Internet izdanje broj 130 od 31. januara 2005.
|
Internet izdanje broj 130 od 31. januara 2005. |
|
|
|
|
Intervju
NIKOLA ŠAFER, ŽUPAN VUKOVARSKO-SREMSKE ŽUPANIJE Saradnja je potrebna
Naš sagovornik ističe da je saradnja svih koji žive na ovim prostorima rešenje za njihovu budućnost. Hrvati u Vojvodini pod okriljem Hrvatskog nacionalnog vijeća. Ekskluzivni sagovornik SN u ovom broju je Nikola Šafer, župan Vukovarsko-sremske županije. On je član HSS-a (Hrvatska seljačka stranka), koja je na nedavno održanim predsedničkim izborima u Republici Hrvatskoj podržala nezavisnog kandidata Stjepana Mesića. Hoćete li nam objasniti sistem decentralizacije koji je sproveden u Hrvatskoj? - Proces decentralizacije Hrvatske započeo je 2001. godine. Tim procesom Hrvatska se načelno podelila na pet regija. Paralelno sa podelom na regije, podela je izvršena, doduše još 1993. godine, i na županije. To su uprave koje koordiniraju i usmeravaju rad opština i gradova. Na području Republike Hrvatske postoji negde oko 500 jedinica lokalne samouprave, gradova i opština. Postoji 20 županija, gde grad Zagreb ima poseban status središnjeg grada, ali i sedište županije. Kada govorimo o decentralizaciji prevashodno mislimo na upravljanje prostorom, dakle na donošenje odluka koje su u nadležnosti jedinica lokalne ili regionalne samouprave. Sve te odluke su u principu vezane za upravljanje prostorom, dakle za odluke o koncesijama, odluke vezane za finansiranje određenih aktivnosti. Najveće odluke koje donose županije vezane su za upravljanje ustanovama. To su škole, bolnice, domovi zdravlja, centri za socijalna pitanja, gerontološki centri, dakle sve one ustanove važne za kvalitet života. Mi smo inače sproveli prvi stepen decentralizacije, očekujem da će se sledećih nekoliko godina sprovesti i drugi stepen, gde ćemo još više preuzeti upravu nad prostorom - katastre, gruntovnice, na uprave državnih preduzeća... Da li je atmosfera za povratak raseljenih sa teritorije Hrvatske konačno sazrela? - Mislim da je u proteklih tri-četiri godine nivo poverenja i tolerancije među ljudima, dakle među pripadnicima i hrvatskog naroda i drugih naroda koji žive na ovom području, daleko veća no što je to bilo u onim posleratnim vremenima i vremenima reintegracije. Čini mi se da nema nijednog razloga da se povratak ne desi u celini. Siguran sam da je danas atmosfera daleko demokratskija i čistija nego što je to bilo pre tri godine. Obnova u Hrvatskoj je još uvek u toku, ko zapravo ima prava na obnovu i na koji način se ostvaruju ta prava? - Na području cele Hrvatske, naročito na području istočne Hrvatske i podunavlja, na području Osiječko-baranjske i Vukovarsko-sremske županije vodio se rat. Samo na području naše županije sa ognjišta je dignuto negde oko sto hiljada stanovnika. Pod pretnjom smrti i materijalnog razaranja oni su jednostavno izbegli sa ovog prostora. Neki su otišli preko Dunava, na stranu sa svojim sunarodnicima, dok su neki otišli u zapadnije delove Hrvatske, ali i put Evrope i celog sveta. LJudi koji se žele vratiti i imali su mesto boravka ovde, oni su danas praktično svi povratnici i svi pred zakonom imaju isti status. Kao građani Republike Hrvatske, kao žitelji koji su imali ovde stalno mesto boravka, moraju imati iste statuse i ista zakonska prava, iste zakonske obaveze. Smatram da ljudi iz svojih egzistencijalnih razloga, sve manje iz političkih ili nacionalnih razloga, pokušavaju, smeo bih reći, sedeti na dve stolice. Pokušavaju koristiti blagodeti mesta u kojem žive, snašli su se deca im idu u školu, možda su dobili radna mesta, imaju svoja preduzeća. Na žalost još uvek ljudi razmišljaju kako da svoja prava ostvare ovde, ali da ostanu tamo gde jestu. To je problem grada Vukovara, ali i celog podunavlja. Ovo područje podunavlja zbog velikih materijalnih šteta, zbog gubitka desetina hiljada radnih mesta još uvek nije poželjno za život, kao što je to Zagreb, Novi Sad ili neko mesto u Belgiji, Francuskoj gde su ljudi izbegli. Generalno gledajući, mislim da bi bilo idealno da se svi ljudi vrate kući, da oni koji su imali pravo na obnovu, svoje pravo i iskoriste kako bi konačno počeli normalno živeti i funkcionisati. Završeno je negde oko 90% obnove, pogotovu u stambenom delu. Ukoliko sam dobro razumela pravo na obnovu imaju samo oni koji će se vratiti kući? - Činjenica je da je obnova vezana za povratak. To bi trebalo spojiti, obnavlja se za ljude koji će se tu vratiti i tu živeti. Na žalost, često je problem kod formalizacije zahteva, neki još nisu podneli zahtev, neki ne mogu dokazati da imaju pravo na obnovu, neki su živeli u društvenim stanovima ili u stanovima gde postoje zahtevi za povratak imovine, denacionalizaciju i slično. Po izveštaju našeg Odeljenja za obnovu ima nekih petstotinjak takvih problematičnih zahteva. Svi ostali rešeni slučajevi su u procesu obnove. Kakvu saradnju ima županija sa vašim sunarodnicima u Vojvodini? - Mi smo granična županija. Grad Vukovar je, na žalost, simbol stradanja, zla i rata, ali je Vukovar oduvek bio, volim reći, svetionik u okolnom prostoru. Dakle mesto gde se dobro živelo, mesto koje je na granici svetova, vera, nacija, kultura. Grad Vukovar i celo podunavlje su crpeli sve ono što je dobro u različitim narodima, kulturama i verama i pretvarali sve to u korist. U gradu Vukovaru su tokom stoleća živeli Hrvati, Srbi, Mađari, Jevreji, Nemci, Slovaci, Rusini, Ukrajinci i ko zna ko još i nikada nije bilo sukoba. LJudi su tu jednostavno navikli da žive zajedno i stvaraju nove vrednosti i oplemenjuju ovaj prostor. Pokušavam, upravo poziciju grada Vukovara i naše istočne županije, pretvoriti u našu geostratešku, geopolitičku, geosaobraćajnu, pa i privrednu prednost. Očigledno je da oni krajevi koji su na ovakvim pozicijama, kao što je Vukovarsko-sremska županija mogu upravo u trgovini, u razvitku privrede, u kulturnoj saradnji imati veću korist nego oni krajevi koji su više zatvoreni. Naravno, uslov je da se otvorimo prema susedima, da otvorimo naše granice, da definišemo i sprovedemo uslove prometa robe i usluga. Siguran sam da bi ljudi koji žive sa jedne i druge strane granice, koji su negde manjina, negde većina, pre svega mislim na Hrvate, Srbe i Mađare trebalo biti mostovi saradnje. Upravo to želim poručiti i Hrvatima koji žive u Vojvodini i Srbima koji žive u Hrvatskoj i Mađarima da upravo oni treba da započnu te procese, da upravo oni treba da budu spone, da oni treba pre svega kroz kulturnu saradnju, kroz sport, privredu i svaku drugu saradnju praviti te spojnice. Na taj način se oplemenjuje mesto u kojem se živi. Zato mislim da je jako važna uloga i Hrvata u Vojvodini, ali i Srba koji žive u podunavlju, treba da se ostvare veze i privredne, pa i rodbinske kako bi ovaj kraj počeo živeti punim životom. Rekao bih da je prekogranična i regionalna saradnja zapravo formula na kojoj je zasnovana cela Evropa. Takve evropske odnose nam ne može niko nametnuti ukoliko ih mi ne želimo, ali krajnje je vreme da ih mi generišemo ako želimo živeti u savremenoj Evropi 21. veka. Čini mi se da je idealno vreme da sve nacionalne zajednice to prihvate. Gde se mi nalazimo na tom putu ostvarivanja prekogranične saradnje? - Mi imamo neke tri stepenice. Imamo Mađarsku, koja je deo Evropske unije. Imamo Hrvatsku koja započinje pregovore sa Evropskom unijom. I imamo Bosnu i Hercegovinu i Srbiju i Crnu Goru koje još nisu otvorili procese za prijem u Evropsku uniju. Formalno imamo tri nivoa. A stvarno, mislim da smo velikim korakom zakoračili u stvaranju prekogranične saradnje. Procesi se u dobrom smeru odvijaju i siguran sam da ljudi i s jedne i s druge strane Dunava shvataju da ne mogu sami živeti, da moraju ostvariti kontakte i da moraju sarađivati, bez obzira čak i na političku pripadnost. LJudi sve više shvataju da je sudbina u saradnji. Što se Vukovarsko-sremske županije tiče, mislim da smo značajnim koracima iskoračili. Stvorili smo dobru klimu. Mi smo prva županija koja je napravila koordinaciju veća nacionalnih manjina. Želimo pomagati različitosti u svom interesu razvoja. tu se naša županija i sa civilnim sektorom i sa nevladinim organizacijama i sa predstavnicima nacionalnih manjina pokušava postaviti kao partner. Pozivamo sve da zajednički gradimo sutrašnjicu. Mislim da možemo brzo napredovati. Evo daću konkretan primer: naša županija je jesenas postala punopravni član Zajednice podunavskih zemalja. U toj zajednici su i mađarske županije, ali u njoj je i Srbija i Crna Gora kao država. Nema razloga da već danas ne počnemo oblikovati zajedničke projekte koji će se ticati Dunava. Treba razvijati turizam sa svom svojom bogatom infrastrukturom sa svim onim što turizam nosi. Turizam je najznačajniji deo privrede, jer kroz njega prodajemo i smeštaj i hranu i pitku vodu i drugo. U Starčevu živi oko 5% Hrvata, ali čini se da oni nisu ni na koji način povezani sa svojom matičnom zemljom? - U Vojvodini je osnovano Hrvatsko nacionalno vjeće i ono bi trebalo da animira grupe, sela, KUD-ove da se pokrenu. To se ne može nametnuti, ljudi moraju prepoznati svoj kulturni interes. Zadatak Nacionalnog vjeća i nas sa ove strane jeste da ih podstaknemo na takva razmišljanja. Obrazujući specifične projekte, kulturne projekte, tradicionalne projekte, koji čuvaju koren, običaje, veru, pesmu, ples možemo sačuvati bogatstvo. Evropa se zasniva na bogatstvu raznolikosti. Treba podstaći sve grupe, etničke, nacionalne koje su možda u nekom džepu i zaboravljene da upravo budu ponosni na ono što jesu, da budu ponosni na svoj jezik, kulturu i običaje, ali da privredno doprinose mestu u kojem žive, kako bi doprineli poboljšanju kvaliteta života. Na prostoru naše županije koliko budžet dozvoljava podržavamo nacionalne programe, koji doprinose očuvanju posebnosti u zajedničkom mozaiku bogatstva. Predsednički izbori su za vama, vaša stranka je podržala gospodina Mesića, hoćete li prokomentarisati ubedljivu pobedu nad kandidatkinjom HDZ-a? - Ja ću autoritarno komentarisati, budući da sam bio predsednik izbornog štaba predsednika Mesića za Vukovarsko-sremsku županiju. Posebno mi je žao što predsednik Mesić nije dobio izbore u prvom krugu, falilo mu je oko 20 hiljada glasova. U svakom slučaju, pokazalo se da je Hrvatska odabrala proevropskog političara, političara sa dobrim rejtingom, koji sa svojim imidžom može doprineti imidžu cele države upravo u ovim delikatnim trenucima pregovora i pristupanja Evropskoj uniji. Hrvatska je odabirom gospodina Mesića odabrala budućnosti i pokazala je da postajemo ozbiljna demokratska zemlja. Pobeda predsednika Mesića, odnosno podrška njegovom drugom mandatu je odraz zrelosti hrvatskih birača. Hoće li biti problema u saradnji predsednika Mesića sa premijerom Sanaderom i Vladom, s obzirom da je u kampanji bilo dosta teških reči? - Da, bilo je u kampanji teških reči, teških ocena, bilo je i nesporazuma, bilo je onog političkog nadmudrivanja. U ovom trenutku svi partneri, mislim na Sabor i na Vladu i na instituciju predsednika, moraju se držati svojih ovlašćenja i ustavnih prava, tako da tu ne može biti nekih većih razmimoiliaženja. Svako mora raditi svoj posao. Oni imaju zajedničke ciljeve i treba vući kola u istom smeru. Vama predstoje u aprilu lokalni izbori, da li činjenica da je gospodin Mesić dobio oko 60% glasova u vašoj županiji ide u prilog vama, s obzirom da ga je HSS podržao na izborima? - O tome će konačni sud dati birači. Ja sam uspehom gospodina Mesića u županiji zadovoljan, jer to je na neki način podrška strankama koje su radile predsedničku kampanju, a i podrška meni lično. Činjenica je da će lokalni izbori biti personalizovani, ljudi će na izborima tražiti lidere, koji daju jasne, glasne i afirmativne političke poruke. Rezultat predsedničkih izbora će se pozitivno odraziti na lokalne u smislu davanje podrške koaliciji koja je podržala Mesića. Postoji li šansa da se do lokalnih izbora promeni izborni zakon i reše sporna pitanja, kao što je pitanje glasanja dijaspore? - Teško mi je tu davati procene, znajući koliko su određene zakonske procedure spore, dok prođu sve filtere i dođu do Sabora. A ne znam ni koliko postoji politička volja i politički konsenzus da se takve odluke donesu na brzinu. Tako da sam pesimista u pogledu izmene izbornog zakona do lokalnih izbora. Na lokalnim izborima glasaće se za stranku ili koaliciju, a stranke će predstavljati nosilac liste. Daniela Birak
Gost Starčevačkih novena - Mr Branko Jocić, direktor republičke Direkcije za puteve NOVI MOST KOD VINČE Mr Branko Jocić, direktor Republičke direkcije za puteve i član predsedništva Nove Srbije, naš je sagovornik u ovom broju SN. Po njegovim rečima, Starčevo očekuju velike i pozitivne promene, izgradnjom obilaznice oko Beograda Koji je položaj Republičke direkcije za puteve, da li ona deluje u okviru Ministarstva za kapitalne investicije ili je samostalni subjekt?
- Direkcija bi trebalo da bude samostalni subjekt. Ona je definisana kao samostalna ustanova za održavanje, zaštitu i rehabilitaciju magistralnih i regionalnih puteva. Međutim, prema promenama koje je uvelo Ministarstvo finansija 1. avgusta prošle godine, mi smo izgubili tu samostalnost, u finansijkom smislu, i prešli na Trezor. Direktna veza sa Ministarstvom za kapitalne investicije postoji u segmentu saobraćaja, ali zvanično, mi bi trebalo da smo samostalni. Naše programe i planove usvaja direktno Vlada, koja imenuje i direktora. U narednom periodu, izmenom zakona, Direkcija bi trebalo da se definiše kao javno preduzeće sa sopstvenim prihodima. Da li su realizovani ambiciozni planovi iz 2004. godine? - Prošle godine oboreni su svi rekordi u mnogim pokazateljima. Rehabilitovano je 163 kilometra puteva, više od 350% je pojačano održavanje puteva, a podsetiću da je ključ dugovečnosti puteva - njihovo održavanje. Kao primer, treba istaći da je pogon bitumena u Rafineriji oborio rekord u proizvodnji ove komponente, a najveći uspeh još od vremena Ante Markovića, postigla je, na primer, Vojvodinaput iz Pančeva, pa se i na osnovu toga može videti koliko smo bili angažovani u 2004. godini. Jedini problem smo imali zbog rebalansa budžeta, jer nam je 5. oktobra, od strane Ministarstva finansija skinut kompletan iznos koji smo imali na računu, pa smo imali problema sa isplatom izvedenih radova. Šta je sa velikim investicijama, često pominjanim u javnosti? - Što se tiče mosta na Dunavu kod Beške, završena je predkvalifikacija i poslato je 13 izvođača iz zemlje i inostranstva. Zatim dolazi do tendera i most će na proleće početi da se radi. Drugi deo puta do Novog Sada će se takođe raditi i obezbeđen je novac. Mali problem je sa obilaznicom oko Novog Sada koja još nije isprojektovana, ali i to će biti rešeno. Nastaviće se radovi na putu Beograd - Pančevo gde nedostaju dva sloja koja nikad nisu ni postavljena, zatim pravac Čenta - Besni Fok i deo oko Ostružnice. Dakle, to su tri pravca koja idu na tender, i radiće se na proleće. Izabran je izvođač radova na nastavku puta prema Vršcu, od Alibunara do Vršca, na jugu Srbije je takođe posao pri kraju na pravcu Prčenjevci - Grabovica gde je ostalo da se samo presvuče druga traka. “Helenik plan“ se neće realizovati jer Grčka vlada nije dala ni dinar, opredelivši se za druge putne pravce. Mi smo tu završili i deo u Grdeličkoj klisuri, ali je ostao problem na delu od Vranja do granice, kod Preševa, jer vlasnici parcela duž puta, uglavnom Albanci, traže i do 20 puta veću cenu za zemljište nad kojim treba izvršiti eksproprijaciju. Na kraju, ključna stvar, a to je obilaznica oko Beograda, uveliko se radi. Mi smo uspeli da prošle godine uradimo deo Dobanovci - Ostružnica, a to je 23 kilometra autoputa plus most, a to je veliki uspeh. Šta je sa studijom opravdanosti za deonicu obilaznice oko Beograda od Bubanj Potoka do Pančeva? - To je u toku. Radi se o potezu koji uključuje nov most kod Vinče, a put će se nadovezati na Starčevo. Vode se pregovori sa Evropskom investicionom bankom koja bi trebalo da odobri kredit za ovaj projekat. To je velika razvojna šansa i za Starčevo, jer bi se u radovima koristila lokalna radna snaga a kasnije, uslužni i zanatski objekti, bili bi velika prilika za Starčevce. Kompletni tranzitni i teretni saobraćaj išao bi na ovaj novi pravac. Kompletiranjem prstena-obilaznice oko Beograda, izgradio bi se još jedan most, kod Zemuna, koji bi vodio na banatsku stranu. Ukoliko ne dobijemo kreditnu podršku za ovaj projekat, imamo i drugo rešenje - a to je koncesija koju ćemo ponuditi a koja bi bila veoma atraktivna i isplativa za ulagače. Šta će se raditi ove godine u južnom Banatu i u opštini Pančevo? - Planovi još nisu završeni, biće do 31. januara a potom idu na Vladu Srbije. Mi smo opet dobili mala sredstva, najmanja u istoriji. A od to malo sredstava, opet će nam uzeti! Zato, do 1. februara, treba završiti izmene zakona po kojima bi Direkcija za puteve postala javno preduzeće i sama raspolagala svojim sredstvima. U južnom Banatu prioritet je Vršac, zbog Evropskog prvenstva u košarci koje će se održati u septembru ove godine. Znači, završetak radova, elektrifikacija, šest ulica kroz Vršac, put do hotela i Hemograda. Zatim, put do Bele Crkve i most Grebenac, put kod Straže, zatim radovi u Beloj Crkvi koji će pokrenuti turistički potencijal belocrkvanskih jezera. Tu je i deo puta ka granici, kod Kaluđerova. U opštini Pančevo, završiće se put Jabuka - Opovo i neki potezi u Glogonju. Radiće se i most na Tamišu u Sefkerinu, koji se nadovezuje na ovaj pravac. Svakako, tu je i 7,2 kilometara puta od Pančeva ka Beogradu koji sam već pomenuo, kao i elektrifikacija dela puta od Pančeva do Malog raja. Da li će Republička direkcija za puteve završiti deo puta između Starčeva i Omoljice? - Taj put ne spada u nadležnost Direkcije zbog kategorizacije puta. Međutim, mi smo obećali da će se to rešiti i hoćemo da završimo. Najveći problem, kako sam obavešten, jeste most na Nadeli, koji još nije projektovan. Svakako, ja ne volim polovična rešenja, i ovaj potez će biti zavšen zajedno sa novim mostom. Postoji i ideja za obilaznicu oko Starčeva? - Ja ću dati nalog službama u Direkciji za puteve da uđe u postupak izrade projekta za obilaznicu. Koliko znam tu treba izvršiti i eksproprijaciju zemljišta, što bi bio posao Opštine Pančevo. Da li ste upoznati sa naporima mesne uprave u Starčevu da “ukine“ kaldrmu u selu, a tokom nekoliko poslednjih godina asfaltirano je desetak ulica? - Znam da je u Starčevu veoma razvijena mesna uprava i da se maksimalno zalažu. Dobro je da tim koji radi bude osvežen i novim ljudima i idejama, kako bi Starčevo, koje je krajnje urbanizovano, postane i mali grad. Razvojem putne mreže o kome smo govorili, Starčevo će se sigurno još više razviti. Dok sam ja na mestu direktora Republičke direkcije za puteve, ruka saradnje je uvek pružena i znam da se ste vi Starčevci veoma uporni i da ćemo zajednički da napravimo nešto dobro za sve stanovnike Starčeva. Petar Andrejić
KAD LJUBAV NE POZNAJE GRANICE Starčevo via Halmstad Milan Marinković je čovek koji je posle dugog gasterbajterskog staža ponovo u selu u kome je odrastao. Priča o (ne)srećnoj ljubavi, koja ga je odvela u daleku Švedsku, još nije završena
Milan Marinković se sa porodicom doselio u Starčevo 1946. godine iz Bazilovice kod Lazarevca. Tada je imao dvanaest godina - rođen je 24. aprila 1934. godine. Detinjstvo, kao i osnovnu školu, završio je u Starčevu. Kasnije, "trbuhom za kruhom", ali u stvari zbog svoje prve ljubavi, čitav radni vek provodi u tuđini. Puno je Starčevaca koji žive i rade u inostranstvu, ali glavni motiv je u većini slučajeva zarada. Međutim, naš sagovornik je penziju dočekao u Švedskoj, za šta je dobrim delom zaslužna žena zbog koje je bio spreman na ovakvu žrtvu. - Razlog zbog kojeg se moja porodica doselila u Starčevo je mogućnost lakšeg života. Znate kako je u Srbiji bilo u to vreme; zaseoci, kuće razbacane po brdima... Rat se tek završio, i otac je jednostavno smatrao da je pametnije da živimo u blizini nekog grada koji je imao sve predispozicije da se industrijalizuje, a u našem slučaju to je bilo Pančevo. Taj perid života bio je jako težak. Sećam se da sam jedinu zaradu ostvarivao sekući trsku i prodavajući je, a koja je služila za potrebe građevine. To je mukotrpan posao; hodaš po vodi noseći snop trske na leđima, a na nogama po deset, petnaest zalepljenih pijavica... Pa, sav smrdiš na mulj... Ali, šta ćes, to sam morao da radim - priča Milan. Kaže da je radio i mnoge druge poslove... - Recimo, u vreme kada se žanje žito, snopovi su se vezivali rogozom što je omogućavalo dodatnu zaradu... Posle osnovne škole bravarski zanat završava u "Utvi". Tada su se u njoj pravili prvi probni domaći avioni. A po završetku školovanja... - Posle završenog zanata došlo je vreme za ženidbu. Upoznajem devojku po imenu Katica koja je rodom iz Ivanova i sa njom stupam u brak. Bio je to jedan lep period mog života. Ali, 1969. godine Katica me napušta i odlazi u Austriju. Ja sam imao puno problema da bih je pronašao. Jedva sam izvukao priznanje jedne babe iz Ivanova, pošto je njena ćerka već živela u Austriji a poznavala se sa Katicom. Uz malo lukavstvo i puno upornosti, ta baba mi priznaje da je moja Katica kod njene ćerke, i tako ja napuštam Starčevo i sa jednom torbom i parčetom hleba krećem put granice. Muke su to! Ne znaš jezik, čovek ti priča a ti ne znaš šta hoće da ti kaže, žali se Milan. Uz puno napora pronalazi Katicu i posle ubeđivanja ona odlučuje da nastavi da živi sa Milanom. - E tada počinje pravo seljakanje iz države u državu. Živeli smo u Danskoj, Norveškoj, Holandiji... A svoj mir pronalazimo u Švedskoj, u gradu Halmstadu. Švedska je lepa zemlja, oni imaju nekako najbolje uslove za život. Čovek ne mora da se "ubija" od posla da bi dobro zaradio, Našao sam zaposlenje u livnici u svojoj struci, a kasnije sam vozio kamion. Napravio sam četrdeset tura od Halmstada do stare Jugoslavije - napominje Milan. Potom dolazi prinova... - Katica i ja 1971. godine dobijamo sina Radenka koji je doneo veliku radost u našu bračnu zajednicu. Život je dalje tekao kako je tekao... Pre petnaest godina sam otišao u penziju, a već neko vreme provodim u Starčevu sa povremenim posetama Švedskoj. Ali, život piše drame. - Prošla godina mi je ponovo donela neizmernu tugu - sa Katicom sam se posvađao i razveli smo se... Posle toliko godina ponovo sam sam. Nije baš da nemam nikoga, posećuju me prijatelji, družimo se, ali nije to ono što me ispunjava. Planiram da uskoro odem u Švedsku i potrazim Katicu, da probamo sve iz početka, ipak smo mi zajedno proveli lepe godine života... Trebalo bi da živimo zajedno dok nas smrt ne rastavi, rešen je Milan. To bi, u kratkim crtama bila jedna životna priča... Na kraju, Milan bi još da doda: - Sve vreme mog života u tuđini, srce je patilo za Starčevom. Ipak, gde god se nalazio, srce vuče tamo gde ti je kuća... Goran Milošević
Druženje kod Andre: Rada Tucakov, privrednik Dobrodušni preduzetnik
Rada Tucakov Lala Kada se poslednjih godina govori svekolikoj krizi u našoj zemlji, naravno da se najveći akcenat stavlja na ekonomiju. Većini eksperata najomiljenije moguće spasonosno rešenje iz skoro bezizlazne situacije, jeste osnivanje malih i srednjih preduzeća. Naš ekskluzivni gost u ovom broju je itekako povezan sa ovom temom. Bezmalo dvadest godina uspešno “pliva“ u opasnim preduzetničkim vodama i prestavlja svetao primer kako je moguće opstajati, ako si vredan i sposoban, i u ovakvim uslovima. S druge strane poznato je kako u privatnom biznisu nema puno emocija, kako se mora biti spreman na sve, pa i na “gaženje po leševima“. Na sreću ima i onih koji su, uprkos tome, uspeli da ostanu ljudi i ne samo to nego i mnogo više - da svojom humanošću i razumevanjem, ali i konkretnim delima, podstiču i pomažu sve što zrači nekom pozitivnom energijom. Posle ovakvog uvoda, sumnje da neko neće prepoznati osobu, koja je nadaleko znana (isključivo po dobrom!), su svedene na domen teorije. Svakako da svi pogađate da je reč o Radi Tucakovu Lali, vlasniku Samostalne zanatske radionice “Progres“. Rada Tucakov rođen je 1938. godine u Starčevu, od majke Katarine i oca Bogdana. Srećno, pune 42 godine, je oženjen svojom Biljanom, s kojom ima sina Sašu, a tu sy i unuci Nebojša i Tijana. Radni vek provodi uz automobile i automehaničarski zanat, kao i vođenje pomenute firme. Aktivan je i u društvenom životu sela, jedno vreme kao član uprave i predsednik Odbojkaškog kluba “Borac“, a neprekidno kao donator mnogih akcija u sportu, kulturi, školi, crkvi... Kako je mali Lala zavoleo automobile? - Još kao mali, s drugarima, gurao sam šinu, kružnog oblika, što se može danas ponekad videti u afričkim zamljama i to predstavlja neku vrstu vožnje. Kasnije, sam imao prilike da vozim konjske zaprege, dok nam država ovu divnu i korisnu životinju nije konfiskovala. Prvi moji automobili su usledili kada sam, po završetku osmoljetke, upisao automehaničarski zanat. Interesantno je vratiti se malko unazad, jer detinjstvo se odvijalo u vreme ratnog vihora... - Memorija mi seže još do predratnih dana. Pamtim odlaske u berbernicu, kada se brica šalio da će poseći mog tata Lalu (kasnije je i naš junak nasledio nadimak!). Kada je zaratilo, u Starčevu nije došlo do vidljivih promena, osim što su proletali avioni s namerom da negde izruče smtronosne tovare. Najgore što se mojoj porodici dogodilo je da je otac odveden na prinudni rad u Nemačku, koji je odrađivao kod nekih zemljoposednika. Bilo je još prognanih Starčevaca, kao Ilija Venjac i drugi. Tada je majka nadničila kod Srbijančevih, komšija preko puta (današnja ulica Žarka Zrenjanina). Uostalom, kada se danas osvrnem po komšiluku, samo je naša porodica ostala na istom mestu. Pored nas je bila nemačka porodica, poznata kao Kovačevi, s druge strane jedna baba Mara - katolkinja. I ostale komšije su, mahom, bili Nemci. Po oslobođenju, svi do jednog su proterani. Ali, za vreme rata, ne pemtim da je bilo i jednog incidenta, niti zlostavljanja. Od strane suseda pogotovo, pa čak ni od nemačkih vojnika koji koji su boravili u našem domu. Pamtim da se jedan od njih dvojice - oficir, često brijao u dvorištu. Jedne noći, krajem rata, su napustili kuću, povlačeći se pred našom vojskom. NJih su smenili vojnici Crvene armije, koji su kod nas zakonačili jednu noć. I na kraju kada mi se otac vratio iz Nemačke, ja sam s (danas pokojnim) drugarom Josom Ruptakom potrčao u susret, a on je morao da pita ko mu je od nas dvojice sin, jer za sve to vreme nije imao nikakkav kontakt s nama.. Kako se živelo posle rata? - Otac i majka su puno radili na zemlji, tako da su čak i tim gladnim godinama brzo sticali kakav-takav imetak, ali usledila je pomenuta otimačina. Zadruga je osim pomenutog konja, uzela sve što je bilo moguće uzeti, tako smo ubrzo bili ponovo na nuli. Mi, deca, smo ipak veselo rasli u takvom okruženju, koliko je bilo moguće. Bežali na kupanja na Milje, usput ukrali po koji paradajz ili grozd i to nam je neretko bivao jedini obrok, ili smo igrali krpenjače, kod obližnje ciglane. Kada se malo odraslo usledile su igranke nedeljom u centru sela, gde sam najčešće odlazio s prijateljima Jovicom Batanjskim, Kostom Tođerašom i drugima. Pohađao se i zanat... - U periodu 1953-56. godine. Tada se “brusio“ moj budući poziv, od koga nikada na dalje kroz život nisam odstupio. Tih godina imao sam prilike da se prvi put “dokopam“ volana, mahom su to bili stari “Citroeni“... Posle škole, sledi selidba u Beograd... - Pre završetka automehaničarskog zanata, čak sam imao prilike skoknem i prvi put do mora u Šibenik, jer je “Staklara“ tada finansirala pojedinim učenicima raspust. Bila je to velika stvar za mene, jer se tada o tome moglo samo sanjati. Ubrzo se nastanjujem u Beogradu zahvaljujući sestri Kosare, koja je tamo već bila udata. Neko vreme sam proveo kod nje, a čim sam dobio posao u “Autotransportu“ uzimam privatan smeštaj na starom “sajmištu“. Pred vojsku 1958. godine, dobio sam neku lepu razliku u plati, pa sam sebi uspeo da priuštim i odmor na Hvaru, kada sam prvi put leteo avionom i to vojnim, uz pomoć jedne stjuardese iz komšiluka. Tamo sam naučio da skačem u vodu, ali sam se prethodno naivno namagarčen od strane nekih lokalnih mladića i skočio u neki plićak i jako se ugruvao. Kasnije smo se, ipak, divno družili. Trebalo je odužiti dug domovini... - I to u Skoplju, 1959-60. godine. Bio sam, naravno, vozač, a zatim i instruktor vožnje. Doživeo sam i jedan zemljotres, ali sve u svemu bilo je lepo družiti se s momcima koji dolaze sa raznih tačaka od Vardara do Triglava, deliti vojničke dane, pomalo i bežati preko žice u grad... Posle lagano kreće i ozbiljan život! - Po odsluženju Armije, nastavljam s radom u “Autotransportu“ - pogon Mehanika. Posle tri-četiri godine odlazim u “Slovenijaauto“, gde sam na mestu komercijaliste. U međuvremenu sam se i oženio, supruga mi je u to vreme bila, na neki način, koleginica. Radila je u Poslovnom udruženju transportera. Sina Sašu dobijamo 1964. godine, a ubrzo firma dodeljuje ženi stan na Konjarniku, gde i danas boravimo. Nazire i solidna poslovna karijera... - Sedamdesetih sam, posle završene trgovačke škole, radio za jednu makedonsku firmu, ponovo kao komercijalista, a osamdesetih za kombinat “Salaš“, najviše vremena provevši na terenu. Svih tih godina bavio sam se strukom - autmobilima i auto delovima. I, tada, 1989. godine, na nagovor prijatelja napuštam posao i krećem u avanturu, zvanu, privatni biznis. Najpre sam krenuo sa dva struga i proizvodnjom cilindara i košuljica, ali posle nekoliko godina sve više sam se orijentisao ka obradi i remontu. Pa danas, iako već skoro pola veka radim, i dalje se “zanimam“ obrađivanjem radilica, motora, hilzni, klipnjača... Život porodice Tucakov se uvek vrteo oko automobila! - Prvi moj auto je bio jedan mali “Reno“ početkom šesdestih, zatim kupujem “Olimpiju“, a onda godinama nisam izlazio iz najpopularnijeg vozila svih vremena na ovim prostorima, starog-dobrog fiće. Poslednjih godina vozio sam “Volvoa - S40“, dok sada imam “Forda Fokusa“. Gajim veliku ljubav prema automobilima, a samim tim i prema mom zanimanju. Zarada i poslovna ambicija, zasigurno više nisu osnovni razlog bavljenja ovim poslom? - Naravno, ali posao me drži, natrpam sebi obaveze i uveče, dobrano premoren, ugodno zaspim. Nisam navikao da preterano odmaram, brzo se “umorim“ od silnog ležanja , a to baš i nije zdravo! Ali, sam biznis sve više prenosim na sina i sinovca. Druga stvar je što mnogo mladih, već duže vreme radi samnom! Pomenuću samo Igora Tomašića, Tanju Batanjski i mnoge druge! Želim da im što više pomognem, jer su mi svi oni prirasli za srce. A i zna se kako je teško u ovoj zemlji naći solidan posao. Lala na svakom koraku pokazuje svoju humani karakter! - Mladima danas treba pomoći, više nego ikada, jer oduzeta im je skoro svaka nada za bolju budućnost. To nikada nisam dovodio u pitanje, pogotovo kad su pitanju oni koji se trude, rade na sebi i za dobrobit okoline. Moj sin je trenirajući odrastao na ispravan način, pa smatram da se za sport, kulturu, obrazovanje i ostalo, mora naći rešenje. Ja ću uvek biti tu da pružim maksimalno, koliko je u mojoj moći. Najzad, u Starčevu sam rođen, odrastao, tu mi je firma, porodica mog pokojnog brata Milana - snaja Zora, sinovac Boško i njegovi naslednici. Jednom rečju mnogo me toga vezuje za Starčevo i moje emocije nisu nikada bile sporne. Da, iza Lale definitivno ne stoje prazne reči! Pomogao je svakoj zdravorazumnoj akciji. Crkva, Odbojkaški klub, Kreativni Kulturni klub, Škola, novine - samo su neki od mnogih kojima se bezuslovno odazvao na molbu. Šta bi naše društvo da ima bar još jednog Lalu, tako vrednog i uspešnog, a tako dobroćudnog! Poruka koju na kraju šalje svima , a ponajviše mladima, uliva nadu u blistaviju budućnost naše mračne sadašnjosti: - Reč i dogovor su jači od svega!
družio se
|
E-mail: [email protected] © 2005. Webmaster
|
