Internet izdanje broj 154 od 31. januara 2007.

Komentari

Gubitnici i pobednici

Kalendarski završetak jedne godine, vreme je kada se sumiraju utisci i podvlače crte. Tako svako može da zaključi koliko mu je prethodna godina bila dobra ili loša, da li je zadovoljan ili ne i da li treba nešto da menja.

Prilika za promene svakako je početak nove godine. Ambicije tada treba da dođu do izražaja, a motivacija da bude jača. Tako 31. decembar i 1. januar, iako su dan za danom, u psihološkom smislu mogu da budu tako razdvojeni, kao da ih kanjon deli! Svi oni koji su se 31. decembra osećali gubitnički, prvi dan u novoj godini može im dati snagu da poprave neke stvari i počnu iz početka.

Popraviti svoj odnos prema sredini u kojoj živimo, nasušna je potreba. “Ne pada sneg da pokrije breg“, već i da se vidi ko to uporno baca smeće po obodu sela, a vala i u seoske kišne kanale, mračne sokake... Kada je uređivan veliki kanal duž glavnog puta, prema Rafineriji, svašta je izašlo na videlo. Gomile smeća, puno džakova, ostaci domaćih životinja koje ne dočekaše da budu poslužene na trpezi i mnogo, mnogo oporog ukusa da, kao zajednica, nismo sazreli u smislu da ni osnovne hiigjenske potrebe ne možemo da vršimo kako je propisano. Pa, ko to uporno baca smeće u kanal, i kako ga nije sram!?

Kad smo već kod sramote, osetiće je i svi oni lezilebovići koji su donošenje kanalizacionih cevi i njihovo deponovanje proglasili za “predizborni trik“. Govorili su okolo, a neki još uvek to čine, kako su cevi donete samo i isključivo za slikanje pred izbore, pa će ih posle toga neko-odneti-negde-na-neko-drugo-mesto. Eto, izbori prođoše, cevi su još uvek tu, a za par nedelja počeće da se polažu u mekanu banatsku zemlju. U inat zlobnicima? Ne, nego zato što su zbog toga i donete.

Zemlja naša napaćena, imala je izbore. “Na zapadu ništa novo“, pa tako ni ovde. Raspolućena Srbija, još od turobnih vremena devedesetih godina prošlog veka, još uvek se deli na one koji  bi i one koji ne bi: evroatlanske integracije, Mladića u Hag, sve srpske zemlje na okupu (sa sve Kosovom)... Istorijske nedoumice nama je uvek rešavao neko drugi. Sva je prilika da će i sada tako biti, dok ne steknemo istorijsko punoletstvo.

Političko punoletstvo u Starčevu neki tek treba da steknu. “Stare kuke“ su odavno zauzele svoje pozicije: demokrate deset godina vladaju u selu, radikali ih isto toliko tuku na parlamentarnim izborima, ali u lokalu nemaju koga ni šta da ponude. Socijalisti su odavno politička prošlost, a ovi novi se brecaju. Hoće, ali im se ne da, niti znaju kako. Vladina koalicija (sa DSS na čelu) u Starčevu je napravila jedan od najgorih rezultata u celoj opštini Pančevo. U različitim kombinacijama, DSS-ovci stalno pokušavaju, ali im ne ide. Za neke su tako daleko te drvene stolice saveta mesne zajednice... A i kada se stigne do njih - valja raditi, što je pitanje da li baš svi koji na to pretenduju - i mogu.

Petar Andrejić

Ajmo svi ručice...

Živimo u zemlji čuda! Na jedinstvenom i specifičnom geo-političkom prostoru! U stvari, živimo na mestu gde je sve moguće - “leti se i bez aviona“ - što rekoše u jednoj popularnoj pesmi...

E, pa da pređem na stvar: teško je da igde na planeti u sred nekakvog suštastvenog događanja, kao što je “biti-ili-ne-biti“ izborna kampanja, uz blagoslov tako “preuvaženih“ likova - “najujediniteljskog premijera“, “najneumornijeg neimara vascele niskogradnje“, “najakademskijeg poetookača“, “najneustrašivije zaštitnice ugnjetavanih“ - možete doživeti takvo čudo nad čudima! Svi ovi nabrojani, uz štafetnu palicu “najzadriglijeg kvazinaciorokera“, činili su odbor za divljenje i veličanje udovice jednog od najozloglašenijih krimosa u univerzumu! I dan-danas, šest-sedam godina nakon njegove pogibije (naravno - na “sve-se-vraća-sve-se-plaća“ način!) ispredaju se urbane “legende“ među žestokim momcima na vrućem srbijanskom asfaltu o njegovim “patriotskim junaštvima“ (čitaj: etničkom čišćenju) “ovenčanim duhovno-nebeskim višim ciljevima“ (čitaj: pljačka!)

Dakle, jedna od najznačajijih ovdašnjih političkih formacija, i to ona koja sve živo uguši pričama o poštenju, moralu, legitimitetu, ustavnosti, borbi protiv kriminala, dozvolila je sebi luksuz da kao šlag, ionako buljukasto-mediokritetsog obeležavanja tzv. novojulijanskog goda, širokim i razularenim narodnim masama - ponudi nikog drugog do udovu ratnog zločinca, prisnu prijateljicu ubica najvizionarskijeg premijera, prvu “zvezdu“ jedine rajske predstave pod ovim nebom (poznatije kao “Sablja“ - kada su se njoj i stotinama sličnih bagroslava tresle gaće po mišjim rupama, a obični smrtnici najzad mogli da osete čari bezbednog života)!

Pa, zar je morala baš ona, “brate“ Vojo! Ako je morala da čeka u onoj Lazinoj reklami, mogla je, vala, malo da popričeka i kod tebe! Jesu “bitni“ i glasovi, i vlast, i fotelje i razni drugi “ustavi“, ali zar baš da ona bude taj adut iz rukava koji vodi do pobede?! Ona - “najkvalitetniji“ produkt “slobističko-gebelsovskog“ zatupljivanja naroda (odnosno, glasačke mašine!)! Ona, koja je na zgarištima posejanih rukom njenog ljubljenog priređivala “humanitarne“ koncerte! Ona, koja provodila “divne“ trenutke u seansama s “kumovima“, “šiptarima“, “legijama“ i ostalim kolegama njenog supruga uspešnog “biznismena“ (čitaj - reketaša, gulikože, šanera, huligana...)! Koja, iza svojih krvavo opljačkanih zidina krije tovare smrtonosnog oruđa! Ona, simbol svekolikog sivila, kiča i šunda! Zar su ti glasovi toliko vredni, da cilj baš toliko opravdava sredstvo?

Kažeš da nju narod voli sluša! Pa, ako je taj narod i zastranio, ako ga je neko inficirao, treba mu pomoći, treba ga izlečiti! Nije baš uputno, niti moralno zloupotrebljavati situaciju, tj. nečiju “boljku“! Narodu, pogotovo mladima, valja pomoći, pružiti mu načina da se vrati pravim vrednostima, vratiti ga sa slepog koloseka na kome su mu idoli i smernice - brutalni ubica i pljačkaš i turbo-silikonska šunderka, a ne neki naučnici, doktori, sportisti... I to sada, kada je, taman, krenulo na bolje! Nema se kud - ili ćemo hrabro nastaviti teskobnim putem pročišćenja od svih otrova kojima su nam godinama punili mozak, ili uz prepoznatljivi kafanski neartikulisani “poklič“ - “Ajmo, svi ručice gore!“ - gubitnički zapevati hit dotične - “Kukavice“...

Umalo da zaboravim, u Republici ništa novo, osim što je došla još jedna Nova godina (doduše - dva puta) puna novih nada, sa njom i novi, solidan, budžet MZ Starčevo, pa nova kanalizacija, nove tribine na igralištu Borca, nova direktorka Škole, novi kulturni događaji - pre svih, u februaru - “Gašini akordi“, a na najnovijim izborima, ipak, ponovila se stara praksa - da Starčevci, kada je republički parlament glasaju, možda i previše, radikalno!

Jordan Filipović

Igračke

Kao i svakog dana, tako i svakog četvrtka vraćajući se sa posla, slušam u automobilu lokalni Radio Sljeme. U to vreme ide emisija o igračkama koje su nekome bile najdraže i sa kojom su se najčešće igrali kao deca.

Slušajući, počeo sam da razmišljam o igračkama iz svog detinjstva i to naročito onima koje su me mogle da zadrže u kući u zimskim danima.Jedna od takvih igračaka bio je zvrk ili čigra.

Zvrk, ili čigru, teško je bilo kupiti kao u današnje vreme, već ga je trebalo samostalno napraviti.

Najčešće se zvrk radio od kalema konca.

Kod toga sam bar se nadam bio u prednosti pred ostalom decom, zbog toga što mi je tata bio i krojač, pa se konca dosta trošilo i na kraju je bilo dosta praznih kalemova.

Prazan kalem konca, kako je bio od tokarenog tvrdog drveta, trebalo je prerezati po pola i napraviti da bude konusan.

Oštrim nožićem se zabeležila sredina kalema i onda polako, sa svake strane, zarezivalo sve dok kalem nije bio prerezan, a ujedno se dobio i dobar konus.

Kroz rupu na kalemu provukla bi se tanka stara olovka ili posebno drvce od pruta na isti način zašiljeno, tako da sve čvrsto stoji.

Kad je sve tako bilo pripremljeno igra je mogla da započne.

Čigra se zavrtila prstima kod čega je trebalo malo spretnosti, pa kad se zavrtila, vrtila se dugo dugo...Za vreme vrtenja na glatkoj površini astala ispisivala je neopisive krugove i razne figure. Povremeno se naginjala čas na jednu, čas na drugu stranu.Često smo se i takmičili čija će se čigra duže vrteti, a to je zavisilo i od spretnosti samog igrača tj. koji će igrač bolje da zavrti čigru.

I tako, čigre su se vrtele, tako da smo se ipak na neki način zabavili i ostali u kući.

Do čigre smo dolazili i na drugi način.

U selu je bilo po kućama velikih zidnih satova.

Te satove po običaju održavao je neki sajdžija, majstor Štimac, koji je s vremena na vreme prolazio kroz selo i već je znao u koju kuću mora da svrati da pregleda sat,

malo ga očisti i podmaže..

Taj sajdžija, majstor Štimac, preko ramena je nosio mali drveni ormarić s puno fijoka i pretinaca, a u tim fijokama  puno raznih točkića, federa, šrafčića i raznog sitnog alata.

E ti točkići, nama deci su bili jako interesantni. Kad se takav točkić zavrteo - to je bila čigra kakvu je teško opisati.

Ta čigra se vrtela i bolje i duže od svih koje su bile napravljene od kalema, a posebno su bile interesantne zato što su, dok su se vrtele, proizvodile i nekakvi zvuk. Zbog svega toga nestrpljivo smo očekivali majstora Štimca i uvek ga molili da nam ostavi bar jedan takav točkić.

Vaš  Vinko Rukavina

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2007. Webmaster