Internet izdanje broj 154 od 31. januara 2007.
|
Internet izdanje broj 154 od 31. januara 2007. |
|
|
|
|
|
|
Intervju
Nebojša Vidić, košarkaš Hoću da pomognem selu
Starčevo, kao i svako drugo mesto, pored istorije, kulturne baštine i ostalih znamenitosti, možda i ponajviše karakterišu sami ljudi koji u njemu žive. Značajan trag ostavljaju pojedine familije koje kroz generacije stiču prepoznatljiv identitet ili “narodski“ rečeno, imaju “poseban imidž“! Jedna od takvih loza, upečatljivih, bar kada je Starčevo u pitanju, jeste familija Vidić. Listom vredni, energični (nekad i više nego što treba!), snalažljivi, složni, korpuletntni, nadaleko su poznati! Jedan od “tipičnijih“ predstavnika “dinastije“ Vidić, gost je ove rubrike. Veoma agilan kad su sportske teme u pitanju, posebno košarka, ostavio je neizbrisiv pečat i daleko van lokalnih granica i kao igrač i kao trener. Po konstituciji mnogo asocira na legendarnog Divca! Nema dileme da je reč o Nebojši Vidiću! Rođen je 29. januara 1973. godine, od majke Milice i oca Milana, u horoskopu je vodolija/blizanac. Od bombardovanja 1999. godine oženjen je Snežanom, s kojom ima dva naslednika, prava-pravcata Vidića - Đorđa i Milutina. Trenutno se bavi svojom drugom pasijom - automobilima; vlasnik je auto-škole, a uz to stiže da svakodnevno putuje u Žitište, gde trenira tamošnji košarkaški klub “Sveti Đorđe“. Pride, i dalje je (donekle) aktivan igrač KK “Roling Hanter“, čiji je i osnivač.
Kako je stasavao mali Vidić? - Logično, uz automobile i sport! Otac je bio profesionalni vozač u “Petrohemiji“, pa su u našem dvorištu uvek “blistali“ odlični automobili! Često smo se upućivali na daleke destinacije: Švedska, Francuska... Imao sam običaj da vožnju komentarišem kao reli -trku na euforičan način, poput nekog latino - američkog reportera. Pored toga, omiljene igračke bili su mi legendarni “burago“ automobili, koje mi je otac redovno donosio sa putovanja iz inostranstva. Izuzetnog kvaliteta, potrajali su i do danas, pa ih Đorđe svakodnevno “troši“... Sportom, najčešće fudbalom, zanimao sam se s ostalom decom iz komšiluka, mahom iz Radničke ulice - Bosancem, Zlajom, Fantomom, Tamponom, Ćirom, Badžom (ko razume - shvatiće!)... Tu su i neizbežne žmurke, koje smo forsirali do iznemoglosti, “skidanje“ lubenica sa špeditera u pokretu(!) i mnoge druge dogodovštine. Sve u svemu, bili smo kompaktno i dobro organizovano društvance, a ja, iako mlađi, dobro sam se “kotirao“... Sa roditeljima sam imao oduvek korektan odnos, doduše - i nisam bio incidentne prirode. Otac, koji, na žalost, već godinu i po dana nije s nama, bio za mene veliki autoritet i značajna podrška, što sam posebno osetio kada sam ga izgubio. Sećam se da sam često držao olovku u ustima, simulirajući cigaretu! Otac je, opazivši tu tendenciju, insistirao da probam pravu “drinu“ i toliko mi se zgadilo da mi nikada više na pamet nije palo ništa slično! Polazak u školu... - Učiteljica mi je bila Mara Polak, inače komšinica. Iz tog razloga, drugari iz odeljenja - Dejan Milosavljević, Milenko Drinjak, Sima Luković i ja, bivali smo veoma fini kada smo prolazili pored njene kuće na početku ulice. Bila je pedantna, pravična, staložena - onakva, kakva je, baš, trebalo da bude! Što se mene tiče - bio sam do kraja odličan, primeran učenik! Počinje i ozbiljnije interesovanje za sport... - Najpre sam krajem sedamdesetih, zahvaljujući 6 godina starijem bratu Ivici, zavoleo karate. On mi je i inače, u tom periodu predstavljao uzor, pogotovo kada je o sportu reč. Valja spomenuti da je to bilo zlatno doba karatea u Starčevu. Nakon toga, u šestom razredu, na jednom času fizičkog pojavio se Mirko Lalović - trener KK “Borac“, čovek, kome dugujem začeće ljubavi prema košarkaškoj lopti! Od prvog treninga, nisam imao ni najmanju dilemu - košarka je za mene bila, jeste i biće pojava broj jedan u životu! U prilog mom zalaganju ide ova priča - trener je od nas zahtevao, s obzirom da nismo imali dresove, da nam na majicama na bratele majke prišiju brojeve. Zadatak je ispunilo samo nas dvojica! Mama mi je, zbog jednostavnosti, prišila broj sedam, koji nisam menjao do dana-današnjeg! Kao da to asocira na jednog velikana eks-Juge.. - Pa, mnogi su moj stil upoređivali sa igrom virtouznog krila iz Splita Tonija Kukoča! Ali, ja ne bih išao tako daleko! Ipak, istina je da sam imao lepe košarkaške trenutke - pamtim mečeve na kojima sam postizao i preko 40 poena! Imao sam dobru visinu za poziciju pleja ili beka, koje sam naizmenično igrao! Pamtim susret u Mramorku protiv ekipe, koja je imala aspiracije na plasman u viši rang. “Otkačila“ mi se ruka i “zatrpao“ sam sam protivnika sa 49 poena! Čak, mi je i suparnički trener dobacio, da ću ga zaviti u crno! Na kraju sam, ipak, ispao tragičar, jer sam promašio odsudne šuteve! Taj sindrom me je pratio kroz celu karijeru - kad je najbitnije nisam pogađao! Odrastanje... - Okosnicu mog društva činili su saigrači iz Kluba - Rajko, Beli, Maki, Neđa, Moljac... S tim ljudima družim se i dalje i “pronašli“ smo se, između ostalog, i na “patološkoj“ ljubavi prema košarci! Kad su izlasci u pitanju, nešto me je uvek vuklo ka gradu. Često smo visili u “Ekskaliburu“. Od starčevačkih lokala, najaktuelnija bila je “Pečurka“. Tu su i mnoga letovanja, ekskurzije, naročito pamtim letovanje u Atini, početkom devedesetih. Moj prijatelj Maki i ja tamo smo pohitali “trbuhom za kruhom“, ali planovi su se izjalovili, pa nam je preostalo da “uživamo u luksuzu“ plaže na Glifadi, gde smo noćivali u vrećama ispod jednog keja! Ipak, većinu slobodnog vremena provodio sam, gde drugde, nego pod obručima. Tamo sam se osećao najprirodnije i najsrećnije. Ubrzo sam se i oženio, neposredno posle bombardovanja. Buduću suprugu upoznao sam na nekoj sedeljci kod prijatelja Ratka. Moram da izjavim uz sve moguće “posledice“, da mi je supruga - ma baš, kao da sam je svećom tražio! Treba me trpeti - stalno zujim nekuda... Možda mi je u tome “pomogao“ izbor kumova oličen u harizmatičnim starčevačkim legendama - Savi i Miletu! U njihovom društvu sam se i jedinih tri puta napio u dosadašnjem životu - na rođenjima mojih i Savinog sina! Opet, ta košarka... - Ekipa sa kojom s kom sam ponicao jedna je od najboljih borčevih ikada. Ističem Nebojšu Madića (živi u Australiji), zatim, i Smoleta, “Poštara“ Marinkovića, kasnije i Omoljičanina Nikolića. Početkom devedesetih trener nam je bio Pančevac Todor Lazić, potom i njegov sugrađanin Predrag Miljuš, jedna vrhunska ličnost. Veliki uticaj imali su i Dragan Gajić i popularni Tafa Teofilović, ili kao igrači ili članovi Uprave. Harali smo srpskim ligama, što su i najveći dometi starčevačke košarke. O sebi kao o košarkašu mogu da kažem da sam bio “devojka za sve i ništa“! Jedna od mojih igračih mana bila je da sam sklon da racionalnost podredim lucidnosti, što me je konstantno konfrontiralo sa trenerima. ... A i sam - trener! - Sa nepune 22 godine ulazim u trenerske vode! Već nakon dve sezone, 1996. godine s jednom izuzetnom generacijom (83.) postižem vredan uspeh osvajanjem 6. mesta na juniorskom prvenstvu Srbije! Posle odlazim u KK “Centar“, gde provodim dve sezone, a zapaženi su uspesi u Omladinskoj ligi Beograda. Krajem 1999. igram za “Crepaju“, a naredne godine pravim kraću igračku pauzu. Zato sam se 2001. godine obreo u novoformiranom KK “Tamiš“ i pomogao da uđu u viši rang. Naredne godine godine osnivam klub “Roling hanter“ od pančevačkih juniora, koji posle izvesnog vremena biva preregistrovan na Starčevo. Ponovo sam pozvan u KK “Tamiš“, ovoga puta kao trener s ciljem da izborim opstanak u I srpskoj ligi što je učinjeno na maestralan način. Slede sezone prodora sa ovim klubom u viši rang, da bi prošle godine prekinuo saradnju zbog pokušaja tutorisanja pojedinih članova Uprave, što se apsolutno ne uklapa s mojim karakterom i temperamentom. Kao trener veoma sam strog i nepristupačan, što sebi ne retko zameram. Međutim, to je odlika koja je, npr. jednog Željka Obradovića, vinula u nebesa... Dolazi do veće posvećenosti Starčevu... - Uložio sam velike napore da vaskrsne košarka u selu. Velika pažnja posvećuje se radu sa najmlađim kategorijama, koje vodi moj prijatelj i kolega Beli Bekić. Mogu da kažem da sam vrlo zadovoljan učinkom. Istovremeno oformljena je i seniorska ekipa, mahom od momaka 83-eg godišta, kao i moje malenkosti. Na žalost, zbog neodstatka adekvatne hale, prinuđeni smo da “tapkamo“ u “beton“ ligi, bez obzira što smo bez premca u toj konkurenciji. Napokon, od ove godine sam u srpskoligašu iz Žitišta, gde imam fenomenalne uslove. U tom rangu, maltene, na nivou NBA lige. Planiram da do kraja godine završim sa višim stepenom obrazovanja, jer sa statusom operativnog trenera namam pristup elitnom rangu, što mi je sledeći korak. Priređivane su i košarkaške tribine... - U skladu sa pozitivnim trendovima na nivou Starčeva, kada su komunalno uređenje, kulturna nadradnja i ostalo u pitanju, poželeo sam da dam doprinos svojim učešćem. Iskoristio sam neka svoja poznanstva sa mnogih seminara, kao što je npr. “Beogradska klinika“, koja okuplja same vedete svetskog trenerskog krema i u saradnji sa KKK-om i MZ Starčevo, priredio par veoma interesantnih tribina na temu aktuelnog trenutka srpske košarke. Gostovali su Vlade Đurović, Dušan Vujošević, a poseta je bila izuzetna. I tako, dok preko dana sa svojom auto-školom “Vidić“ krstari sa kandidatima, uveče ga čekaju naporni treninzi. Tu su i obaveze prema porodici. Pored svega, stiže da svojom ogromnom energijom postavi sebi nove izazove... - Želja mi je da se aktiviram u političkom smislu! I to isključivo, kao volonter - na nivou sela. Jedan od najvećih ciljeva mi je izgradnja sportske hale. Boriću se za to svim svojim bićem! Mogu puno da pružim, iako smatram da sadašnja vladajuća garnitura radi vrhunski. Iskreno osećam dubok lokalpatriotski poriv u sebi, bez ikakvih zadnjih namera, jer divno je sresti npr. Duleta Vujoševića i čuti pitanje - “kako je u Starčevu...“. Jordan Filipović
DUŠAN KOSANOVIĆ DUJA, MUZIČAR Četvrt veka muziciranja
Prošlo je 25 godina od prvog nastupa. Šta se dešavalo pre toga? - Prvi moj javni nastup je bio upravo ispraćaj u Armiju. Ja sam ustvari roker u duši, kao omladinac sam posećivao igranke u Domu kulture na kojima je svirala tadašnja popularna starčevačka grupa “Sudar“ a slušao sam i “Cepeline“, “Dajer strejts“, “Dip parpl“, “Vajtsnejk“... Nekako u to vreme sam počeo da se ozbiljnije interesujem za muziku i redovno učio da sviram akustičnu gitaru. Ubrzo sam kupio prvu električnu gitaru od sada pokojnog Marinka Tubića i to je bila neizmerna sreća za mene. Bilo je tu nekih pokušaja osnivanja benda sa Ivicom Fajhtom, Pacovom, Acom Kumom, koji je tada lupao bubnjeve. Nikada nismo svirali nijednu igranku, stalno nam je nedostajalo nešto od opreme. Šta je prelomilo da počnete da svirate narodnu muziku? - “Osetio sam potrebu“ da počnem da zaraćujem. Odlazio sam sa društvom na razne igranke i koncerte, a za izlaske su potrebne pare. Pokušao sam da budem deo orkestra koji svira narodnu muziku jer se tu dobro zarađivalo. I u ovoj varijanti su se pravile razne “šeme“ i menjali se članovi orkestra. Čak su neki prestali da se bave muzikom. Svirao sam recimo sa Jovom Bajerom, Stevo, Firkom, Vulovićem i jednog dana bum - desio se taj prvi ispraćaj u vojsku i tada je sve krenulo... U roku od nekoliko dana desilo se nekoliko svirki. Kao mlad orkestar bili smo prilično aktuelni u to vreme tako da su već poznati stariji pevači voleli da rade s nama, recimo Rasim iz Brestovca, pa Kicoš... Dobro se zarađivalo, bukvalno nisam mogao da potrošim sve pare, ali i radilo se... Dešavalo se da sedam dana za redom sviramo, često smo se šalili da orkestar ostaje a samo se gosti menjaju. Kako je izgledao jedan takav orkestar devedesetih godina? - Svi znamo koliko su se ljudi u to vreme promenili na gore. I sam orkestar je morao da prati tadašnje trendove. Muzička scena je zahtevala šou-bendove i morali smo da se prilagodimo. Ubacili smo sintisajzer u orkestar i kao što je scena zahtevala - više elektronike. Tada je Snežana Babić Sneki pevala u našem orkestru. Kada je snimila ploču, otišla je svojim putem. Tih godina je mnogo pevačica prošlo kroz bend. Među prvim bendovima smo uveli pravilo da svi članovi budu isto obučeni. Znate i sami koliko je kasnije bilo uniformisanih šou bendova. Zaista je puno poznatih pevača i muzičara prošlo kroz bend, ja sam računao da je oko sto ljudi svojevremeno bilo član sadašnjeg benda. Kako jedan orkestar takvog profila izgleda u novom milenijumu? - Sada su stvari legle na svoje mesto, ljudi imaju veći izbor i mogu da biraju mesta za izlaske. Sada poslodavci zahtevaju od orkestra da svira blok rok muzike, smatram da je to dobro, ljudi se potpuno isto vesele kao uz narodnu. Ispraćaji više ne postoje, odsvira se po neka svadba ali sve se svodi na klubske svirke i splavove. Kafane su takođe zamrle, u Pančevu ima jedno ili dva mesta gde je ovakav vid provoda. Uglavnom sviramo po Beogradu, Smederevu... Da li postoji neka anegdota, zanimljiva situacija koja se desila za sve ove godine? - Uh! Pa bilo ih je mnogo, skoro svaki nastup ima neki smešan detalj. Putovanja su puna smešnih događaja, mislim da mi je najzanimljivije bilo kada se naš prijatelj i sugrađanin Aleksandar Tričković - Aca Kum ženio. Svadba je pravljena u nekom selu kod Pirota, pa u Starčevu, Onaj mentalitet ljudi, pa sala za proslavu, ma čitav taj događaj je bio neviđen provod! Posle par dana, kada smo stigli u Starčevo, kao da smo došli u neku metropolu. Jednom prilikom se desila neprijatna situacija da je ženu udarila struja u trenutku kada su mladenci ulazili u šator: to je onako svečani čin, mladenci krenu na svoja mesta a svatovi idu za njima i u tom trenutku kreće i muzika. Taman da počnemo da sviramo, a neka žena se uhvatila za naponski kabal koji nije bio dobro izolovan i konstrukciju šatora! LJudi oko mene kažu: - Ma sviraj bre! što si stao? - Gde da sviram! Vidi kako se trese! Na svu sreću preživela je, ali jedva, sva je bila pocrnela od strujnog udara. Bilo je svakakvih događaja, muzički trendovi su se za dvadeset godina neverovatno izmenili. Kako će biti u budućnosti? Ne znam, videćemo se za dvadeset godina! Goran Milošević
|
E-mail: [email protected] © 2007. Webmaster
|
Kosanović Dušan Duja je rođen 1963. godine u Pančevu. Mnogim starijim
generacijama Starčevaca je poznat iz vremena kada su bili popularni
ispraćaji u Jugoslovensku narodnu armiju i kada skoro da nije bilo slavlja
na kojem se Duja nije pojavio sa svojim orkestrom. Dušan kaže da je ove
godine tačno 25 godina od kada se prvi put javno pojavio sa gitarom. Danas
je otac troje dece i stalno je zaposlen u Rafineriji nafte Pančevo, ali i
dalje svira u šou-bendu i nastupa širom Srbije. Jedino se promenilo na bolje,
kaže, to što je postalo popularno da bend posle “narodnog“ muzičkog bloka
svira rokenrol, dok je lošija strana to što se manje zarađuje u odnosu na
“vesele osamdesete“.