje škole su ostvarile zavidne rezultate, što je dokaz da postoji nada i da mladi pokazuju interesovanje za prave vrednosti.

            Niko ne može da poriče vojvođansku posebnost. Svako ima neosporivo pravo da se nacionalno izjasni, da neguje tradiciju i kulturu svoje zajednice. Vojvodina, kao kulturni i ekonomski pokretač Srbije mora da drži do sebe, da ne zaboravi svoju istoriju. Svi smo mi odnekud došli ne ove prostore. i svako je svojom kulturom dao doprinos vojvođanske specifičnosti. Multikulturalnost je naša prednost koju malo koja oblast poseduje. To moramo zajednički da sačuvamo i pametno iskoristimo, zbog nas i budućnosti dece i omladine.

Dalibor Mergel

Šoping - fenomen br. 9

            Jedna od mnogobrojnih reči stranog porekla koja se baš lepo odomaćila u našem jeziku. I skoro da više i ne koristimo reč KUPOVINA! A i kad je neko spomene, uvek mislimo na nedeljnu pijačnu kupovinu... “Šoping“ je više urbana reč, kako bi neki rekli, pa je stoga trenutno in da umesto u kupovinu idete u šoping... :) Rezultat i jedne i druge akcije je poprilično izjednačen; gomila novih stvarčica, puno potrebnih, malo više nepotrebnih i smanjen račun u banci ili još gore: ako sve to kupujete na kredit... :)

            Svima nam je jasno da živimo u potrošačkom društvu i da, što se toga tiče, ni malo ne kasnimo za svetom. Tri puta ura! :) Ali postoji jedna bitna razlika: nemamo svetski standard (iako svetski trošimo). O tome govore i nedavna istraživanja o zaduženosti stanovništva. Čini mi se da je pominjana cifra od hiljadu i nešto evra po svakom zaposlenom članu... A ako su nam ljudi koji rade toliko zaduženi, šta da kažu oni koji ne rade...? :)

            I onda, tako zaposleni ili ne, zaduženi poprilično, krenemo u šoping, ili kupovinu, ko kako više voli. Mada ni jednom ni drugom nije lako odoleti, naročito kada idete ulicom gde nema ničeg drugog sem sledećeg niza: butik, pekara, kafić (naravno pun, u bilo koje doba dana), pa opet butik, pekara, kafić (i ovaj takođe pun) i tako u nedogled.

            Na svakom butiku, naravno velikim slovima, piše RASPORODAJA, ili SNIŽENJE! Pa sad tu imate sniženja od 5%, 25%, 55%, 75%... I tako u nedogled... Još bolje je ako su ti procenti ispisani preko čitavog izloga... :) I tako, čovek uđe, čisto da vidi šta se nudi, jer od onih polepljenih procenata na izlogu, ne može ni da nazre o čemu je reč. A tamo, stvarno može svašta da ga snađe! Pre svega, može da uoči da se čizme koje je kupio pre samo mesec dana i platio đavo i po, sada nude za neku siću, ili da je cena i pored sniženja ostala ista i da se sniženje onosi na neke demode cipele u ćošku, koje su baš tog dana sve rasprodate. Naravno, možete poželeti da nešto ipak probate, a ljubazne prodavačice će ishvaliti to strašilo na vašim nogama, ili leđima, sve jedno, i imaćete utisak da je to odevno parče čekalo samo na vas... Kakav ste samo srećnik, reklo bi se! :) A može vam se desiti da kupite i nešto što vam u životu neće trebati, ali bože moj, na sniženju je! I tako verovatnoća da izađete praznih ruku jednaka je verovatnoći da ste ušli praznog novčanika...

            Znači, ipak izlazite sa par kesa... Umorni od silnog probavanja i prebiranja... Ali bez brige, jer odmah zatim sledi pekara gde možete da okrepite svoj želudac, a zatim i kafić, gde možete lepo, na tenane, ispiti kaficu s prijateljima ili solo, sa sve osmehom na licu zbog uspešno kupljenog krem džempera koji je baš merkala neka persona do vas, ali ste ga vi ipak kupili, iako će vam zatrebati tek u oktobru. Naravno, ukoliko se modni kreatori smiluju pa proglase baš tu  krem nijansu za -U TRENDU- i u tom iščekivanom mesecu... :) I dok tako na tenane pijuckate kaficu, možete se setiti i torbe koju ste malo pre videli i skoknuti časkom natrag, ma kad je bal nek je bal... :)

            Kafica je pri kraju i valja krenuti dalje u novi niz butika, pekara i kafića, a treba osloboditi i mesto nekome ko upravo ulazi iz prethodnog niza. Naravno, sa jednom, dve  ili više kesa u ruci... :)

Miroslava Kovačević

Na jednom od naših viđenijih TV kanala traje (...li, traje!), po nekima, najpopularniji (rijaliti) šou. Kao što se zna, ovoga puta “zatočenici“ su (tzv.) zvezde, a radnja se odigrava finalne večeri. U prepoznatljivoj scenografiji, frenetičnoj atmosferi, svi isčekuju izbor pobednika...

Učestvuju: Tračoslava (sveobuhvatna), Šeširdžija (lokalni), Grmalj (uvozni), Student (urbani), Sponzorojka (belosvetska)...

U epizodi:

Veliki brate, Srbine!

Tračoslava (oduševljeno): - Majko moja, kako je ovde predivno! Baš kako sam i zamišljala! Ih, sve šljašti k'o u sred Pariza. Nek puknu one moje alapače što nisu ovde. E, hvala, bar tebi komšo, što si prist'o da mi praviš društvo... Jel'da je divota? (obrati se Šeširdžiji)

Šeširdžija (smušeno i nevoljno): - Ma, jes  komšinka. Nije, da nije, al' puno galamidu ovi, kak' se zovedu, zvučnjaci. I, sve me oči boledu od ovih sijalica što žmirkadu...

Tračoslava: - Ma, samo se nešto žališ, komšo! A, ko bi vol'o da pobedi! Uf, samo da pobedi onaj mali, što je im'o nesrećno detinjstvo... E, baš bi mi bilo milo...

Šeširdžija: - Ne razumem ti ja šta to oni radidu tamo zatvoreni ko u kafezu? Mal' ležidu, mal' se blesavidu, mal' se svađadu. Sam' se pitam - ko hrani te lenštine? Sve su to neki razmaženi cirkuzanti što volu da se snimadu, pa za koga ja tu ima šta da navijam... Jal tu, bar, ona gospa sa sela, što drži svinje?

Sponzorojka (držeći natpis - “Bigi, oženi me!“- dobaci iz pozadine): - Ne, bre, matori, ta ti je bila pre i bila je takva ljanka-se. Znači, izvaljivala je neviđene bisere! Zato je ova pevačica je, mis'im - kon-za! Znači, mis'im, kako je samo nabacila carske silikone! Samo, frajeri su bruka! Sve, je..te, matorci, narkosi, pederi... Da je, bar, neki zgodan fudbaler...

Grmalj (na sebi noseći majicu sa “popularnim“ patriotskim natpisom, zaurla): - Fudbaler, jašta! To je naša junačina, što je zbog svoje zemlje bacio, bre, milione kapitalističkih novaca do vraga i vratio se! To je naš Srbin, bre! Živeli fudbaleri i plivači! Ma, ima da gori cela Srbija! Dole truli zapad!

Student (sa natpisom “Loša kopija“, smireno nastavi): - Dole ili gore, nama je svejedno - u istom smo čabru! Samo što je dotični pomenute valute bacio na provod po tom istom “trulom“ zapadu i hvalio se na sva zvona svojim tamošnjim provodima... A, i plivačima je “toplija“ voda po zapadnjačkim bazenima, a i  fakulteti nekako više prijaju njihovom intelektu.

Grmalj: - Ma, šta bre zapad?! Nemaju ti oni pojma o životu, bre! Niko ne ume da živi k'o mi, bre! Niki nema tak'u dušu i tak'e svetinje!

Student: - Al, na nebesima! A, od oblaka se baš nešto ne najedosmo! Nešto nam ne ide bojkot stranih brendova, pa i sam Big-brader je...

Grmalj (naglo ga prekinu): - Šta, “brend“!? Šta, “big“?! Ma, govori srpski da te ceo svet razume! Ništa ja tu ne kontam te baljezgarije! I, šta 'oće ovi čupavi drogeraši, što vade neku repu (prim.aut. reperi)? Nije im ovo Amer'ka! To, Eroooo, Srbineeee, švalerčino matora!

Student: - Da, pravi je to “otrov“ za devojčice, koje mogu praunuke da mu budu! A, “Big brader“ u prevodu znači “Veliki brat“, koga “nebeska nacija“ nemilice guta ovih dana i potiče s tog “buđavog“ zapada...

Grmalj: - Ma, ne mor' bit'! Vel'ki brat ti je čist Srbin! Znam čoveka i stvarno je, baš, “velik“! Ma, ogroman je - veći od svih amer'kanskih metiljavaca! Sve će ih nadigrati! Ma, Srbija do Tokija i, do Zapada!

Student: - I do Ševeningena! Ne samo da je “najkabastiji“, nego je, verovatno, i “najpametniji“, ili, bar, najgrlatiji od svih ukućana rijaliti šou programa “Hag-braders“! Sigurno će ostati do samog finala i, to - kao poslednji u kući! A, mi ćemo, naravno(!), glasati za njega! I glasati...

I, svi su oni tako, slučajno ili namerno, ali, ipak, zajedno, nastavili da “rijalistišu“ za neki budući i bolji šou-program... A, Veliki brat?! Veliki brat poziva sve “ukućane“ u sudnicu, ups, ispovedaonicu, i... Show must go on!

Ah, da, umalo da zaboravim - u starčevačkoj opštini ništa novo, osim što proleće uzima maha, gradi se na šest-sedam frontova - kanalizacija, glavni put, tribine, a u pripremi je gasifikacija, Simonida napravila “haos“ u KKK, ali i, ipak, najznačajniji događaj jeste overa maestralnog povratka Borčeve “kaznene“ ekspedicije u odbojkašku elitu! Bravo, momci! I, da bude, treća - sreća!

Jordan Filipović

Posete prijatelja

O ovoj temi već sam pisao, ali svaka poseta potakne ljude da se vrate u prošlost, pa bilo to makar i samo nekoliko godina unazad.

Pre skoro mesec dana na vrata je pozvonio jedan mladić, a kako ga u prvi momenat nisam prepoznao, odmaknuo sam se od vrata kako bi ga videli moji ostali ukućani. Obe moje kćeri prepoznale su dečaka koji je stanovao u našem ulazu i s kojim su delile školske klupe.

U to kratko vreme uspeli su, kako se kaže, obrnuti sve na glavačke. Setili su se tolikih događaja i nekih detalja da sam i ja ostao zapanjen.

Dogodila se slična situacija i meni. Na povratku iz Starčeva i mene je posetio nekadašnji Starčevac, Petar Gavrilović, sada vlasnik jedne uspešne firme u Nemačkoj.

Prvo u stanu, uz kafu i sok, a kasnije uz laganu večeru u obližnjem restoranu, “pročešljali“ smo celo Starčevo. Za sve priče bilo je premalo vremena.

Napomenuo je da je bio loš đak, ne znam u kom smislu, ako je sad uspešan poslovni čovek. Možda su ga  učitelji i nastavnici iz osnovne škole, kojih smo se oboje prisetili, loše ocenili.

Teško je pisati o ljudima koji su još među nama, ali evo kako ja to gledam i kako se sećam kao je Petar postao preduzetnik.

Preduzetnički duh usadio mu je njegov otac. Stariji Starčevci se sigurno sećaju majstora koji je zbog svog hobija dobio i specifični nadimak, koji je celo selo znalo ali on sam nikad ga glasno nije volio čuti.

Sećam se dobro, jednom je kod Grgića nestalo struje, a ja sam s roditeljima bio, po običaju, da gledam televiziju. Neko je išao po majstora koji je živeo preko puta. U trenutku dok je majstor dolazio, ja sam izgovorio njegov nadimak i svi su me ukorili, a majstor se napravio kao da to ne čuje. Majstor je inače bio izvrstan električar i u mnoge kuće je uveo blagodat današnjice.

Petar je s ostalim momcima koji su bili šegrti kod majstora pomagao ocu, a stvarno je u to doba bilo puno posla, jer je svaka kuća htela da ima struju, a bile su tu i sitne inervencije u slučajevima nestanka struje.

Kad je Petar stasao, kao i svi mladi ljudi, hteo je da se osamostali. Avanturistički duh koji je dobio čitajući avanturističke romane na kratko ga je odveo u “beli svet“, za ono vreme po običaju - ilegalno.

Petar nije ostao na tome. Pojavio se u Starčevu s malim plavim kamiončićem baš u doba dok je išla popularna serija “Dugo toplo leto“. Zbog svoga kamiončića, a i zbog toga što je bio naočit momak, dobio je i nadimak Ben Kvik kao i popularni junak poznate serije.

Kako je bio jedini prevoznik u selu, čini mi se da je posao dobro krenuo, jer su do tada ugalj, a i ostali građevinski materijal iz pančevačkog “Drvara“ još prevozili na špediterima i konjskom zapregom. Nakon plavog kamiončića došao je kiper, koji je olakšao i povećao posao.

Kao i svi mladi Starčevci, živeo je u Starčevu i za Stračevo. Svojim umećem oko struje pomagao je u osvetljavanju sela i svih događanja koja su se u tim godinama dešavala u Starčevu, a svojim kamionom pomogao mnogima u selu.

Nemirni duh ga na kraju odvodi ga u Nemačku, gde svojim životnim iskustvom, preduzimljivošću i snalažljivošću osniva sopstveno prevozničko preduzeće.

I na kraju, jedna kratka poseta i ugodno provedeno veče, budi sećanja na protekle dane, na mladost i preduzimljivost.

Čitam o najnovijim promenama u Starčevu. Nadam se da ću to uskoro i videti, kojom prilikom ću ponovno da osvežim svoja sećanja i napunim baterije za nova pisanja.

Do tada ....

vaš 

Vinko Rukavina

 Vrh strane