Internet izdanje broj 131 od 28. februara 2005.

Komentari

Ma znaju, al se prave ...

Eto, konačno, još jedna od velikih “enigma“ koje pritiskaju selo, konačno je rešena. Ustavni sud, kome se svojevremeno žalilo mesno udruženje penzionera, poslao je dopis kojim obaveštava zainteresovane strane da obustavlja ocenu ustavnosti odluke o uvođenju samodoprinosa u Starčevu. Pre toga, sličnu ocenu dali su i drugi nadležni organi kojima je cinkarena Mesna zajednica. Pa čak i finansijska policija, koja je pre dve godine “pročešljala“ kompletnu dokumentaciju o trošenju narodnih para.

         Jedan deo meštana još uvek zlurado lamentira nad samodoprinosom. Kažu - ne znaju gde se troši. Kao da ne vide asfalt u ulicama, kao da ne znaju da ne bi bilo sporta u selu da se ne pomaže sredstvima samodoprinosa, a kada bi svratili do Mesne zajednice, mogli bi da vide i “tonu“ projektne dokumentacije, baš kako je i predviđeno samodoprinosom.

         Pitaju se - gde je kanalizacija. Na stranu to, što je u predlogu samodoprinosa predviđena samo izrada projekta i dela glavnog voda (ima para na računu), kao da ne znaju da su sredstva samodoprinosa mala za tako veliki projekat. Računalo se, i još uvek se računa na udružena sredstva, jer selo samo ne može da izgradi ovaj kapitalni komunalni objekat. Da može, svi u Srbiji bi imali kanalizaciju. Na stranu i to što se prave “nevešti“ i nisu galamili kada se uvodio prošli opštinski samodoprinos koji je iz sela izneo ogromna sredstva, jer, Bože moj, to je tada radio SPS, pa od koga je, ne smeta... Na stranu i to što je neposredno pred usvajanje seoskog samodoprinosa u Opštini već uveliko bila razrađivana ideja o uvođenju novog, te ponovnom “ojađivanju“ sela...

         I na kraju, da li znate kakva je struktura prihoda mesne zajednice? E, ako ne znate, to izgleda ovako: od Opštine dolazi “crkavica“, uvek teškom mukom izvojevana. Ove godine to je 10 miliona dinara. Po automatizmu, opet loše skrojenom po sela, iz Poreza na fond zarada stiže još oko 2 miliona - i to je sve. Taj novac se transparentno troši i to pred očima 15 članova Saveta MZ i nadležnih opštinskih službi, a svakako nije dovoljan, niti je proporcijalan onome koliko, na različite načine, izdvajaju Starčevci. Zato zalaganje za mesni samodoprinos, zato zalaganje da Starčevo postane OPŠTINA, zato stvaranje “seoskog lobija“, zato još jednom ponavljam ono što bi svi već trebalo da znaju.

Petar Andrejić

Pile moje silikonsko!

Šetam tako gradom (bio kojim!), a na sve strane vrhunska dela modernističke srbijanske arhitekture - "veličanstvene građevine", znane kao trafike iliti kiosci.  Ne bi, naravno, bili toliko interesantni i uprkos svojoj nemaštovitosti i bezobličnosti (a to najbolje prolazi u Srbiji) da nije neke druge pojave!

Kao što kiosci služe da "ulepšaju" naše palanke, tako i oni sami "nalaze" načine za dodatno šminkanje. Tako su, najslađe "višnje na torti", svima dobro poznati, požuteli časopisi, prošarani najraznolikijom masom belog mesa, trtica, bataka ili karabataka. A sve to upakovano u oskudnu ambalažu(!), uhranjeno raznim plastičnim(!!) materijama, ali fino reširano(!!!) na dobro raspaljenom roštilju.

Kada ja vas pitam - zašto se pojedini obraćaju slabijem polu sa: "Pilence" (da ne kažem kokoška ili kvočka) ili da ne pominjem razne ćurke i drugu živinu. Mora da to katkad ima nekog smisla!

Pa, dobro! Kada pažljivo pogledamo bilo koji od naših tabloida, ne možemo a da ne uočimo tu oblinu količinu razne mesine (dominantna ona najrasnija - estradna!). Kao na stočnoj pijaci. Maltene se nudi na kilo! Ali, nije to osnovni problem. Toga ima i po vascelom svetu - i modela, i paparaca, i sisa, i guza, pa i celulita (tajno usnimljenog!).

Ali, mi ga, brate, preterasmo (kao i uvek)! Tj. naše "dame" ga prekardašiše! I pogotovo, onaj najniži (a najcenjeniji) sloj - pevačice (odnosno - pevaljke)! Pogledajte samo na šta liče, npr. Ksenija Pajčin, MB Ceca ili Karićleuša. Pa, TO da stavite u špajz, da plaši decu! TO kad vidiš ne gine ti mesec dana traume!

Da stvar bude još, gora (ili najgora) TO je čak bilo i (nekad dok je IMALO mozga!) i poprilično od prirode obdareno, i MOGLO je kroz život i bolje da da prođe bez silikona, liposukcija, solarijuma (kreatorijuma). Jeste, i svet ima golotinje, ali ona ne pući usne kao da će svakog trenutka da povrati i ne pravi zločestu (sado-mazo) facu, ali vrlo blagotelećeg pogleda!

E, to su, o žalosti, idoli, našim nesrećnim devojčurcima. Da ne pričamo o filozofskoj strani - jurnjavi love, džipova, splavova, kratke pameti, dubokih džepova. Ni roditelji se ponekad ne bune da im mamina (i tatina) princeza na putu za fakultet ustopira neki "Pajero", i po cenu da zabrljavi i zaboravi kuda je krenula.

I tako, čak i po našoj maloj čaršiji -  malo, malo - pa sretnem neku nagrđenu ili preprženu "zanosnu" tinejdžerku (to su one koje žele da vuku za nos!)

Srećom da silikon nije prešao na širu upotrebu, pa bi i mi imali, očas posla, estradnu groznicu. Ali, pazite -  "plastičari" vrebaju iza svakog ćoška!

* * *

Umalo da zaboravim, u Republici ništa novo, osim što je udarila zima k'o nenormalna (u prošlom broju sam kukao kako je izumrla), Ambulanta je puna bolesnih, predlažu se novi upravni odbori u Domu kulture i Školi, sprema se šahovska simultanka u Domu kulture, održan je festival gitare u znak sećanja na Gašu, a posle duže vremena, konačno, je osnovana prava starčevačka rok-grupa, pod nazivom “KKK-bend“, koja će nastupati svakog drugog petka, na veliko zadovoljstvo svih ljubitelja ovog zvuka!

Jordan Filipović

Svirci - harmonikaši

Evo, napisao sam prvo naslov i to samo “svirci“. Mene je to odmah asociralo na harmonikaše, ali za svaki slučaj dodao sam i taj naziv u naslov.

Ne znam zašto mi je baš misao pala na svirce. Možda neka emisija narodnog stvaralaštva ili nešto slično gde sam video da neko svira harmoniku.

I tako prebirući malo po sećanjima otkrijem da je Starčevo imalo zavidan broj harmonikaša.

Nabrojaću ih onoliko koliko se sećam. Od tih, neki su nosili i nadimak "Svirac" što je često bila zamena za prezime, pa kad se reklo  čika Pajo Svirac nije se ni razmišljalo kako se čovek u stvari preziva. Mogu vam reći da sam se i ja malo zamislio, ali kad sam se setio da mu je brat bio takođe svirac - deda Ivo Rajković ( baba Mace Šimine ) sve se razjasnilo.

Eto usput i malo uobičajenih naziva ili prideva koje su neki ljudi nosili radi boljeg raspoznavanja.

No da se ne zadržim samo na dvojici. Tu su još čika Luka Vuković, čika Đuro Poljak i njegov sin Bata Poljak, čika Joso Blaženić, pa svi svirci iz familije Zlata (Vajinovih) od dede, oca i Ivice.

Možda sam neke i propustio, ali neka se ne uvrede, ipak su ovo samo moja sećanja.

Neke nisam spomenuo jer su kao mladi otišli iz Starčeva, i u velikim gradovima postigli zavidan uspeh u muzičkoj karijeri.

Nije bilo veselja u selu da neki od sviraca nije bio zadužen za razveseljavanje gostiju, i ne samo u selu nego su neki bili pozivani na slavlja u bližu i dalju okolicu.

Mnoge su svirci otpratili kako bi se reklo do oltara, mnogima svirali na krštenju, rođendanu, imendanu i sličnim prigodama.

Na svim javnim seoskim zabavama  takoder su svirci bili glavni zabavljači.

Harmonike na kojima su svirali bile su različitih marki, a i repertoar koji su svirali razlikovao se od svirca do svirca.

Najčešće marke harmonika su bile "Dalappe" i "Hohner".

Na kraju ove moje crtice, nadam se da se tradicija sviranja harmonika nije prekinula i da se još uvek može naći harmonikaš koji zna da, onako bećarski, rastegne harmoniku ...

Zdravi i veseli bili
Vaš Vinko Rukavina

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2005. Webmaster