Internet izdanje broj 152 od 30. novembra 2006.
|
Internet izdanje broj 152 od 30. novembra 2006. |
|
|
|
|
|
|
Intervju
DRAGAN VASIĆ, RADNIK NA BENZINSKOJ PUMPI Posao koji volim
Kako izgleda period posle završene srednje škole, kakvom poslu mlad čovek može da se nada? - To bi trebalo da bude relativna stvar, u zavisnosti od ličnosti... Međutim, ako čovek ne želi da radi teške poslove, onda se odluči za dalje školovanje. U devedeset odsto slučajeva, po završetku školovanja mladom čoveku sleduje građevina. Moja “karijera“ je počela na poslovima sa zidarima i to je jako težak posao za nekog ko je tek izšao iz školske klupe. Nema tu nekog biranja šta ćeš raditi, daj šta daš... Kad su žene u pitanju, njihova situacija je još teža. Mislim da se na građevini dobar deo mladih ljudi “prekali“ i stekne radne obaveze. Rano ustajanje, “šljakanje“ po ceo dan na ekstremno visokoj temperaturi i to sa kabastim i prašnjavim materijalima... Kada padne mrak, sleduje “odmor“, da bi ujutro mogao ponovo na posao i da se izdrži ceo dan. Tako bez slobodnog dana dok se posao ne završi. Pretpostavljam da kod tebe posao na građevini nije dugo trajao? - Tačno je. Ne može mlad čovek dugo da ostane na takvom poslu osim ako ga velika muka nije naterala. Težio sam ka nekom lakšem ali stalnom poslu. Neko vreme sam radio u starčevačkom “Metal-progresu“. Vozio sam godinu ipo dana linijski kombi, ni tu nisam mogao da izdržim. Neko vreme sam radio u “Čiliju“ u Pančevu, to su takođe bili fizički poslovi. “Čili“ ima krečanu i farmu pilića u Glogonju, a o radu u krečani ne treba puno pričati... Često sam radio i na farmi pilića na isporuci hrane. Doneo si veliku životnu odluku iako nisi imao stalan posao, odlučio si se za brak? - Mnogi ljudi mešaju brak i stalni radni odnos. U mom slučaju to nije imalo nikakve veze, to je jedna odluka koja nema veze sa poslom. Otac sam tromesečne ćerke i njeno rođenje je bio najsrećniji dan u mom životu. Zahvalio bi se Mesnoj zajednici na akciji dodele paketa novorođenim bebama, mislim da je to pravi potez lokalne vlasti. Treba animirat mlade ljude da naprave takvu odluku, a oni što misle da bez stalnog posla nema ni braka - evo ja sam dokaz da ima! Pa i deca se mogu odgajati uz malo veću obavezu... Da li imaš vremena za neki hobi? - Nikada se posebno nisam vezivao za neki hobi, ako je ribolov hobi onda ga imam. Od silnih obaveza ima se vremena i za ribolov, iako neki ljudi to smatraju gubljenjem vremena. Nisam neki “pasionirani“ ribolovac ali volim opuštanje u prirodi. U poslednje vreme lovim štuku sa više ili manje uspeha. Kakva je tvoja trenutna situacija što se posla tiče? - Konačno sam se skrasio. Stalno sam zaposlen na prvoj starčevačkoj benzinskoj pumpi “Rafaelo petrol“. Ova pumpa je bila pravi potez za naše mesto. Radni kolegijum je odličan, često pomislim da sam pravi srećnik da sam dobio ovakve ljude za kolege. Posao je odlično organizovan tako da sada imam mnogo više vremena za na prvom mestu porodicu a onda i za ribolov. Nemam nameru da menjam ovaj posao, teče mi radni staž i trajaću na ovom radnom mestu dokle god traje pumpa. Rad sa ljudima često povlači anegdote i neprijatne situacije, da li se tebi nešto od toga desilo? - Pa, bilo je smešnih situacija. Ponekad se desi i neprijatna. Recimo, jednom prilikom staje mušterija i kaže da sipam benzin, pa ode na kasu da plati. Vrati se do auta i ne može da veruje! NJegov auto je dizelaš! Usled rastrojenosti rekao je benzin, umesto dizel. Desilo se jednom da je mušterija na pumpi uzela pivo i počne da traži pare, prevrne sve džepove, isprevrće auto i nakraju se seti da je novac stavio u čarapu!. E, onada se lepo izuo, skinuo čarapu i izvadio pare! Jednom prilikom je mušterija punila gas u auto i misleći da je punjenje gotovo startovao je auto i krenuo, crevo za tankanje se pokidalo, počinjena je prilično velika novčana šteta. Do havarije nije moglo doći jer postoji tu dosta sigurnosnih ventila. Moj kolega je doživeo oružanu pljačku, to je očigledno počinio neki neuki bandit, pa ko još drži veliku količinu novca na benzinskoj pumpi? Ali preživljeni strah nije nimalo naivan, ipak je to bila oružana pljačka. Goran Milošević
Boža Kojić, sportski radnik Odbojka u srcu i duši
Odbojkaški klub “Borac“ je ime od respekta u izuzetno širokim razmerama kada je ovaj trofejni srpski sport u pitanju. Može se slobodno zaključiti da je “igra preko mreže“ starčevački brend u pravom smislu te reči! Gost ovog broja jedan je od najznačajnijih tvoraca najmoćnijeg sportskog kolektiva koji je ikada postojao u Starčevu. Svi upućeni u sportske prilike lako će pogoditi da je to Boža Kojić, poznatiji kao Boško. Boža Kojić, rođen 20. novembra 1953. godine, od majke Ane i oca Milana, oženjen LJubicom već preko trideset godina, s kojom ima sina Milana, a preko njega i miljenice - unuke Gordanu, Miljanu i Anu. Posle radnog veka provedenog u “Utvi“, “Azotari“ i “Petrohemiji“ i dalje je, posle kraće pauze, aktivan u Odbojkaškom klubu.
Kako je rastao mali Boško? - Uz fudbal! O njemu sam mislio noć i dan! Čak ni roditelji, koji su inače bili vrlo tolerantni prema meni kao jedincu, nisu mogli da se pomire sa tolikom opsesivnošću. Svaki momenat sam koristio da “jurim za loptom“ s drugarima iz susedstva - Sibinom Slavkovićem, Tomom Marinkovićem, pa i Stevicom Restakom, Jovicom Mecingerom... Bezbrižno detinjstvo, a potom ide polazak u školu... - Bila je to “prava“" škola - gvozdena disciplina! Batina, koja je po meni “iz raja izašla“, bila je glavno “školsko sredstvo“ za legendarne nastavnike - Nedeljka Navalu, Nemanju Dragoša, Peru Dragojerca... Nikada im nismo zamerali, jer imali smo, za razliku od većine današnje omladine i roditelja, imali svest da priznamo sopstvene greške! I uprkos toj strogoći i poštovanju njihovih autoriteta, ipak smo uvek bili spremni za nestašluk! Pamtim da je jednom trebalo Školu da poseti nekakva inspekcija u vezi procene stanja radionice za tehničko. S obzirom da je, da bi se dobila sredstva, stanje trebalo da bude što lošije, ondašnji direktor Milivoje Filipović nas je “zamolio“ da malko pripomognemo. Za tili čas smo demolirali prostorijy, tako da su inspektori mogli samo da u neverici trljaju oči! Da se vratimo na fudbal... - Počeo sam da traniram sa 12 godina, a za seniore sam debitovao u sedamnaestoj, i to protiv pančevačkog “Železničara“, koga smo u kup utakmici dobili na penale. Odrastanje? - Nakon osnovne, nastavlo se sa nestašlucima i u srednjoj školi, ali uspeh nije puno trpeo. Bili smo “živi“ momci, ali ne i delikventi. Skupljali smo se u parku, na klupi uz gajbu piva, išli u bioskop i po nekoliko puta na projekcije istog filma! Ponekad bi se, zahvaljujući deda Jaši, koji je radio na vratima, provukli i besplatno. Ipak, znao se red, pa nije nam ni na pamet padalo, da, recimo, odemo u “Opatiju“, jer je to “ozbiljna kafana“ za starije! Ili, kad se nađemo na igralištu, a pojave se “stariji“, momentalno kupimo “pinkle“. Posao, odsluženje vojnog roka, ženidba... - Zaposlio sam se u “Utvi“, odmah po okončanju školovanja, a docnije sam prešao u HIP. Najpre u “Azotaru“, a onda i “Petrohemiju“. JNA sam služio u Doboju, gde sam proveo nezaboravno vreme i stekao niz prijatelja. Po povratku, u nekadašnjem Omladinskom klubu (danas je tamo Lovačko udruženje) upoznajem LJubicu, buduću suprugu. Nakon godinu i po dana se ženim, a 1975. godine dobijamo sina Gorana, koga smo, na žalost, kasnije tragično izgubili. Posle tri godine radio se i sin Milan. Tih godina počinje i odbojkaška epopeja. - Na nagovore komšije Goluba Slavkovića, počeo sam da posećujem odbojkaške utakmice i da postepeno ulazim u taj svet. Uz nastavnike fizičkog, sada pokojne, Liviju Sferu i Miroljuba Babića i takođe pokojnog Diku Angelina, stvaram bazu za dalji razvoj Kluba. Napominjem da sam od ranije imao organizacionog iskustva, jer sam bio predsednik Sportskog društva “Borac“. Već naredne 1979. godine upoznajem Zorana Gajića iz Omoljice - danas jednog od najboljih svetskih trenera, koji u narednih godinu dana radi u Starčevy. To je, verovatno, bila izuzetna inicijalna kapsla za formiranje jedne fenomenalne generacije, koju su činili Zoran Dimković, Dragiša Matić, Rođa Milošević, Vladica Dragojerac, Jolika Vasić... Postizali su, za ono vreme velike uspehe. Ta ekipa je preskakala rangove, pojedini igrali za selekcije Vojvodine, a iznad svega, momci su fascinirali sve oko sebe, svojim zalaganjem, ozbiljnošću, inteligencijom, ali neodoljivim šarmom. Uz njih sam rastao i stasavao i kao čovek i kao sportski radnik. Događa se prava ekspanzija odbojke u Starčevu? - Pomenuti Zoran Gajić, s kojim sam već izgradio prijateljski odnos, bio je 1990. godine pomoćnik trenera “Vojvodine“ Lešeka. Novi Sad je bio epicentar odbojke stare Jugoslavije. Preko Gajića upoznajem i rukovodstvo višestrukog šampiona, na čelu sa Vislavskim i Kijcem. Od njih crpim energiju i iskustvo, i primenjujem ga u našem klubu. Osnivamo preduzeće i uz pomoć sponzora, dolazimo u situaciju da se već 1993. godine nalazimo u Jedinstvenoj srpskoj ligi. Narednih godina profiliše se generacija na čelu sa Željkom Šoštarićem, Vladom Kovačevićem, Dejanom Kojićem, koja već 1996. godine, u nezaboravnom ambijentu u Skorenovcu osvaja kvalifikacioni turnir za ulazak u Prvu “B“ ligu. Moram da naznačim da smo u Skorenovcu igrali dve godine zbog neuslovnosti naše sale i da smo bili obasipani neviđenom pažnjom od strane domaćina. Naredna godina donosi najveći uspehi? - Pošto smo završili takmičenje na drugom mestu iza “Budve“, stekli smo pravo da se u baraž mečevima sa devetoplasiranim iz Prve “A“ lige borimo za plasman u elitu. Posle 1:1 u mečevima igrala se majstorica u Smederevu sa istoimenim klubom. Bilo je prisutno oko 500 Starčevaca, koji su svoje ljubimce frenetično bodrili do pobede. Usledila je nezapamćena euforija, u centru je bilo sigurno 1000 ljudi. Dosanjali smo san, Starčevo je imalo prvoligaša i to jedinog u celoj Opštini. Dobitnici smo i oktobarske nagrade! Ovaj nesumnjivi uspeh imao je na žalost i pomalo “gorak ukus“. Godinu dana pre toga nastradao mi je sin prvenac Goran. Sve se odigralo u roku od nedelju dana. Leukemija je bila neumoljiva! Imao sam ogromnu podršku, između ostalih i od velikana, poput Žarka Petrovića, Đorđa Đurića, ili Dejana Brđevića, koga je u to vreme zadesila ista sudbina! Svi su bili rešeni da pomognu, novac bi se skupio za pet minuta, ali spasa nije bilo! Ali, na žalost, to nije bilo sve - pre toga, jedan za drugim za dve godine stradali su i igrači Ranko Ivančić i Bojan Rogić. Sve to me je nateralo da sednem i razmislim - ili da dignem ruke od svega i potonem, ili da nastavim! I nastavilo se... - Spas sam našao upravo u odbojci! Ušli smo u prvu ligu, formirali nove igrače Simijonovića, Taneva, Jovanovića. Bilo je teško izdržati, selo je malo, nemamo ni halu. Bilo je i padova! U jednom trenutku sam se povuko, prepustio mesto drugima. Sada sam ponovo na starom mestu, uz pomoć Lale Tucakova i firme “Progres“, Mesne zajednice i ostalih dobronamernih, na putu smo povratka na staze slave. Tu su i novi naraštaji Stevović, Milošević... Jednom rečju “Borac“ je starčevački brend! U tom duhu je i poruka sugrađanima: - Volim svoje Starčevo i poručujem da svi treba da daju maksimalan doprinos u uzdizanju našeg mesta. Prednjačimo u svim segmentima, još samo da nađemo načina da dobijemo novu halu i mojoj sreći ne bi bilo kraja! Jordan Filipović
|
E-mail: [email protected] © 2006. Webmaster
|
Dragan Vasić
je rođen 1983. godine u Pančevu. Posle završene osnovne škole u Starčevu
upisuje Poljoprivrednu školu - smer rukovaoc poljoprivredne tehnike.
Razgovor sa Draganom je napravljen iz jednostavnog razloga; kako bi smo
približili čitaocima priču sa običnim mladim čovekom koji je posle puno muke
i teških fizičkih poslova konačno pronašao sebe. Tvrdi da se skrasio i
trenutno ne bi ništa menjao.
