Intervju

NEDELJKO NEDIĆ, SOCIJALISTIČKA PARTIJA SRBIJE

U lokalu sa PUPS-om

            S obzirom na to da su lokalni izbori pred nama, kako ocenjujete rad opštinskih vlasti u protekle četiri godine?

            - Što se tiče vlasti na opštinskom nivou, mislim da je došlo do velikog rasula. Obećanja data u predizbornim kampanjama, i tokom mandata, da će se mnogo toga promeniti, nisu ispunjena. Svesni smo šta se dešava, pogotovo kada je prvi čovek Pančeva u pitanju, koji je dobio mandat kao kandidat grupe građana, da bi godinu dana kasnije pristupio partiji na vlasti, Demokratskoj stranci. Time je obmanuo svoje birače, i prokockao poverenje građana. On je raznim svojim odlukama doprineo bogaćenju pojedinaca na nezakonit način, po meni, kao i po mnogim građanima, o čemu svedoče i javna glasila.

            Da li drugačije mislite o mesnim vlastima u Starčevu?

            - Oni su, takođe, obećali da će se mnogo uraditi, u šta sam lično sumnjao. Za razliku od ranijih mandata, s obzirom da su oni na vlasti u Starčevu od 1996. godine, ovog puta su se kockice složile i svi članovi Saveta Mesne zajednice, bez obzira na stranačku pripadnost, prepoznali su interes Starčeva, kao jedini interes. U ovom mandatu, za razliku od prethodnih kada je nekoliko ljudi vršilo vlast, učinjen je značajan pomak u tome da svi članovi Saveta budu podjednako zastupljeni u radu i da svi zajedno čine najbolje za selo. Ovaj pomak se najviše ogleda u komunalnim i infrastrukturnim radovima u Starčevu. Ponavljam, uspeli su da svih 15 članova Saveta budu uključeni u rad.

            Kakvi su planovi Socijalističke partije Srbije za predstojeće izbore?

            - Kao što i sami znate osim lokalnih i pokrajinskih, imaćemo i vanredne republičke izbore. Mislim da će biti velikih trzavica, sklapaju se koalicije, neke su tek u nagoveštaju, mislim na republički nivo. Biće mnogo problema i biće teško vratiti državu na neke stare puteve, na kojima je Srbija bila devedesetih godina. Promenom vlasti 2000. godine, dobili smo samo obećanja koja nisu ispunjena. Mi ćemo ući u izbornu trku na svim nivoima. Kandidati su već izabrani, trudićemo se maksimalno, kako bismo se donekle vratili u vlast. Kada su u pitanju opštinski i mesni izbori, imamo veliki pomak od čak 11%, što je pokazatelj da ćemo se vratiti na staru scenu i našim radom doprineti boljitku Pančeva.

            Hoćete li biti na listi za odbornike SO Pančevo i da li ćete se kandidovati za Savet MZ Starčevo?

            - Kao stanovnik Starčeva uvek sam se kandidovao i uglavnom prolazio. I ovaj put ću se kandidovati za Savet Mesne zajednice. Starčevci znaju moje ime, znaju moj dosadašnji rad i doprinos i to će mi svakako pomoći. Takođe, moje ime se nalazi na listi za odbornike SO Pančevo. Ističem da će SPS na lokalnom nivou izaći na izbore zajedno sa Partijom udruženih penzionera Srbije.

            Kakvim programom ćete se predstaviti Starčevcima?

            - Ono za šta se, na prvom mestu, zalaže moja partija jeste zapošljavanje i socijalni program. Ukoliko budem ušao u Savet, zalagaću se za nastavak i poboljšanje trenutnog tempa rada Saveta. Svojim angažovanjem ću pomoći da se završi sve započeto, kao i da se krene u realizaciju novih ideja. Zalagaću se za poboljšanje zdravstvene usluge u Starčevu, potrebno je dovesti dečijeg lekara u starčevačku zdravstvenu stanicu. Podržavaću akcije udruženja penzionera, kojih u Starčevu ima tri, iako bih više voleo da postoji jedno udruženje i da svi rade zajedno. I naravno, radio bih u cilju podizanja nivoa školstva u Starčevu. Međutim, Pošto sam već dugi niz godina uključen u sportska zbivanja, kao sportista i kao sudija, sport bi bio resor za koji sam najkompetentniji.

            Vaša predizborna poruka Starčevcima?

            - Poručio bih svim građanima da dobro razmisle, da svi oni koji su brzopleto glasali 2000. godine izađu i isprave grešku. Neka svi razmisle da li je bilo bolje pre 2000. godine ili posle. Pozvao bih stanovnike Starčeva da biraju prave ljude, da se ne opredeljuju za partiju koja nema kadrove da pomogne Srbiji da krene pravim putem.

Daniela Maksimović

NEVENA SIMENDIĆ, GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK TELEVIZIJE PANČEVO

Naš cilj je gledanost

Televizija Pančevo nije dobila regionalnu ali je zato dobila lokalnu frekvenciju. TV PA neće ići ni u privatizaciju jer emituje program na jezicima manjina. Loša pokrivenost, jedan od većih problema, moraće da se reši - ističe naša sagovornica

            Proces dodele frekvencije je završen, koji status je dobila Televizija Pančevo?

            - TV Pančevo je dobila lokalnu frekvenciju, što podrazumeva pokrivanje Opštine Pančevo. Lokalna frekvencija nije razlog za radost, ne samo TV PA, već celom gradu. Regionalnu frekvenciju je dobila televizija “Santos“ iz Zrenjanina. Direktorka Televizije Tanja Jelasić i ja smo videle dokumentaciju, po kojoj smo odbijeni za regionalnu frekvenciju, bile smo skandalizovne tom dokumentacijom. Na žalost, to je jedino što mogu da vam kažem, jer se to smatra tajnim dokumentom, što je sledeći skandal, jer je informisanje od javnog interesa, kriterijumi i načini dobijanja frekvencije bi trebalo da budu javna stvar.

            Postoje li drugi načini da se proširi signal?

            - Naša želja jeste da proširimo signal, pre svega zbog uticaja Televizije Pančevo. Računamo na to da putem repetitora, koji će naravno morati da se plati, proširimo signal. Prvo da pokrijemo teritoriju opštine, a potom da putem repetitora, proširimo signal na okolne opštine, koje su pokazale interesovanje da imaju program naše televizije. Reč je o Opovu, Kovačici, Alibunaru i Kovinu. Sve više će se širiti kablovski sistemi, što će možda biti jeftiniji način da se proširi signal naše televizije.

            Zašto se program ne vidi u samoj opštini?

            - U 90% slučajeva nije zbog naše krivice. Uglavnom je razlog pokrivanje drugih televizijskih stanica. trenutno imamo pokrivanje od televizije “Košava“ sa Kosmaja. Njihov signal treba da bude uperen ka Srbiji, a ne kružno, to jest da pokriva ovo područje. Mi smo to prijavljivali RATEL--u, oni su dolazili da mere i onda su nam rekli da mi sami sebe ometamo. Ukoliko bi to bilo tačno, onda naš signal ne bi mogao da se vidi nigde. Ima tu i dojavljivanja, vi prijavite ometanje, njima treba mesec dana da izađu, a kad izađu, dojave onom drugom. Kada mi ugasimo svoj signal na predajniku jasno se vidi koje su to televizije u pitanju. Gledaoci moraju da znaju da čim imaju linije, koje kao talasi idu preko slike naše televizije, da je u pitanju signal neke druge televizije. Kada je sam signal slab, smetnje izgledaju drugačije.

            Zašto je odložena privatizacija Televizije?

            - U decembru je odložena privatizacija. Zapravo, Vlada je obustavila privatizaciju medija koji imaju programe na jezicima nacionalnih manjina, na zahtev Pokrajinskog sekretarijata za informacije, smatrajući da jedino tako može da se zaštiti interes nacionalnih manjina, jer ti programi nisu profitabilni na tržištu. Mislim da nije samo to bio razlog, već i činjenica da je država totalno pogrešno zamislila priču oko privatizacije. Bežanje od političkog uticaja, koje je trebalo da bude cilj privatizacije, nije postignuto. Kapital je povezan sa političkim strukturama, nisu dati uslovi ko može da kupi medije, na kraju nije se kupovalo iz ekonomskih razloga, enorbne sume koje dostižu mediji, govori da tu nema ekonomske priče. Bilo je i namere da opštine plaćaju deo programa, mada to nije bila srećna zamisao, jer kada bi direktno opštine zakupljivale delove programa, tek tada bi politički uticaj bio veliki. Ovako se finansiramo kao javno preduzeće, opština finansira naš rad, a ne zakupljuju deo programa.

            Hoće li se i kada nastaviti privatizacija?

            - Po zakonu, već započeti proces privatizacije, može da se odloži samo na 180 dana, Vlada je obustavila privatizaciju, a Agencija za privatizaciju je napisala da je ona prekinuta za 180 dana, do promene Zakona o radiodifuziji. Polovina tog roka je već prošla, do sada niko nije dao ideju kako taj zakon treba da se promeni. A pošto nam predstoje izbori na svim nivoima, veliko je pitanje šta će se dogoditi nakon tih 180 dana. Zakonski, ukoliko se do isteka tog roka ništa ne dogodi, privatizacija bi trebalo da se nastavi. Međutim, kakva je situacija u državi, ne bi iznenadilo kad se proces privatizacije ne bi nastavio.

            Kada je u pitanju programska koncepcija, kakvi su planovi?

            - Očekivali smo da se privatizacija odigra s proleća. Pripremali smo program za dobijanje frekvencije, tako da što se tiče programske koncepcije nismo planirali velike zahvate. Za pripremanje produkcije potrebno je vreme. Obzirom da je privatizacija odložena, mora se ući u neke stvari koje sam planirala. Gledaoci često očekuju novine, neke stvari dosade. Što se tiče vesti, to je najgledaniji deo programa, na tome smo dosta radili i uzdigli taj deo, kako produkcijski, tako i ljudski. Postoji deo programa gde treba već postojeće usavršavati.

            Da li je u skorom planu uvođenje novih emisija?

            - Kad se kaže “uvedi više zabavnog programa, pa  će više da se zarađuje“, to nije baš jedan plus jedan jednako dva. Kad je u pitanju kulturno-zabavni deo, naš zadatak je da se bavimo kulturnim stvaralaštvom sa ovog područja. Tu postoje ideje, mi nemamo nameru, niti možemo da pravimo “grand šou“, lokalne televizije tu ne mogu da pariraju. U toku je snimanje emisije, koju će da rade Miroslav Žužić Žule i Danka Stoiljković, ta emisija je unapred finansirana, bavi se promovisanjem građanske tamburaške muzike. U planu je emisija koja se zove “nadpevavanje“, gde će se nadpevavati malo rokeri, malo tamburaši, a sve to u našem studiju.

            Često smo mogli na Skupštini da čujemo primedbu što nema ekološke emisije?

            - Naš stari plan je da vratimo ekološku emisiju. Prošle godine smo uspeli da se nađemo među medijskim kućama koje su dobile sredstva, od Evropske agencije za rekonstrukciju, za snimanje emisija o ekologiji. Nakon toga su počeli da se pojavljuju natpisi u novinama da dugujemo državi 22 miliona dinara, čitav slučaj je došao do Vrhovnog suda, još nije razrešen. Na osnovu toga, sumnjajući u našu finansijsku sposobnost, Evropska agencija za rekonstrukciju je skinula taj projekat pet dana pre potpisivanja ugovora. To što će Vrhovni sud odlučiti u našu korist ili to što je možda u pitanju greška inspektora, neće nam pomoći. To je velika šteta, ne samo za Televiziju, mogli smo da dobijemo finansiran ekološki program.

            Ima li primedbi na zastupljenost seoskih tema?

            - Imamo emisiju posvećenu selima, na žalost, verovatno da polovina meštana sela ne može to da gleda, što je šteta. Verovatno da nikad niko nije sasvim zadovoljan. U redovnom informativnom programu, vodimo računa da idu vesti sa sela. Mi imamo urednika za sela. Međutim, moje gledište je da ne bih razdvajala “gradske“ i “seoske“ teme. Potpuno mi je svejedno da li je u pitanju grad ili selo, iste potrebe imaju i jedni i drugi. Naravno, nama je produkcijski teže, zbog prevoza, da stignemo na sela. Činjenica je da i stanovnici sela bi mogli više da se javljaju, ne mislim na mesnu zajednicu i političare, oni će uvek da se jave, bilo bi dobro da stanovnici budu agilniji sa svojim problemima. Mi smo otvoreni da čujemo šta oni misle, šta rade i da obratimo više pažnje na neke stvari koje se ne tiču samo rada mesnih zajednica. Imamo emisije na jezicima nacionalnih manjina, njihov cilj jeste da se književni jezik tih ljudi sačuva u svojoj čistoti, jer često se govori iskvareni jezik. Ali ceo koncept programa mora biti usmeren ka svim građanima. Mi imamo velika sela, lepa sela sa puno stanovnika, tako da podela na gradski i seoski lobi ne bi trebalo da postoji u programu.

            Šta se dogodilo sa preseljenjem Televizije u nove prostorije kod stare autobuske stanice?

            - Nova zgrada se radi. Zbog pojave podzemnih voda, u decembru su radovi na kratko prekinuti. Morali smo da tražimo dodatna sredstva, za dodatni deo projekta, koji podrazumeva saniranje problema sa vodama. I to je rešeno, tako da se nadam da će uskoro radovi biti nastavljeni.

            Da li je Televizija spremna da odgovori na potrebe kampanje političkih kandidata na predstojećim izborima?

            - Mi u medijima ne volimo predizborne kampanje, zato što su svi jako nervozni. Mnogi misle da će većom količinom slikanja doći do više glasova, što često može da bude kontraproduktivno. Postoje produkcijska ograničenja, postoje napisana pravila o količini snimanja pojedinih subjekata. Prošli lokalni izbori su bili teški, dali smo suviše besplatnih termina, neračunajući da će biti 36 lista i pojedinaca. Računica je da će biti 11-12 lista na lokalnom nivou, obzirom da je sada mnogo teže predati listu. Što se tiče iznajmljenih termina, stranke na lokalnom nivou nemaju mnogo sredstava, tako da ne očekujemo veliku navalu. Kada su u pitanju obavezni termini, svim kandidatima koji su se prijavili biće dodeljeno vreme. termini će biti izvlačeni, i to će se odigrati tek nakon 20. aprila, po zaključivanju listi kandidata. Do tada će postojati nastupi, a mi ćemo voditi računa da postoji određeni balans. Organizacije, koje ne učestvuju direktno u izborima, neće biti tretirane kao oni koji su u izbornoj trci za određena mesta.

Daniela Maksimović

ILIJA MIRKOVIĆ, UZGAJIVAČ

Egzotična šarena živina

            Ilija Mirković je rođen 1943. godine u Kninu, gde je stekao osnovno i srednje obrazovanje. Preselio se u ove krajeve pošto je dobio stalni posao u Beogradu, a kasnije i u Pokrajinskom sekretarijatu za pravosuđe u Novom Sadu. U Starčevo je došao 1962. godine, a porodicu je zasnovao 1971. godine. Ilijin radni vek je bio više nego zanimljiv, naročito,  kako kaže, vreme koje je proveo u Iraku i Libiji. Ono što Iliju čini posebnim je to što se od 1972. godine bavi uzgojom ukrasne živine i jedan je od retkih ozbiljnih uzgajivača na teritoriji Srbije. Zanimljivo za ovu živinu je to što neke vrste nose jaja različitih boja, pa naš sagovornik u šali kaže “da nema potrebu da farba jaja za Uskrs“.

            Recite nam za početak nešto o poslovima koje ste radili u inostranstvu?

            - Ja sam po struci graćevinski poslovođa. Kao i mnogi radnici u tadašnjoj Jugoslaviji išao sam za dobro plaćenim poslovima. Pošto su mnoge naše firme izvodile radove u zemljama “nesvrstanih“, tako sam i ja kao stručan kadar odlučio da radim u inostranstvu i budem dobro plaćen. Uglavnom su to bili građevinski radovi i radovi na hidrocentralama.

            Pomenuli ste u razgovoru Gadafijevu rezidenciju? 

            - Dobio sam ponudu da završim fontanu koju je započela neka egipatska firma u dvorištu libijskog predsednika Gadafija. Fontana je bila u obliku dva velika kišobrana, od kojih je jedan bio okrenut naopako, naslonjen na drugi. Fontanu je trebalo obložiti mozaicima, a kao iskusni radnik, dobio sam ponudu za taj posao. Sećam se da su došli Gadafijevi radnici obezbeđenja nekim ogromnim autom po mene na aerodrom i odvezli me do rezidencije. Posle nekoliko sati proračuna rekao sam da tu fontanu mogu da završim za tri meseca. Posao sam završio deset dana pre dogovorenog roka, tako da su me dobro nagradili. I danas me često pozivaju da budem gost libijske ambasade u Beogradu. Dosta vremena sam proveo radeći u Libiji.

            Odakle vam interesovanje za ukrasnu živinu?

            - Sticajem okolnosti 1972. godine sam otišao u Francusku kod mojih prijatelja, a i šurak mi je bio tamo u bolnici, pa sam otišao njemu u posetu. Jednom prilikom, nas je bilo puno na okupu, pa su oni počeli da pričaju o ukrasnim kokoškama koje nose jaja u boji. Ta jaja su puna minerala, a nemaju holesterola, tako da su jako zdrava za ljudski organizam. Želeo sam to da vidim. Prijatelji su me odveli u grad Marans gde postoji farma istoimene rase ukrasnih kokošaka. Pošto sam bio oduševljen izgledom te živine, prijatelji su odlučili da kupe i poklone mi pet komada kokošaka. Za njih sam morao da vadim pasoš. Tako je sve počelo i traje trideset šest godina.

            Pretpostavljam da se niste zadržali na jednoj rasi?

            - Naravno da nisam. Marans živina nosi jaja koja imaju tamno braon ljusku, kasnije sam nabavio rasu aurakana koja nosi jaja zelene boje, pa sam došao do rase sibirka, a vremenom sam dolazio do raznih rasa kokošaka. Posećivao sam razne izložbe, u Slovačkoj, Sloveniji, Hravatskoj... I na taj način sam dolazio do pojedinih rasa. Tako mi je sa jedne izložbe prijatelj iz Kikinde tražio crvene guske koje sam mu i doneo.

            Kako razmnožavate ukrasnu živinu i postoji li mogućnost zarade od nje?

            - U početku sam oplođena jaja stavljao ispod domaće kvočke, iz razloga što domaća kvočka ima odličan materinski instikt i u jednoj turi može da izleže više pilića. Kasnije sam došao do inkubatora, i krajem prošle godine sam imao osamsto jaja u inkubatoru. Mogućnost zarade postoji, ali za to je potrebno imati veliku farmu. Trenutno samo pokrivam troškove hrane, veterinarskih pregleda, vakcinacije i odlazaka na izložbe. Često prijateljima poklanjam piliće ili menjam za neku drugu rasu.

            Da li ta živina završava u Srbiji ili odlazi dalje?

            - Ozbiljni uzgajivači prstenuju piliće i postoji rodoslov kao kod svih rasnih životinja. Saraćujem sa udruženjima i odgajivačima iz svih država bivše Jugoslavije. Znam da neke moje živine ima i u Slovačkoj. Poznati pevač Bora Drljača dolazi sa svojim prijateljima, snabdeva se jajima i pilićima. Bio sam jedan od prvih uzgajivača japanske prepelice u Srbiji. Sarađivao sam sa Centralnom poliklinikom Ministarstva zdravlja Bivšeg SSSR-a.

            Da li se meso tih živuljki koristi za ljudsku ishranu?

            - Sigurno da neki ljudi to rade. Jaja prepelice su često nezamenjiv lek raznim bolestima, Jaja u boji, koja sad proizvodim, takođe su zdrava i pomažu bolesnim ljudima. Logično je da je meso tih životinja zdravo, ali ja ih ne jedem. Ipak je to hobi koji volim i opstajem toliko godina. Pa, ne mogu jesti svoje ljubimce!

            Kakvi su vam planovi za budućnost i dali ste član nekog udruženja?

            - Prvo ću vam odgovoriti na drugo pitanje. Član sam Beogradskog udruženja odgajivača sitnih životinja. Nemam ništa protiv pančevačkih udruženja, ima ih nekoliko, ali dugogodišnji sam član beogradskog i mislim da veoma odgovorno i ozbiljno funkcioniše. Planovi za budućnost su da se konačno pojavim u takmičarskom delu na izložbi u Slovačkoj gde je konkurencija vrlo jaka i gde je potrebno dva dana se obiđu sve izložene životinje, mislim da je to najveća izložba te vrste u Evropi. Nadam se da ću ove godine to uspeti. Plan mi je da Starčevcima pokažem neke od živine na izložbi koje organizuje pčelarsko udruženje i golubarsko društvo iz Starčeva u okviru “Dana druženja“.

Goran Milošević

SPASEN SPASENOSKI, NAŠ SUGRAĐANIN

Svestran i aktivan

            On je skroman i nenametljiv, ali samo na prvi pogled. Već na sledeći je i odmeren, realističan i prepoznatljiv kao veoma agilan i široko društveno aktivan. Posebno ako je reč o sportu. Mada, ni zalaganje za opšte dobro nije mu strano. Ako još dodamo da je čitavu deceniju slovio za “Borčev“ neprelazni odbrambeni “desnobekovski“ bastion, jasno ćemo doći do zaključka da se može raditi samo o Spasenu Spasenoskom Spasetu, gostu tradicionalne rubrike tekućeg broja najboljih seoskih novina u Univerzumu!

            Spasen Spasenoski rođen je 29. marta 1961. godine u Kičevu, uz dve sestre, od majke Sevde i oca Stojmira (na žalost, upokojenog pre desetak godina). U skladnom je braku, koji osim supruge  Mirom, čini i trogodišnja ćerka Stana. Nekih dvadeset godina je zaposlen u starčevačkom poljoprivrednom dobru AD (DPP, ili kako god) “Vojvodina“ - što, kao portir, što - kao referent obezbeđenja i zaštite na radu ili, pak, referent prodaje i otkupa. Pod ostale bitnije životne aktivnosti potpadaju šah, fudbal i deljenje fudbalske pravde, a danas i učešće u upravi FK-a “Borac“ u svojstvu direktora. Tu je još i članstvo u vrhovnom lokalnom telu - Savetu MZ Starčeva, u koje je izabran u trećem pokušaju, posle dva nerešena ishoda, po čemu je sasvim sigurno jedinstven.        

            Kako je odrastao mali Spase?

            - U trećoj godini života dolazim s porodicom iz makedonske Lešnice iz okoline Kičeva, na šta se otac odlučio iz egzistencijalnih razloga. Starčevo je odabrao ponajviše zbog prijateljstva s Rašom Selimovskim. U prvo vreme  obreli smo se u Lenjinovoj ulici, kao podstanari, i tu sam stekao prvog drugara - Jocka Velinova, a kasnije i Mimeta, Čedu... Vreme smo provodili kreativno, skupljajući se na jednom oborenom drvetu. Nije bilo asfalta nigde u selu, kao što je to danas slučaj, a igrale su se standardne igre:  klis, klikeri i fudbal...

            S roditeljima sam imao besprekoran i harmoničan odnos. Otac je radio kao poštar, pa smo uglavnom živeli skromno, ali zadovoljavajuće. Sve u svemu, imao sam srećno detinjstvo...

            Škola?

            - U zabavište sam krenuo sa četiri godine kod Jagode Velinov, od koje sam “mažen i pažen“ kao najmlađi u grupi. Posle toga, učeteljica mi je bila Božica. Bila je blage naravi, tolerantna, ali odličan pedagog koja, za razliku od mnogih drugih, nije morala da se koristi starinskim metodama vaspitanja. Što se mene tiče bio sam osrednji đak, ali tako da nikada nije bilo većih problema. Tada sam upoznao Grozdimira Radonjića, koji mi postao najbolji drug za sva vremena, a kasnije i venčani kum. Od petog razreda odeljenski starešina bio mi je Miloš Belušević, poznat kao veliki autoritet, na koga smo mi, učenici gledali sa strahopoštovanjem. U dobrom sećanju ostala mi je i Neđa Navala, izuzetan predavač. Uopšte, poštovanje nastavnika bilo neogranično, pogotovo u poređenju sa današnjom “anarhijom“. Oni su, opet, uspevali da se nametnu kao nesumnjive vrednosti.

            Sport...

            - Krenulo je spontano, kada smo kao sedmaci osvojili prvo mesto na školskom takmičenju u košarci, što je bio veliki uspeh samom činjenicom da smo “potukli“ sve “osmake“. Tada sam uspeo da se nametnem u odabrani školski tim za put u “zbratimljeno“ bosansko mestašce Nemile pokraj Zenice. Doček je bio fenomenalan i nezaboravan. Odigrali smo dve utakmice i super se proveli.

            Ipak, posle nekog vremena shvatio sam da me fudbal više privlači i naredne godine dana počinjem da treniram kod legendarnog  Cige, prekaljenog stručnjaka poznatog po gvozdenoj discipline. Dobro pamtim svakodnevno trčanje po oranju! On je dobro izanalizirao moje fizičke predispozicije i dodelio mi poziciju desnog beka, što sam igrao do kraja karijere, a i sam smatram da mi je to i najviše ležalo. Pored mene u toj generaciji stasavali su Bane Bošković, Kele, Cvrle, Zoran Mančić... Za podmladak sam debitovao sa 15 godina. Bio sam toliko uzbuđen da sam celu utakmicu, mahom, trčao u prazno. Trema je učinila svoje, ali kasnije stvari su došle na svoje mesto, pa sam se standardnim igrama i bespoštednim zalaganjem ustalio u prvoj postavi...

            Srednja škola, tinejdžerski dani, izlasci...

            - Bio sam veoma aktivan kao član omladinske organizacije. U vreme predsednice Svetlane Cvetković, bio sam blagajnik i doprineo organizaciji mnogih sadržaja, najčešće u diskoteci, na prvom mestu muzičkog karaktera - kao što su gostovanja “JU grupe“, “Silueta“... Uz pomoć MZ Starčevo otvorili smi prvi klub mladih (današnji KKK). Pošto sam živeo sportski, umereno sam izlazio i to uglavnom subotom u diskoteku, a nedeljom u Omoljicu. Društvo mi je pored nerazdvojnog Radonjića, činio i Jova Đokić...

            Školovanje u Pančevu, osim svakodnevnog putovanja, otvaralo mi je nove vidike. Kroz sport lako sam se adaptirao.

            Vojska..

            - Služio sam u Cerklju, kod Zagreba, u RVO-PVO jedinici. Bilo mi je teško samo u prvih mesec dana. Igrao sam fudbal za garnizon. Tada sam otkrio još jednu ljubav - šah! Iako, samouk, pokazao sam zavidan kvalitet, pa sam i tu ušao garnizonsku slekciju. Igrao sam turnire po okolniim selima, a sećam se remija s izvesnim majstorskim kandidatom, kada sam starešinama osvetlao obraz...

            Fakultet, porodica?

            - Još pre vojske upisao sam Poljoprivredni fakultet u Zemunu. Krenulo je dobro, davao sa ispite sa lakoćom, ali iz finansijskih razloga i relativno velikih potreba porodice, morao sam počnem i konkretno da privređujem. Najpre sam radio preko studentske zadruge, a sa 26 godina dobio sam stalno zaposlenje u lokalnom PIK-u. Godinu dana ranije formirao sam brak s Mirom, kojim sam više nego zadovoljan...

            Sportska karijera...

            - Za prvi tim “Borca“ zaigrao sam sa 18 godina, u generaciji je koju su činili Pešić, Radonjić, Jova, Mirko Mravović, trener iz Pančeva, bio nam je pravi roditelj. Igralo se po nižim ligama sve dok nije ekipu preuzeo Branko Đokić. Po oprobanoj formuli - rad, red i disciplina, uspesi su došli sami po sebi. Sve se poklopilo, pa se, ravnomernom zaslugom igrača, trenera i uprave, kruna te generacije dogodila 1985. godine. Tada je na gradskom stadionu, u brazilskoj atmosferi, odigran je veliki odlučujući meč protiv pančevačkog “PSK“-a! Bilo je, zaista, uzbudljivo igrati pred 3000 navijača (dve trećine iz Starčeva). “Igrao“ nam je i remi! Kao sam iskusan igrač i dobro odigrao utakmicu. Rezultat je bio 2:2 i te noći Starčevo je “gorelo“! Nezapamćeno slavlje... Nakon dve godine prešao sam u Bavanište. Učestalo  putovanje uticalo je da tamo ostanem svega šest meseci. Posle još pola godine u Omoljici odlučio sam da stavim tačku na desetogodišnju karijeru, kojom sam u globalu zadovoljan. Pozicija u tim je takva da nisam imao prilike da često postižem golove. Ipak, na jednoj utakmici u Kovačici desilo se da sam postigao het-trik.

Već dogodine doneo sam odluku da sudim. To se dešavalo u dva navrata. Pravdu sam delio Južnobanatskoj A ligi. Kada sumiram taj period, mogu da kažem da ostavio solidan utisak. Nisam fizički napadan(!), bilo je guranja, bilo i grešaka, ali u ne i kardinalnih, jer u sprotnom, sigurno bih fasovao, pošto je to “opšteprihvaćen“ način ocenjivanja kvaliteta suđenja u beton-ligama. Bilo je i raznih “radnji“, ali ja za to nisam bio “talentovan“, pa sam se zbog svega toga ubrzo i  povukao. Kasnije sam svojim iskustvom pomagao mnogima koji su se latiili pištaljke, sve do danas, kada situacija i nije tako loša za mlade momke, jer za razliku od onih vremena može i koji koji džeparac da se namakne...

            Šah?

            - Nisam bio aktivan igrač. Više su to bile revijalne simultanke... Kao veće uspehe izdvojio bih dve pobede protiv FIDE majstora Paje Orlova, remi sa bugarskim velemajstorem i reprezentativcem Milkom Popčevim, igranje za firmu u Puli i Lepenskom viru, kao i  osvajanje turnira na prošlogodišnjim “Danima druženja“.

            Jedan sam od najvećih pobornika ponovnog obnavljanja šahovskog kluba. Dao sam takav predlog Savetu MZ Starčevo i nadam se da će se u najskorijoj perspektivi to i ostvariti.

            Fudbal, ponovo...

            - Ovoga puta tu sam kao direktor. Mislim da je trenutno u Klubu odlična atmosfera. Vlada sloga, ekipa je uglavnom starčevačka. Čak su nam se dva pančevačka igrača samoinicijativno stavila na raspolaganje. Plan za ovu godinu je plasman do 6. mesta, a za narednu da vratimo 4-5 igrača i konkurišemo za odlazak u Vojvođansku ligu. Posebno poglavlje je gradnja tribina! Svi su ushićeni izrastanjem ovog, za naše prilike, monumantalnog zdanja. Još kada budemo uredili i sam teren, biće stvoreni svi uslovi za pravu ekspanziju fudbala i sporta uopšte u Starčevu!

            Starčevo, danas?

            - Radi se na sve strane. Ne bih ništa menjao. U ovom trenutku aktivno je šest-sedam gradilšta, kao nigde u okolini, računajući i sam grad Pančevo.

            Na kraju Spase, veliki starčevački sportista Starčeva, ima i sportsku poruku mladim sugrađanima:

            - Tribine sada, a za koju godinu i hala. Klinci navalite na bavljenje sportom, jer to donosi radost, druženje, zdrav duh... Jednostavno, to čini život lepim!

Jordan Filipović

RAZGOVOR S POVODOM: RADOMIR TUCAKOV, PREDSEDNIK OK BORAC

Ljubav na prvi pogled

Rođeni Starčevac “zaljubljen“ u odbojku. Došao 1997. godine “samo da pomogne koliko može“. Elita kao večiti izazov

Radomir Tucakov Lala

LALA IZ BANATA             Radomir Tucakov mnogo je poznatiji po svom nadimku - Lala. Retko ko će u Starčevu i Beogradu iz “cuga“ pogoditi o kome se radi, ako kažete njegovo ime i prezime. - Kada sam se zaposlio u glavnom gradu, kolege s posla prozvale su me Lala, zato što dolazim iz Starčeva, iz Banata. Davno je sve to bilo, a nadimak je, eto, ostao. Čak ni u poslovnom svetu, saradnici i partneri mi ne znaju pravo ime, već me najčešće oslovljavaju sa Lala Tucakov - kaže Radomir.

            Njega verovatno i nije potrebno posebno predstavljati. Već prvi pogled na sliku u uglu “priča“ sam za sebe. Gotovo da nema Starčevca koji ne prepoznaje tog čoveka - naravno, to je naš sugrađanin Radomir Tucakov, direktor “Progresa“, ili jednostavno - Lala. Predsednik Odbojkaškog kluba Borac i zasigurno čovek bez koga bi naš najuspešniji sportski kolektiv jako teško opstao. E pa kada je tako, onda je ovo još jedna priča o budućem odbojkaškom superligašu... Ovo su redovi posvećeni tihom i staloženom Lali, uspešnom poslovnom čoveku i velikom zaljubljeniku u igru preko mreže.

            Radomir Tucakov je rođen 1938. godine u Starčevu. U svom rodnom mestu završio je i osnovnu školu, a zanat u Pančevu. Kada je imao 18 godina zaposlio se u Beogradu i tamo ostao. Ipak, svoje Starčevo nikada nije zaboravio. Često je svraćao, kada god su to radne obaveze dozvoljavale. Svoj privatni biznis započeo je 1991. godine, a gde bi drugo nego u Starčevu. Tamo gde je rođen. U svom, kako sam kaže, najprijatnijem okruženju. Pomalo i sa setom, ovaj krepki sedamdesetogodišnjak seća se i početaka u odbojci. U Borac je došao 1997. godine, da pomogne momcima iz svog mesta, a ostao je do danas. Bila je to možda i ljubav na prvi pogled; Lala + odbojka!

            - Volim sport, pre svega. Došao sam u Borac pre desetak godina, kada smo prvi put ulazili u elitno društvo. Pozvao me je tadašnji predsednik Boža Kojić da “pomognem malo, koliko mogu“, a eto ostao sam do današnjih dana. Svidela mi se cela priča oko odbojkaškog kluba, bili smo “čudo“ iz Starčeva, bio sam jako ponosan što sam Starčevac. Tada je u meni proradio neki “inat“, javila se želja da dokažemo da i na selu može da se igra vrhunska odbojka - počeo je razgovor za “Starčevačke novine“ Radomir Tucakov.

            Odbojkaški klub Borac ove godine slavi vredan jubilej - 30 godina rada i postojanja, jedan, ne manje vredan jubilej slavi i predsednik. “Odbojkaški zatočenik“ je već 10 leta. A želja da pomaže mladim ljudima još uvek ga ne napušta. I neće nikada.

            -   I meni su kao momku sa 18 godina, pomagale starije kolege kada sam se zaposlio u Beogradu. Pomoć mi je tada bila zaista neophodna, pa nikada ne mogu da zaboravim te dane. Jednostavno, osećam i moralnu potrebu da nekako sve to uzvratim nekim novim klincima. Tako je u odbojci, ali tako je i u mojoj firmi. Imamo 20 zaposlenih radnika, niko nema više od 30 godina i svi su iz Starčeva - kaže predsednik OK-a Borac.

            Gotovo da nema pravog ljubitelja sporta u našoj opštini koji ne želi da vidi odbojkaše iz Starčeva u eliti, od jeseni ove godine. Istog mišljenja je i prvi čovek našeg kluba.

            - Zaista jako želim da uđemo u Superligu i da u njoj “pustimo korenje“. Imamo snage za to. Bili smo blizu i prošle godine, nismo prošli protiv “Partizana“, ali nisam bio razočaran. Uspeli samo da formiramo dobru ekipu koja ima potencijala za velike domete. Očekujem da će nam i grad Pančevo pružiti veću podršku, a takođe se i nadam da će privredni subjekti prepoznati potencijal naših momaka i da će stati uz Borac. Za Superligu uopšte ne treba mnogo novca, kao što mnogi možda misle. Sa oko šest milona dinara godišnje, uz skromno trošenje, Borac bi mogao da bude u sredini tabele našeg najjačeg ranga. Pun pogodak bi bio i hala sportova u Starčevu. Čujem da agilni ljudi iz naše Mesne zajdenice imaju velike planove i da razmišljaju o “hramu sporta“. To bi doprinelo još većoj ekspanziji starčevačkog sporta, pa i OK-a Borac - kao da Lala već “planira“ budućnost.

            Ume i da plane, baš kao što “umeju“ da ga iznerviraju njegovi odbojkaši.

            - Razočaram se kada osetim da momci ne daju sto odsto svojih mogućnosti, kao što je bilo u poslednjem meču protiv Smedereva. Živeo sam za tu pobedu, radovao sam se kao malo dete, a sa Strelišta sam otišao razočaran. Ne toliko zbog poraza, sportski je i to, nego zbog opuštenosti, nezalaganja... A onda nam se “dogodilo“ i Bavanište. Trenutno sam jako ljut, ali oprostiću igračima ako pobede u Smederevu - ne skriva razočarenje Tucakov.

            Sport kao sport. Donosi tužne, ali i lepe trenutke. Lala se ponosi prijateljstvom sa Lazarom Grozdanovićem i saradnjom sa Zoranom Gajićem. I oni su, kaže Lala, svojim savetima doprineli da Odbojkaški klub Borac ponovo postane najozbiljniji kandidat za ulazak, odnosno povratak, u odbojkašku Superligu naše zemlje. Veruje i nada se, da će zajedno sa svojim saradnicima i odbojkašima uskoro imati mnogo razloga za slavlje. Šampionat u Prvoj B ligi samo što nije okončan... Elita je na samom pragu... Starčevo je opet u prilici da stane rame uz rame i sa najvećim gradovima u Srbiji. Zbog odbojke, naravno!

Aleksandar Živković

Vrh strane