Internet izdanje broj 136 od 28. jula 2005.

Intervju

DRAGOLJUB S. DABIĆ,  POMOĆNIK DIREKTORA NIS-RAFINERIJE NAFTE PANČEVO ZA TEHNIČKU ZAŠTITU I AKCIDENTE

Želimo da građani budu sigurni

 Rukovodstvo pančevačke Rafinerije građanima Starčeva predstavilo Akcioni plan za zaštitu životne sredine. U Rafineriji su zainteresovani za svaki vid poboljšanja situacije po pitanju problema zaštite okoline

          U svetlu kampanje za popravljanje ekološke situacije u našoj životnoj sredini Kreativni kulturni klub ugostio je Direktorski kolegijum Rafinerije nafte Pančevo.

          Tom prilikom predstavljen je Akcioni plan NIS-RNP-a, a jedan od prisutnih bio je i diplomirani inženjer tehnologije Dragoljub S. Dabić, pomoćnik direktora NIS-RNP za tehničku zaštitu i akcidente.

          Dabić je tom prilikom dao i intervju “Starčevačkim novinama“, u kome u kratkim crtama opisuje namere Rafinerije za rešavanje problema zagađenja.

          Koji su glavni problemi do ostvarenja zdrave životne sredine?

          - Prvo, mi ne smatramo da smo jedini problem, kako to mnogi žele da prikažu. U to su uključene još i mnoge druge fabrike u Pančevu, kao i velika koncentracija izduvnih gasova u okruženju i ostali činioci. Ipak, mi smo svesni da Rafinerija ima udela u sveukupnom zagađenju i, bez obzira što direktno zavisimo od same države, mi smo se dali na posao i izradom Akcionog plana, pokazali da smo vitalno zainteresovani za pronalaženje izlaza iz ove situacije. Mislimo da je to i potpuno logično, jer smo najugroženiji upravo mi koji radimo u Rafineriji, pogotovo oni u pogonima. U stvari, naš osnovni cilj i jeste da zaštitimo radnike, jer su Maksimalne dozvoljene koncentracije za radnu sredinu neuporedivo veće, nego za životnu sredinu. U toku godine imamo veliki broj dana tzv. tišine, kada je vetar ispod 1.5 m/s i tada su sva zagađenja u krugu fabrike. Primera radi vetar ka gradu duva 24% dana u godini, a ka Starčevu manje od 20%, a od toga najviše zavisi količina zagađenja.

          Što se samih uzročnika zagađenja u Rafineriji tiče, mi smo predvideli kratkoročne mere, koje ćemo finansirati i sprovesti sami, a odnose se na sledeće: bazen uljnih voda - antiseparator, autopunilišta, rezervoari za regeneraciju pirobenzena i svi rezervoari sa fiksnim krovom gde je napon pare veći od 0.2 kP/cm².

          Akcioni plan podrazumeva dugoročne mere i to najviše na izgradnji postrojenja čija će struktura biti bitno drugačija od aktuelnih JU standarda donešenih 1985. Evropa je još 1993. godine drastično smanjila koncentracije, to još pooštrila 2000. godine, pa tekuće 2005, a u planu su novi standardi, koji se planiraju 2009. godine. Primera radi, dozvoljena koncentracija sumpora u benzinu kod nas je 1800, a u Evropi je 93-e spuštena na 500, 2000. godine na 150, a ove na 50, dok će 2009. godine biti 10. To znači da mi mislimo na postrojenja koji će se bazirati na ovakvim standardima, kada obrazlažemo Akcioni plan. Vrednost celokupnog projekta se kreće oko 300 miliona evra i za to je potrebna sinhronizovana akcija države, opštine i svih ostalih subjekata.

          Koje su to kratkoročne mere?

          One se odnose na regulaciju antiseparatora (bazena od 350 m²) u koji dolaze sve otpadne vode iz Rafinerije, koje imaju promenljivu pH sa različitim sadržajem ugljovodonika. Oni mogu biti teži i lakši. Ukoliko su lakši onda imamo isparavanja, što je ustanovio izveštaj Instituta za hemijska i tehnička merenja i Studija fakulteta tehnologije iz Novog Sada.Taj problem rešavamo instalacijama za vodenu maglu, koja pri temperaturi od 20S, ne dozvoljava isparenjima da idu u atmosferu. Tako se koncentracija ugljovodonika od zabrinjavajućih 1000 ppm, spušta na 50 u samom antiseparatoru. Takođe, rešava se i problem vodonik-sulfida i merkaptana, koji najviše prave problem svojim neprijatnim mirisom. Otpadne vode dobijaju na težini što je veća površina. To se, pogotovo, dešava kada pređu u Petrohemiju. Sa vodenom maglom i doziranjem hemikalija rešava se problem neprijatnih mirisa.

          Druga mera se odnosi na benzen, koji isparavanjem iz rezervoara postaje problematičan, pa ga mnogi vezuju za pojavu leukemije. Međutim, po podacima zdravstvene službe, u Rafineriji nemamo ni jednog obolelog radnika od ove opake bolesti. Moram reći da su izvori benzena rafinerija nafte - 0,3 - 1%, sam transport goriva od 2,6 do 6% i hemijska industrija od 1,3 - 13%.

          Namera našeg Rafinerijskog štaba je da preduzme sve da ne dolazi do isparavanja iz rezrvoara benzena, tako što će ih zaštiti od spoljnih visokih temperatura. U saradnji sa Institutom opšte fizičke hemije, izrađujemo projekat koji treba do avgusta da prođe još neke analize, kada bi se pristupilo realizaciji od mesec dana. Tada bi temperature rezervoara benzena uspeli da snizimo na 20S, čime bi znatno popravili situaciju vezanu za ovaj opasni gas. Planiramo da ga dovedemo u nivo svetskih standarda od 13%.

          Postoji dosta kontradiktornosti u monitoringu u gradu gde se beleže nedozvoljene koncentracije benzena u januaru, a poznato je da je on ispod 5S čvrst. Što znači da pri ekstremno niskim temperaturama on ne može stići do grada. Uzgred, predložili smo i da se yporede merenja sa različitih aparata, ali do danas odgovora nismo dobili.

          I treći izvor zagađenja na koji ćemo uticati hitnim merama je kod punjenja autocisterni i tankera. JU standardi priznaju kod punjenja gubitak na isparenje od 0.05% i zbog toga smo rekonstruisali sve naše rezervoare sa fiksnim krovom i rekonstruisaćemo ih i dalje tako što ćemo ugraditi plivajuće membrane, koje smanjuju isparenja iz rezervoara za 98%. Sve auto-cisterne moraju biti rekonstruisane kada NIS-RNP realizuje svoj projekat 2006.  god.

          Govori se da je veliki problem zastarela oprema?

          -To nikako nije istina! Naša rafinerija spada u relativno mlade, a opremu redovno održavamo i obnavljamo. Svi znaju za godišnje remonte. Isto tako, sva razaranja bombardovanja smo sanirali i obnovili, u šta mnogi ne žele da poveruju.

          Pominje se kao rešenje ugradnja filtera?

          - To važi samo za dimnjake koji imaju veze sa regeneracijom katalizatora gde se postavlja elktrofilter, a takođe i za čađ i pepeo.

          Šta je sa bakljom?

          -  Baklja je takva-kakva je! Na njoj se oslobodi 5 MW toplotne energije mesečno, koja zagađuje eko-sistem. Tehnološkim postupcima moguće je ublažiti ove posledice.

          Kad pominjemo toplotnu energiju, šta je sa mogućnošću iskorišćenja iste?

          - Statistika kaže da godišnje prilikom hlađenja derivata 1800 GW nepovratno odlazi u atmosferu. Projekat racionalnog gazdovanja energijom, doveo bi do mogućnosti klimatizacije celog gradskog jezgra. Ako bi se to dogodilo ukinule bi se sve kotlarnice na lož-ulje, mazut, ugalj, što bi znatno popravilo ekološku situaciju. Trenutno grejemo samo oko 30% stanova.

          Starčevo nije konkretno analizirano, ali gde god postoji dovoljna gustina moguće je primeniti ovaj vid grejanja.

          I otpad može biti veoma interesantan, kao izvor besplatne toplotne energije. Izrađen je projekat pod nazivom Korišćenje kanalizacionog i biootpada za potrebe grada Pančeva, za koji se, na žalost, nije imalo sluha u kompetentnim državnim organima. Skoro da nema smisla ići u proširenje sistema kanalizacije, ako ne postoji  adekvatni vid prerade. Valja spomenuti da Dunavska voda spada u treću kategoriju (200.000 klica po lit). Evro-standardi su takvi da se Dunav mora dovesti do prve kategorije (2.000 klica po litri). To bi se postiglo obradom fekalija.

          Na kraju, kako ste zadovoljeni prezentacijom u Kreativnom kulturnom klubu?

          - Najbitnije da smo se razumeli, da su građani Starčeva shvatili da želimo da uradimo sve što je u našoj moći. Oni su svojim mnogobrojnim pitanjima pokazali interesovanje i zabrinutost, a smatram da smo ih mi našim odgovorima, bar malo, uspokojili.

          Lično, meni ovo nije prvi put da gostujem u KKK i veoma uvažavam napore koje čini ova organizacija na animiranju kreativnih građana, pogotovo omladine i to će Rafinerija biti uvek spremna da podrži. Da li kroz podršku tekućim projektima  ili kroz neke usluge ili na neki treći način. Važno je da Rafinerija ima svest o brizi prema građanima Starčeva, pa smo tako, između ostalog veoma zainteresovani za izgradnju neolitskog naselja, što je kulturna baština interesantna na svetskom nivou.

Jordan Filipović

ZORAN POKRAJAC, DIREKTOR AUTOTRANSPORTNOG PREDUZEĆA PANČEVO

 Slika nije crno-bela

 Lokalni javni prevoznik dobija deset novih autobusa, ali ostaje sa starim problemima nerešenog pitanja nelojalne konkurencije. ATP ne želi da privileguje Starčevce ”lokalom”

          Na poslednjoj sednici Skupštine opštine Pančevo doneta je važna odluka za ATP?

          - Da, prihvaćen je zahtev ATP-a Skupštini opštine Pančevo da se realizuje kredit za kupovinu 10 solo prigradskih vozila. U pitanju su vozila koja će se koristiti za prevoz putnika na teritoriji opštine Pančevo. Pored izuzetno teške finansijske situacije i nelojalne konkurencije, jedan od glavnih problema ove firme je i stari vozni park. Prosek starosti vozila je preko petnaest godina, a jedan značajan deo je star i više od 20 godina. Taj prosek je nastao jer se poslednjih godina nije dovoljno ulagalo. Ukoliko se uzme vek eksploatacije od 15 godina, potrebno je godišnje kupovati šest-sedam novih vozila, samo radi proste reprodukcije. Takva nabavka izostaje već godinama. Zbog tako starog voznog parka imamo mnogo štetnih posledica, a ugrožena je bezbednost, uvećani su troškovi održavanja. Sa takvim obrazloženjem smo izašli prvo pred Opštinsko veće, zatim i pred Skupštinu. Pošto ATP nije u mogućnosti da obezbedi servisiranje kredita, tražili smo da Skupština to proglasi za kapitalnu investiciju. Naš zahtev je prošao Skupštinu jednoglasno, što pokazuje da su odbornici svesni teške situacije. Na taj način, Opština je preuzela obavezu da u naredne tri godine obezbedi sredstva u budžetu za servisiranje ovog kredita. Bankarski uslovi su da garanti moraju da budu dva komunalna preduzeća, odlukama upravnih odbora JKP-a ”Zelenilo” i JKP-a ”Vodovod i kanalizacija” rešeno je da ta dva preduzeća preuzmu ulogu garanta našeg kredita.

          Kada možemo očekivati da u saobraćaju vidimo 10 novih autobusa ATP-a?

          - Mi smo se trudili da sve blagovremeno uradimo. Pošto smo javno preduzeće, kupovina vozila ne može da ide bez raspisivanja tendera po Zakonu o javnim nabavkama. Mi ne možemo da raspišemo tender dok ne usvojimo Plan, znači dok nemamo adekvatnu finansijsku konstrukciju za takvu nabavku. Odmah po usvajanju Plana raspisali smo tender za jedno do deset vozila, jer nismo mogli da znamo tačan broj, dok nismo dobili odgovor Skupštine. Na tender se prijavilo nekoliko dobavljača sa različitim ponudama. U dogovoru sa čelnim ljudima Opštine konstatovano je da rok za isplatu kredita ne bi trebalo da bude duži od trajanja mandata ovog saziva. Smatram da je to korektno, aktuelna vlast ne bi trebalo da ostavlja obaveze nekoj narednoj vlasti.

          Pomenuli ste nelojalnu konkurenciju, postoje li u ATP-u planovi za rešavanje ovog aktuelnog problema?

          - To je problem koji ne može da reši prevoznik. Kontrola zakonitosti rada je u nadležnosti inspekcije. Na žalost, opština Pančevo je neslavan primer, jer po nekim realnim procenama ima više tzv. kombi prevoznika, koji se navodno bave ugovorenim prevozom, a zapravo, sasvim je očigledno da oni rade linijski prevoz, na šta nemaju pravo. Mi tražimo i od opštinske i od republičke vlasti da odrade svoj deo posla i eliminišu taj deo nelojalne konkurencije. Ne samo zato što je to interes ATP-a. Da je to pravi način za prevoz putnika, to bi postojalo i u drugim gradovima i svugde u svetu. Međutim to ne postoji nigde.

          Šta je ono što ATP može da učini u cilju suzbijanja nelojalne konkurencije?

          - Sa obzirom da to traje već dosta godina, naš posao je da se pripremimo. Iz raznoraznih razloga, proteklih godina, ATP je došao u vrlo tešku situaciju. Jedino što mi možemo da učinimo, jeste maksimalni napor da poboljšamo uslugu prevoza. U to uključujem i ovaj kredit za kupovinu novih vozila. Deo starih vozila ćemo generalno popraviti i tako  povećati kapacitete i moći ćemo da primimo više putnika. Broj putnika bi bio znatno povećan ukidanjem nelegalnog kombi prevoza, koji nam po nekim procenama uzima 30% putnika, sada verovatno i više. Što je najvažnije, kombi prevoz uzima najkvalitetniji deo prihoda -gotovinu. Oni ne voze ni radnike “Utve“, ni radnike “Gip“-a, ni “Tesle“, kojima mi dajemo mesečne karte, a naplata ide teško, često kompenzacijom. Kombi prevoz uzme ono što je najkvalitetnije, voze samo kada napune kombi, nisu dužni da voze nerentabilne polaske. Postojanje kombi prevoza ocenjeno je i kao siva ekonomija, jedan deo njih je prijavljeno i plaćaju neke minimalne sume, za delatnosti koje nemaju veze sa onim čime se bave. Mnogi od njih rade sasvim na divlje i nikom ništa ne plaćaju. Siva ekonomija, uzurpiranost parkinga, trotoara i ostalih javnih površina, narušenost bezbednosti u saobraćaju, zagađenje vazduha to su samo neke od negativnih posledica postojanja kombi prevoza.

          Potrebe građana su se promenile, ima li u ATP-u tendencija ka prilagođavanju potrebama današnjice upotrebom, recimo, minibuseva i povećavanjem broja polazaka?

          - Kao i u drugim oblastima kada su u pitanju usluge, onaj koji pruža određenu uslugu, mora da se prilagođava potrebama korisnika. Mi smo se uvek tako i ponašali. Mi smo jedno od prvih preduzeća u Vojvodini, koje je počelo masovnije da nabavlja zglobna vozila u trenutku kada je to bila potreba. Kada je u Pančevu bilo 40.000 radnih mesta, puno đaka i studenata bila su potreban vozila velikog kapaciteta. Na žalost, posle je došlo do svih onih nesrećnih stvari koje su nas zadesile. Smanjio se broj radnih mesta, smanjila se mobilnost građana. U ATP-u su se dešavale neke stvari koje su usporile reakcije preduzeća, tako da je izgubljena reproduktivna sposobnost, vozni park nije obnavljan. Tako da smo sada u situaciji da moramo ta zglobna vozila da koristimo i za polaske kada nema dovoljno putnika ni za običan solo autobus. Neko razmišljanje koje bi odgovaralo trenutnoj situaciji, jeste da se prilagodimo današnjim potrebama. Kombi vozila ne dolaze u obzir, jer to nisu vozila za javni prevoz. Vozila manjeg kapaciteta, pa i minibusevi svakako jesu rešenje. I sada mi imamo vršna opterećenja kada je prevozna potreba građana veća, ujutro kada ljudi idu na posao, đaci idu u školu i popodne kada se oni vraćaju. U tim slučajevima nisu dovoljni minibusevi. Za takve slučajeve moramo da imamo solo autobuse, pa i jedan broj zglobnih vozila. U situaciji kada imamo ovakav vozni park, star preko petnaest godina, prvo moramo da obnovimo to. Zato sada idemo na nabavku 10 solo vozila, kako bi što kvalitetnije obezbedili prevoz u časovima vršnog opterećenja. Kada postignemo zadovoljavajući prosek starosti vozila većeg kapaciteta, onda bi sledeći korak bio nabavka jednog broja vozila manjeg kapaciteta. Ta vozila bi mogla da se koriste na sledeći način; u časovima vršnog opterećenja išla bi kao ispomoć, u časovima van vršnog opterećenja ta vozila bi maksimalno išla, jer ona troše manje goriva, manji su troškovi održavanja. Sa manjim troškovima na tim vozilima, mogli bismo da obezbedimo češće polaske, što je još jedan doprinos kvalitetu prevoza.

          S obzirom da je dnevna migracija na relaciji Pančevo-Beograd velika, zašto više ne sobraća noćna linija?

          - To je staro pitanje. Mi smo uvek reagovali na pravi način. Stalno se insistira na tome da je ta linija neophodna, da je potrebna mladima. Bilo je zahteva za noćnom linijom u samom Pančevu, da autobusi kruže makar na sat vremena i povezuju centar sa većim naseljima. Naše procene su bile da su ti zahtevi predimenzionisani, ali jedini način da se to proveri, jeste da se proba. U više navrata smo otvarali takve linije i držali ih neko vreme. Ispostavilo se, kao što smo tvrdili, da interes za takvom vrstom prevoza nije ni blizu intenzitetu zahteva. Kada je u pitanju autobus koji je kružio po gradu, u toku cele noći za nedelju dana, ukupan broj putnika u svim polascima je bio šest putnika. Nedelju dana su išli prazni autobusi. U praksi se pokazalo da to ne funkcioniše. Slična je situacija i sa noćnom linijom na relaciji Pančevo-Beograd. Mi uvek odgovorimo na zahteve kada se u Beogradu nešto dešava. Kada je bio koncert “Bijelog dugmeta“, pojačali smo linije za Beograd, čak smo organizovali da poslednji autobus iz Beograda ne ide po redu vožnje, već da čeka dok i poslednja grupa potencijalnih putnika ne dođe do Dunav stanice.

          Neostvarena želja Starčevaca jeste da do sela opet saobraća lokal, može li se to realizovati?

          - Tu se obično brkaju dve stvari; da li lokal zato što je cena lokala nešto niža ili zato što je to objektivna potreba. Mi smatramo da moramo da ponudimo, ne samo Starčevu već svim naseljenim mestima dovoljan broj polazaka. Pitanje cene je pitanje politike. Onoliko koliko mi gubimo na nižoj ceni za Starčevo ili bilo koje drugo naseljeno mesto, to mora neko da nadoknadi. Mi moramo da obezbedimo materijalnu osnovu za funkcionisanje saobraćaja. Ako dajemo ispod cene, a to niko ne subvencioniše, mi ćemo jednog dana da stanemo, jednostavno nećemo imati novaca za naftu. Gradski i prigradski saobraćaj se svuda u svetu subvencioniše. Kao ni ostale komunalne usluge, ni ova usluga ne može da se radi po komercijalnim cenama.. Svuda u svetu se gradski i prigradski saobraćaj, kada su u pitanju gradovi srednje veličine, kao što je Pančevo, subvencionišu i to od 30 pa čak do 70%.

          Na relaciji Pančevo-Starčevo cveta kombi prevoz, ne mislite li da bi saobraćanje lokala pozitivno uticalo na preduzeće?

          - Šta znači lokal? Zašto to mora da se zove lokal? Potreban je određen broj polazaka, to je ono što je kvalitet. Cena je drugi deo priče, jeftin prevoz je takođe deo kvaliteta. Ne može se ići na to da Starčevo dobije nešto, a da to isto ne dobije Jabuka, Glogonj, Kačarevo, naseljena mesta koja su na istom rastojanju kao Starčevo. Ukoliko sva ta naseljena mesta dobiju prevoz po gradskoj ceni, to ATP ne može da finansira, to bi Opština morala da dotira. Nama bi to odgovaralo, jer bismo mogli da pobedimo nelojalnu konkurenciju niskom cenom. Na žalost i u budžetu su sredstva ograničena. To se isto odnosi i na povećanje broja polazaka, i to je nešto što bi Opština morala da subvencioniše.

          Kakva je trenutno situacija u ATP-u sa tehnološkim viškom i socijalnim programima?

          - To je priča koja je proteklih godina vezana uglavnom za ATP. Činjenica je da ima viška zaposlenih. Najviše ih je među invalidima rada, to su ljudi koji su ovde izgubili zdravlje. U nedostatku adekvatnih socijalnih programa, teško je osloboditi se takvih viškova. Mi se zaista trudimo da se, uz pomoć sredstava koje smo dobili od Opštine, oslobodimo jednog dela takvih viškova. Neke rezultate postižemo, međutim to ne može da ide onom brzinom, koja se možda očekuje. Velika priča je iskonstruisana o viškovima u ATP-u. Ja tvrdim da takvih viškova ima i u drugim javno-komunalnim preduzećima, a ima ih i u opštinskoj administraciji. U ATP-u ima mnogo invalida rada, zašto prvo takve ljude terati bez adekvatnih socijalnih programa, pri tom se žmuri na tehnološke viškove u drugim preduzećima.

          Imate li poruku za Starčevce?

- Znam da za Starčevce, kao i građane drugih naseljenih mesta, kombi prevoz, koji mi nazivamo nelojalnom konkurencijom, predstavlja kvalitet više. Pored autobusa ATP-a, oni koji žele imaju mogućnost da koriste i kombi prevoz. Ja i da stanujem u Starčevu, sigurno ne bih koristio kombi prevoz. LJudi ulaze u vozila gde se ne zna ko vozi, da li je sposoban za vožnju, da li je odmoren i slično. U tim vozilima putnici nisu ni osigurani. To su vozila kojima je teško utvrditi tehničku ispravnost. Naši putnici su osigurani, vozilo svojim tehničkim karakteristikama obezbeđuje bolju bezbednost putnika. Naši vozači idu na redovne lekarske preglede i ne mogu da voze duže od onog koliko je propisano zakonom. Puštati decu u kombi vozila je vrlo opasno i neodgovorno. Baš u Starčevu ste, na žalost, imali slučaj sa fatalnim posledicama. Kombi vozilo nije neposredni učesnik te nezgode, ali oni stvaraju niz opasnih situacija, bukvalno seju pešake po kolovozu. Jeste to neki kvalitet, jer po niskoj ceni, u bilo koje doba dana možeš da izađeš na ulicu i da se prevezeš. Svuda u svetu takav kvalitet ima svoju cenu-to je taksi. Za jeftinu cenu, svuda u svetu ljudi dođu na autobusko stajalište i sačekaju autobus. Naš zadatak, kao i zadatak Opštine jeste da zajednički omogućimo što kvalitetnije pružanje usluge prevoza. Ako se nastavi trend propadanja ATP-a, i ako nestane ATP-a i građani Starčeva će puno izgubiti. Onda to više neće biti kvalitetan prevoz. Zamislite situaciju da umesto svakog autobusa ide sedam-osam kombija. Na šta će da liči saobraćaj u Opštini? Na kolonu kombi vozila? Šta ćemo sa zaposlenima kojima firme plaćaju mesečnu kartu? LJudi moraju da shvate da kombi ne može da vrši uslugu takve vrste prevoza. Ne može da se obezbedi kvalitetan prevoz bez jednog sistema kao što je ATP Pančevo.

Daniela Birak

KAD NEŠTO UMEŠ

 Momci sa talentom 

Braća Miljan i Miljko, blizanci, još od prvih školskih dana pokazali su talenat za likovnom umetnošću. Nakon završetka srednje škole sledi razrešenje dileme: umetnik ili policajac?

          Miljan i Miljko DŽogazović, braća blizanci,  rođeni su 1989. godine.  Osnovnu školu su završili u Starčevu a trenutno pohađaju Elektrotehničku školu ”Nikola Tesla” u Pančevu. Bili bi obični mladi ljudi, da nisu, još kao vrlo mladi, pokazali sklonosti ka likovnoj umetnosti. Za sada je za njihov talenat vidno interesovanje  profesora   likovnog Elektrotehničke škole, međutim Starčevo kao zajednica bi trebalo da stane iza njih i da pomogne da taj potencijal bude prihvaćen na mnogo širem prostoru. O tome smo razgovarali sa njima.

          U kom priodu života se javilo interesovanje za umetnost, da li je neko u osnovnoj školi primetio vaš talenat?

          Miljan: - Još u prvom razredu osnovne škole Miljko i ja smo odudarali od ostalih učenika što se tiče likovnog vaspitanja. Ubrzo smo bili primećeni od učitelja Pere Mladenovića zatim i od profesora likovnog vaspitanja Vlastimira Madića,  čime je naša maksimalna pozitivna ocena bila obezbećena do kraja školovanja.

          Da li ste učestvovali na nekim takmičenjima iz likovne umetnosti u periodu osnovnog obrazovanja?

          Miljko: - Da, učestvovali smo i to gotovo na svim takmičenjima. Skoro svi radovi sa časova likovne umetnosti su nam uzimani i bili bi  izlagani u školskim prostorijama, a dobar deo njih je poslat  na razne izložbe i takmičenja. Međutim, neki veći uspeh sa takmičenja nismo imali, ali dovoljna je  i ta čast da od velike konkurencije u školi baš naši radovi budu odabrani i poslati. Jedini rad iz osnovne škole koji smo uspeli da sačuvamo jeste ikona koja visi na našem zidu. Dva rada su prodata na izložbi u osnovnoj školi koja je imala za cilj skupljanje novca u dobrotvorne svrhe.

          Za blizance se obično vezuju dogodovštine u smislu zamene identiteta, dali je vama nekad palo na pamet da se našalite ili možda iskoristite tu prednost?

          Miljan: - Bilo je takvih ne uspelih pokušaja u trećem razredu osnovne škole, ali smo bili razotkriveni. Uglavnom nas ljudi sami pomešaju tako da za smišljene pošalice nema potrebe. Jednom prilikom, dok sam bio baš mali, tata me je kupao dva puta misleći da drugi put kupa Miljka! Jednom prilikom mi je komšija čestitao dva puta Novu godinu samo zato što sam se u međuvremenu od prvog čestitanja presvukao.

          Miljko: - U osmom razredu sam umesto na 6 pitanja morao da odgovaram na devet. Sumnjičavi nastavnik je posumnjao da smo promenili identitet, pa je ispitivanje trajalo čitav čas, a mi smo samo zajedno učili pa je i logično da odgovori budu isti oboje smo dobili četvorke.

          Stigli smo do srednje škole, kakva je situacija u gradskoj sredini, ljubav prema umetnosti se nastavlja?

          Miljan: - Upisali smo  Elektrotehničku školu  - smer elektroinstalater, Interesovanje za naš talenat se javilo kada sam na času likovnog vaspitanja uz pomoć šestara izrezbario figuricu u kredi, Profesorka je bila oduševljena, a dobar glas onašem talentu je stigao do direktorke škole. Tada je   obezbedila drvo da izrezbarimo bistu Nikole Tesle. Poduhvat nije uspeo pošto je drvo bilo lošeg kvaliteta.

          Miljko: - Profesor likovnog vaspitanja se trudi oko nas. Neki Miljanovi radovi na temu “Planeta moli za malo reda“ su poslati na izložbe, a moj rad je izložen u samoj školi, čak je i istaknuti pančevački umetnik Čedomir Kesić pokazao interesovanje za naš talenat.

          Kakvi su planovi nakon završetka srednje škole?

          Miljan: - Srednju školu ću završiti sigurno, za dalje nisam siguran. Nećkam se oko Likovne akademije, ili možda da postanem policajac. Ipak, kao policajac bi imao obezbeđeno radno mesto a to vodi ka sigurnoj egzistenciji.

          Miljko: - Slažem se sa Miljanom što se tiče srednje škole. Mislim da će Likovna akademija biti naše opredeljenje, ipak talenat posedujemo i treba ići do kraja.

          Ovo je razgovor sa dva mlada Starčevca čija je životna priča tek počela, u potencijal smo se iz razgovora uverili samo ga treba usmeriti u pravom smeru, nadam se da ću jednog dana voditi isti ovaj razgovor sa dva istaknuta umetnika i člana ULUS-a.

Goran Milošević

Igor Matijašević, fudbaler i stolar

Fudbalski bedem od drveta

          Mlad, skroman, vredan..., još ni u dvadeset sedmu nije zagazio, a već čini čuda od drveta na strugu, a u isto vreme, više od deceniju, predstavlja neprelazan Borčev fudbalski bedem.

          Mnogi, posebno mlađi naraštaji, bez premišljanja će pogoditi, ko je gost “Portreta u Pečurci“. Naravno, to može biti samo jedan, to je Igor Matijašević, libero starčevačkog “Borca“ i u tandemu s ocem Tomom, jedan je od najkvalitetnijih stolara u okolini.

Igor Matijašević, rođen 5. novembra 1978. godine, od majke Marije i oca Tomislava. Ima sestru Ivanu, a u ozbiljnoj je ljubavi s jednom Tijanom.

          Kako je mali Igor počeo da majstoriše?

          - Početkom osamedesetih pravili smo kuću. Majstori nisu izbivali iz našeg dvorišta. Skoro celo detinjstvo sam se družio, jeo s njima i, naravno, pomagao im! Jasno je kakva je to “pomoć“ mogla da bude! Teglio sam jednu ciglu, smetao im oko malterisanja, ali sam uvek nešto petljao oko njih.

          Tada je i otac počeo da se zanima za stolariju. Najpre, površno, kao hobi, a kasnije sve ozbiljnije, da bi nam na kraju to postala profesija i životno opredeljenje.

          Osim, “majstorisanja“ kao i svako dete voleo sam da se igram! Već tada mi je lopta bila na srcu, i čim sam prohodao počeo sam da jurim za njom!

          Bio sam prilično mirno dete, nestašluke pravio retko, a kao najveću nevaljalost pamtim upad u jednu napuštenu kuću u Partizanskoj 12, sa klapom iz komšiluka - Vlajkom Pavlovićem i Ivanom Gasenbergom. Za to sam bio i oštro kažnjen od roditelja, na opštepoznat “pedagoški“ način...

          Krenula je i škola i ozbiljnije bavljenje fudbalom.

          - Bio sam odličan učenik, ali veoma povučen i tih. Toliko, da se moji malo i pribojavali da ne ostanem takav i kad odrastem. Međutim, u pubertetu sam se “otvorio“ i sve nadoknadio...

          Što se sporta tiče pored uličnih “malih golića“ protiv “Žabara“, “Bugara“ i velikih rivala Restaka, Mate, Jaguta, Pirčeta i drugih, vrlo rano sam počeo da treniram u “Borcu“ - od svoje desete godine. Takođe, igrao sam i za reprezentaciju Škole i Južnog Banata. Pamtim i jedno finale u školi u prirodi na fruškogorskoj Letenci, gde smo mojim pogotkom poveli, da bi kasnije, uz “pomoć“ sudija, izgubili na penale.

         Prošao sam sve “Borčeve“ selekcije od petlića, preko pionira i omladinaca, pa do seniora. Za prvi tim sam debitovao sa šesnaest godina i to u Dolovu. Tada su igrale legende starčevačkog  fudbala - Baja, Vučko, Mujke... Ovaj poslednji je ostavio najveći pečat kada je u pitanju moje bavljenje fudbalom, jer me je trenirao kada sam pravio prve fudbalske korake. Bio je u isto vreme i stručnjak i pedagog, brinuo se za naše ocene, disciplinu... Postepeno sam se razvijao i uz njegov nadzor postajao pouzdani libero.

          Tih godina smo zahvaljujući agilnoj upravi preskočili dva ranga za dve godine. Dule Obućina, Franja Orešković i još neki, su bili veoma umešni ljudi i sposobni da obezbede zadovoljavajuće uslove za rad, zahvaljujući kojima smo imali razloge da slavimo ulazak u Južnobanatsku A ligu gde smo i danas, sa ozbiljnim aspiracijama za plasman u viši rang.

          Kažu da je fudbal više od običnog sporta...

          - Obožavam ga! Pravo je zadovoljstvo je istrčati na teren, pogotovo kada ima dosta publike. To se najčešće dešava kada igramo lokalni derbi protiv Omoljice. Tada biva i do 500 gledalaca. Sevaju varnice, nema izgubljene lopte bori se do daske!

          Igram na poziciji na kojoj se retko postižu golovi, ali sam zahvaljujući dobroj skok igri uspeo da u dosadašnjoj karijeri, uglavnom glavom, učačkam preko trideset golova. Planiram da igram još koju godinu, dok ne počnem sa oformljavanjem porodice. Već i sada mi se fudbal teško uklapa sa poslom.

          Tu je i ljubav prema omiljenom klubu...

          -Tačno, jer za “Partizan“ se ne navija “Partizan“ se voli! Koliko sam puta zbrisao sa časa zbog odlaska na stadion u Humskoj! Oduševljen sam osnivanjem Kluba navijača u  Starčevu.

          I dan-danas tugujem za mojim idolom, tragično stradalim, Draganom Manceom!

          Tužno! Ali odrastanje i druženje su mnogo vedrije teme.

          - Osim druženja s pomenutim Gasom i Vlajkom, tu su i blizanci Kelja i Peki, s kojma sam počeo i da izlazim po završetku osnovne škole. Pamtim i prvi izlazak, kada smo Kelja i ja podelili jedno pivo i “ubili“ se ko majke. Međutim, već sutra smo popili po dva i tako “napredovali“ iz dana u dan (ha-ha!).

          Jednom smo, opet, rezignirani zbog nerešenog rezultata naše reprezentacije protiv Nemačke na SP 98, iz čista mira odlučili da “zapalimo“ na more. Pokupio sam par stvari i ujutro se javio ćaletu iz Budve.

          Pamtim i mnoge izlete, posebno jedan u Beloj Crkvi, kada je Kurjak upao u vodu. Zapomagao je kako se davi, a u stvari nije ispuštao flašu piva, jer je bio u plićaku do kolena!

          Tu je i druženje sa saigračima iz kluba, najčešće na karaokama nedeljom  kod Slobe. Tada se, posle utakmice, bacamo u sevdah i zapevamo kao ludi, iako skoro da nemamo blage veze sa sluhom!

          Sve je to lepota druženja! Vratimo se onome od čega se živi - stolariji!

          - Spomenuo sam da je otac ozbiljno počeo da se bavi stolarijom početkom devedestih. Uvek sam bio uz njega i navikao na težak i naporan rad. Posao jeste interesantan i kreativan, može da bude prava umetnost, ali stajanje i fizikalija uzimaju danak. Olakšavajuća okolnost je što stalno ulažemo u mašine, poboljšanje uslova...

          Bilo, kako bilo Matijaševići su postali, možda i jedinstveni u okolini, kada je u pitanju ova vrsta obrade drveta.

          Ne bi se složio da smo jedini! U Starčevu ima još izuzetnih majstora, poput npr. Neše Miletića, Saše Kovačevića... Opet, zaista smo imali veliku potražnju ovih godine. Radili smo maltene sve kafiće u selu - “Volejbol“, “Liru“, Diskoteku, mnoge lokale po Pančevu, Beogradu i šire, da ne pominjem silna vrata, prozore, krevete... Naravno, na sve je garancija po nekoliko vekova (smeh!).

          Šala ili ne, mnogi se slažu s tim!

          - Trudimo se da nikada ne otaljavamo posao. Zaista se lepše osećam kada uradim jedan kvalitetan proizvod, nego kada napravim dva loša. I kada su ljudi, zadovoljni, to je najbolja reklama, ali i predivan osećaj da nisi nikoga prevario.

          I da kažem, još kada se nešto radi iz srca, kada se u sve to utka velika ljubav, onda nastaje umetnost. Tako mi je, na primer, svaki izrađeni krevet drag, jer je drugačiji, bez obzira što su mašine izverzirane da izvlače iste profile. LJudska ruka mu da tu osobenost!

          Igor, iako i sam veoma mlad, ima za kraj jednu “zrelu“ poruku mlađim Starčevcima.

          - Samo sledite svoje instikte, i budite ono što jeste i, nadasve, budite normalni i prirodni ljudi i svi će vas voleti!

Jordan Filipović

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2005. Webmaster