|
Komentari
“GOVOR S PORUKOM
MRŽNJE“
Jedan pančevački
nedeljnik, objavio je pre nekoliko nedelja tekst kojim se ostrvio na
moje izlaganje na sednici gradske Skupštine, a povodom nagoveštaja
preseljenja Malog Londona u Starčevo. Odgovor ste mogli pročitati u
narednom broju tog lista, a za one koji nisu, evo najvažnijeg, evo
odgovora na pitanja koja muče “dužebrižnike“:
Šta znači narušavanje sklada u Somborskoj ulici i zašto bi to bilo
destabilizujuće?
Somborska ulica je deo
naselja Šumice u Starčevu. Tri lamele stanova, pre 40-tak godina,
napravljene su za “terence“, radnike koji su iz čitave bivše SFRJ
dolazili da rade na izgradnji južne industrijske zone. Po njihovom
odlasku, u prazne stanove (sobe od 20-30 kvadrata, bez kupatila)
useljavali su se Romi, i drugi koji nisu imali krov nad glavom. Kasnije,
te stanove je preuzela gradska “Direkcija“ i Centar za socijalni rad, te
su stanari postali njihova briga. Briga, a ne obaveza, jer u “stanove“
(sve taj prostor može biti, ali stan nije), gradske “gazde“ nisu ništa
ulagale. Danas tim “stanovima“ gazduje Gradska stambena agencija (GSA),
koja se prema ovim stanarima ponaša isto poput prethodnika. Deponije
smeća, razmirice sa okolnim stanovništvom, krađe, čopori pasa bez
nadzora, sečenje obližnje šume, po kojoj je naselje Šumice i dobilo ime,
stvorili su odijum ostatka naselja prema stanarima Somborske ulice.
Suočena s tim, MZ Starcevo preduzima ozbiljne korake, da USKLADI stanje.
U nekoliko godina dovedena je kompletna infrastruktura: asfalt, voda,
telefoni (ima i ADSL priključaka!), izvedeni su priključci za
kanalizaciju i gas a neki stanovnici Somborske našli su uhlebljenje u
mesnom JKP-u... Iz naselja je izvučeno 50-tak (!) kamiona smeća, a u
saradnji sa “Higijenom“, čopori pasa su sada prošlost. Građani Somborske
uzeli su aktivno učešće u ovom procesu, te se danas tamo mogu videti i
uređena dvorišta sa travnjacima. Netrpeljivosti gotovo da više nema, a
građani su solidarni i u međusobnim su dobrim odnosima. Reklo bi se, da
je, s obzirom na okolnosti, situacija USKLAĐENA. Šta može da pokvari
opisani sklad? Gledano iz ugla onih koji sada žive u Somborskoj (Romi i
drugi), a koji su listom protiv da se u njihovu ulicu preseli Mali
London, to je namera da se u komšiluku ljudi koji decenijama žive u
neuslovnim stanovima za koje plaćaju kiriju a “gazde“ ništa ne ulažu,
izgrade novi, moderni stanovi u koje će, gle cuda, doći neko drugi da
živi! Ostalim Starčevcima smeta namera da se grade socijalni stanovi za
predviđene “novodošle“ Starčevce, dok oni koji od rođenja žive u
Starčevu moraju da se sele zbog potrebe raslojavanja porodica (u mnogim
kućama u Starčevu živi po nekoliko generacija), a da pritom to ne žele!
Starčevo je postalo mesto gde se ljudi osećaju komotno i gde žele da
žive, a o tome govori podatak da je Starčevo sada najbrojnije naseljeno
mesto u gradu i da ima 8200 žitelja. Jedino naselje u kojem se iz godine
u godinu povećavao broj stanovnika! Godinama unazad građani traže od
Mesne zajednice, a ova od Grada, da se obezbede placevi za porodično
stanovanje, upravo iz razloga što Starčevci žele da ostanu u svom mestu.
Što bi se neko selio u neki drugi deo grada kad u Starčevu ima, ili će
uskoro imati sve što mu u komunalnom smislu treba, a javnost dobro zna
koliko se u Starčevu uradilo na poboljšanju uslova za život. Uzevši u
obzir goreopisanu činjenicu da je u Somborskoj ulici stanje usklađeno, a
pošavši od toga da je kultura življenja u nehigijenskom naselju Mali
London u potpunosti drugačija, šta treba da se očekuje od eventualnog
preseljenja dela stanovništva Malog Londona u Somborsku? Sklad i “med i
mleko“? Hoće li stanovništvo koje živi u nehigijenskom naselju ostaviti
za sobom svoje navike? Hoće li im Grad preseljenjem naći i posao, kako
ne bi nastavili da se u novom okruženju bave istim “poslom“? Na kraju,
hoće li se novom getoizacijom rešiti problem postojećeg geta? Da li se
ovde radi o nameri da se pomogne stanovništvu Malog Londona ili je samo
u pitanju žurba i raseljavanje zbog potrebe za atraktivnim građevinskim
zemljištem? Ako opisana situacija ne deluje potencijalno
DESTABILIZUJUĆE, i da može da izazove gnev, kako kod građana Somborske,
tako i čitavog stanovništva Starčeva, onda je to problem loše procene
ili nedovoljne informisanosti, a ko zna, možda i plod loše namere. Više
ovo poslednje, jer novinarka Bulatović-Pajić zna da je nemoguće biti
“dobar“ prema, na primer Romima u Starčevu, a “loš“ prema, na primer,
Romima u Malom Londonu.
Zašto je osnovan Krizni štab?
Zato što su članovi
Saveta MZ Starčevo tako procenili. Ima ih 15, i birani su na većinskim
izborima i imaju direktnu podršku gradana. Mogu da ocene da je neka
situacija potencijalno kritična i mogu da formiraju telo koje će se time
baviti. Možda se to u gradu tako ne radi, ali kod nas u Starčevu se
mišljenja građana uvažavaju i cene. Građani znaju koga su birali, te im
nije teško da zakucaju na vrata svojih odbornika i traže objašnjenja i
pokreću inicijative. Sami građani su tražili reakciju! Većina
Starčevaca, gotovo svi, pa i Romi i drugi koji sada žive u Somborskoj, u
socijalnim stanovima o kojima Grad ne vodi računa, o preseljenju
nehigijenskog naselja Mali London u Starčevo imaju identično mišljenje -
NE! Mesna zajednica je, naravno, stava da u Starčevo može svako da dođe
i da živi, kao što je to bilo i do sada. Mnogi Starčevci došli su od
negde, kupili plac i ozidali kuće. Nemamo ništa protiv da se konačno
odredi nova zona individualnog stanovanja, pa da se placevi ponude na
prodaju, a grad neka ih kupi i ozida kuće, pa neka ih pokloni kome god
hoće. Krizni štab Mesne zajednice ima i drugi predlog, a to je - neka se
Mali London raseli po principu “500 porodica na 500 lokacija“ i to bi
trajno rešilo problem i nehigijenskog naselja, ali i integracije
stanovništva Malog Londona i njihovu adaptaciju u urbanu sredinu. Molim
lepo - po nekoliko porodica na Sodaru, na Misu, na Kotež, u Starčevo, u
Glogonj, na Strelište...
Petar Andrejić
Obrni-okreni, nekako izgleda da se ovaj
(ne)besni narod ubeđuje da nikako ne veruje onoj proverenoj(?) narodnoj
“nema leba brez motiku“, već da ga novokomponovana elita jednako zasipa
“modernim razvojnim strategijama“ po kojima od tih zemljoradničkih
antikviteta sleduju samo žuljevi na rukama i šuljevi u džepovima! Stoga
- “naš je moto, igraj loto“...
U epizodi:
Neidentifikovana leteća sedmica
Tračoslava (čekajući
ispred još uvek zatvorenog kioska, egzotičnog naziva “Kod bata Srećka“):
- E, ka'će da otvoru, čekam već dva sata, 'oću da puknem! I, di je ovaj
nesrećni Srećko, nikad ga nema, mora da s, opet, preparir'o!
Šeširdžija (flegmatično
zureći u dubinu): - Ta, šta je slatka komšinka, ta, šta si se ucmoljila,
id' tu om'a iza travike. Ja ću da pričuvam stražu. He, a taj Srećko ko
zna di je, nisam ga vid'o vekovima(!)i to baš sad kad je to'ka sedmica!
Ak' se ne pojavi pro'po sam načis'o - radovi kreću, a ono moje traktorče
više neće ni otpadari! Evo, sve sam rođendane fino ispis'o...
Tračoslava
(usplahireno): - Ta, nemoj zafrkavati, dobri komšo! Evo, ja ću ti dadnem
da opra'iš to tvoje sokoćalo! Znaš, bre, ka'ku mi je šolju jutros ona
alapača isčitala, pa, to je sigurno dobitna kombinacija! Ma, ta sve
utrefi - i rat, i krizu, i cunami, i kad mi ono otek'o jezik... A, i
prva o'de dreždim od sabajle, a sedmica nikad veća...
Grmalj (progura se do
pulta šireći standardne miomirise): - Hik, jezik ti otek'o od čantranja!
I, šta, bre, ti prva, pa ja sam ti odi doš'o jošte noćaske, no sam malko
zalegno da oduvam na klupu, hik! A, što sam sanj'o san da sam u kafanu,
pijem pivu pa sve zvoni, s jedne strane veze 'ramonika, a s druge jedna
prsata mi šap'će na uho - šes', šesnes', ma, neću vi odavam! A, đe je
ovi Srećko, ću zaboravim konbinaciju! A, što to krasno miri?!
Sponzorojka (priđe
šireći “ubistveni“ miris parfema): - Zn'či, što ovo ne radi, bruka mi je
hitno,! Dečko me čeka da palimo na Adu, da uhvatim malo Sunca, smorila
sam se od kvarca! Imam super šemu za sedmaju- ukupan broj frajera,
haljina, zlatnih minđuša, cena novih gilja, broj grudnjaka... Uf, šta to
zdiba za medalju, je...
Grmalj: - Hik, nemo'
se vređamo, ču li? Nijesam ja kriv što se neki neotesani izbljuv'o na
klupu, đe sam dremn'o! A, oni broj sisodržca sam provalio, mora da je
šestica?! A, pa sad se sjećam - ti si mi noćas bila u san i šaptala
brojove - evo, i ja imam šesticu! Pa, ti si moj anđ'o - daj da te
celivam...
Sponzorojka (zgađeno):
- Ma, ži-be, bre, matori alkose!!!
Student (dobaci iz
prikrajka): - Napupeli anđeo nekako neodoljivo podseća na mrskog mu
neprijatelja iz pakla, a i kombinacija koju je izdeklamovala na uvce
vrvi od šestica! A, zna se da su šestice đavolje cifre! Nego, gde je
više ovaj domaćin, izašlo je novo Vreme...
Grmalj: - Ma, nije
more vreme nizakak'o Vreme! No, što ti veliš da ja nisam sanjao anđela,
no đavola i da ti brojovi ne donose sreću, no što drugo?!
Student: - Vrlo je
moguće, iako u snove i sujevrje ne verujem, ali čisto sumnjam da je
kombinacija dobitna, svejedno da li je diktirao đavo, anđeo ili sam
direktor lutrije! Poslednja dešavanja to poprilično potvrđuju, a sve te
afere su možda smo vrh ledenog brega. Ko zna kakve se sve ujdurme
događaju, jer češće se viđaju vampiri nego dobitnici neke velike
nagrade. I letećih tanjira je više od “nosilaca sedmice sa lentom“!
Grmalj: - Ma, što
veliš?! A, kako na teleziziju javljaju kako je neko dobio!
Student: - Ma, sigurno
- televizija uvek govori istinu, baš kao da je stvorio baron Minhauzen!
Priča se da i ti što dobiju nagradu to odglume za neku sitnu kintu -
sto, dvesto evra, samo da bi se ljudi naukli..
Grmalj: - Ma, niš' ne
mari! Daj šta daš, taman da platim račun u kafanu! Tek da nisam džaba
sanjo. Srećko, de naplati jednu “kobajagi“ sedmicu i dadni svima po
fićok na moj račun!
I, svi su oni tako, slučajno ili namerno, ali,
ipak, zajedno, nastavili da dobijaju, pa makar i “šatro“ sedmice. Sve je
bolje nego motika!
Ah, da, umalo da zaboravim - u starčevačkoj
opštini ništa novo, osim što je proleće pomalo gra(k)nulo, pod(nad)zemne
vode i dalje “talasaju“, stadionski krov polako dobija konture, spremaju
se šesti “Gašini akordi“, jedan “Borac“ (fudbalski) dobro gazi, dok se
drugi (odbojkaški) zaglibio u B ligi, a pojedini stanovnici Ž. Zrenjanna
“zaglibljeni“ su na kanadsko-američkoj granici - u oblasti velikih
jezera! Teško da im mogu pomoći i neustrašivi Komandant Mark i Vukovi sa
Ontarija! Možda, ipak, jedino poglavica četiri jezera - stara - dobra
Žalosna Sova.
Jordan Filipović
Suživot u Starčevu
Potaknut nekim
događajima ovde u Hrvatskoj, gde živim, kao i najavama i planovima o
preseljenju Malog Londona, ovim svojim sećanjima hteo bih da pokažem da
je u Starčevu uvek bilo suživota i da Starčevci nisu ksenofobi.
Starčevo je uvek imalo
nekoliko familija Roma koje su tradicionalno živeli u Starčevu
generacijama i bile integrisane u normalni život Starčeva.I nama deci je
to bilo sasvim normalno da u razredu bude bar jedno dete romske
nacionalnosti i mi smo se svi prema njima odnosili kao i prema svakom
drugom detetu. Iz svog prvog razreda sećam se Sofije, lepuškaste crne
devojčice s dugom crnom kosom spletenom u dve kike, koje su se zbog
mazanja s petrolejom (gasom) izrazito sjale. Kao i svi mi u prvom
razredu bila je malo prestrašena i povučena, ali se vrlo brzo uklopila u
život razreda. Ne mogu se više setiti zbog čega nas je Sofija napustila,
ali mislim da nije razlog neprihvaćenost od sredine. U paralelnom
odeljenju školu je pohađao i Ivica i njegove školske kolege mogli bi
ispričati istu priču,ali mislim da se Ivica ipak duže školovao.
Dolaskom Mije i Mice sa
svojim ringišpilom, došla su i njihova deca Sreten i Slavica, koji su se
vrlo dobro uklopili u društo i delili školske dane sa ostalm
starčevačkom decom. Mija, kao vrlo vredan i poduzetan, osim svog
ringišpila i streljane, bavio se i popravkom radioaparata, a kasnije i
televizora, i svega što je bilo vezano uz struju. Kako su sa svojim
autobusom u kojem su živeli bili stacionirani na Pihlerovom placu tamo
do Baštenske ulice, tamo gde je sada osnovna škola, bio je uvek na
usluzi svima koji su nešto trebali u vezi struje ili sličnih stvari.
Mica se, osim brige o njihovom životnom prostoru, bavila pravljenjem
ruža od krep-papira za streljanu, održavala vazdušne puške, spremala
koverte za lutriju, tako da je za nedelju i praznike uvek bilo sve
spremno.
I stariji starčevacki
Romi bili su uklopljeni u normalan život. Stojan i njegova Tonka, živeli
su u svojoj maloj kućici na kraju Nadelske ulice, na Utrini, s malo
bašte u rupi. Stojan je radio po selu za nadnicu, a Tonka se držala
običaja, čuvala svoju kolibu, a nakon velikih praznika znala je od kuće
do kuće isprositi nešto za sebe i svog Stojana. Svi smo to prihvaćali
kao najnormalnije i čudili bi se ako Tonka slučajno nakon praznika nije
došla.
Sećamo se takođe i Kate
Ciganke kako smo je svi zvali. Kata se držala romske tradicije. Nije
posebno ništa radila, ali je povremeno znala isprositi štogod za sebe,
a u sušnom periodu znala je kroz selo od kuće do kuće pevati “dodole“
tj. moliti za kišu i na taj način isto nešto zaraditi. No nažalost Kata
zbog sklonosti alkoholu, često je bila izvrgnuta ruglu, naročito seoske
dece.
Starčevački Romi bili
su uključeni i u ostale društvene aktivnosti. Svi znamo da su Romi inače
muzikalni ljudi i da znaju svirti i po nekoliko instrumenata. Bilo je
među njima i violinista i harmonikaša i često su doprinosili pobedama
naših seoskih ekipa na popularnim takmičenjima sela.
Ovakvi pristupi,
postupci i uklopljenost u sredinu mnogim starčevačkim Romima dalo je
podsticaj da kao i mnogi drugi Starčevci krenu u svet za možda boljim
životom.
Dobra podloga mnogima je u tome i pomogla.
Na kraju, kako se ove
godine Uskrs slavi u isto vreme, svim Starčevcima želim
Sretan Uskrs !
Mir Vama, Hristos
Voskrese !
Vinko Rukavina
Doseljenici
Da ni Evropa ne predstavlja raj i obećanu zemlju
za sve, kao i da podozrenje i prezir starosedelačkog stanovništva prema
doseljenicima nije specifikum samo nedemokratskih društava, vidimo iz
sve učestalijih političkih problema u koje zapadaju zemlje EU, a koji se
tiču povećanog priliva imigranata.
Kad je reč o rezervisanosti i konfrontaciji
Evropljana prema pridošlicama, u svim zemljama postoje političke
grupacije koje su žestoki zagovornici zabrane novih useljavanja, ali tu
su i njihovi oponenti koji su za garanciju svih građanskih prava novom
stanovništvu. Što se tiče podrške građana ovoj prvoj opciji, tj.
nacionalnoj desnici, tu prednjače Švajcarska, Austrija, Nemačka i
Francuska. U prilog ovom podatku idu i rezultati skorašnjeg referenduma
o minaretima održanog u Švajcarskoj. Referendum je organizovan na
inicijativu Švajcarske narodne stranke, koja je kampanju bazirala na
strahu od islamizacije, a vladajuća politička garnitura je građanima
savetovala da odbiju predlog desničara. Ishod referenduma je bio
negativan, tako da je prevagu odnela desnica, pa danas imamo zabranu
izgradnje minareta u srcu multientičke i širokogrude Evrope, ali i
međunarodni pravni proces pred sudom u Strazburu, koji za cilj ima
poništenje referendumske odluke. Rastuće evropsko neraspoloženje prema
imigrantima i građanima s imigracionim poreklom, može se pravdati stopom
nezaposlenosti koja rapidno raste u poslednjih par godina, kao i
neprilagođenošću doseljenika na tradiciju i kulturu zemlje u kojoj
borave. Da li je egzistencijalna ugroženost razlog sopstvene
nesposobnosti starosedelaca, nenaviknutosti na konkurenciju, ili se radi
o došljačkom nametanju i buntovništvu, ključno je pitanje.
Slične probleme sa novim komšijama imali su i
Vojvođani nakon Drugog svetskog rata, samo što se na ovim prostorima
radilo o kolonizovanom stanovništvu iste, ili relativno bliske etničke i
religijske pripadnosti, dok Evropa ima najveći problem sa vanevropskom i
nehrišćanskom imigracijom. U Vojvodini su se nakon Drugog svetskog rata
stvorili uslovi za nastanjenje stanovništva iz nerazvijenih delova bivše
Jugoslavije, jer su mnoga imanja ostala pusta, i to najviše usled
prinudnog iseljenja podunavskih Švaba. Autohtono stanovništvo dugo nakon
kolonizacije nije moglo da prihvati nove susede, i to iz razloga vrlo
sličnih gore nabrojanim, koji su danas karakteristični za evropsko
društvo. Komunističko rukovodstvo je kolonizacijom Vojvodine mislilo da
poboljša uslove za normalnu egzistenciju stanovništvu brdskih i ratom
ojađenih krajeva, i u toj nameri je u velikoj meri uspelo, ali štetu je
pretrpela starosedelačka populacija koja je svoj deo imetka i prihoda
morala da da u zadružne ruke, kako bi doprinela uspostavi novog
socijalističkog poretka. Razlika, pa cak i odvojenost starosedelaca i
došljaka je u nekim sredinama i danas primetna, a to je naročito
prisutno nakon najnovijih migracija stanovništva posle raspada SFRJ.
Ova problematika je skoro dobila i lokalni
karakter, tako da se i u Starčevu vodi građanska rasprava na temu
doseljenika. Najnoviji predlog gradskog rukovodstva da se pančevački
Romi iz naselja Mali London presele u Somborsku ulicu u Starčevu,
izazvao je oštro protivljenje domaćeg stanovništva. Jasno se konstatuje
da je protivljenje Starčevaca opravdano, najviše zbog činjenice da je
planirano da se cela romska populacija iz gore pomenutog pančevačkog
nehigijenskog naselja premesti u Starčevo, a ne da se taj problem reši
tako što će romsko stanovništvo biti proporcionalno raspoređeno po svim
gradskim delovima. Na ovaj način se na prvom mestu pravi šteta Romima iz
Malog Londona, koji bi bili opet getoizirani, a Pančevo tim predlogom
ispoljava negativno raspoloženje prema romskoj populaciji.
Svako mora podneti podjednak teret ukoliko se za
cilj ima tolerancija i harmoničan život svih građana, nevezano za to ko
se kad nastanio na određenom prostoru. Granice moraju biti otvorene za
sve, a sloboda kretanja i nastanjivanja se mora garantovati, dok sa
druge strane, odluka o preseljenju i trajnom naseljavanju na nekom
prostoru, za onog koji stoji iza te odluke, treba da znači prihvatanje
zakona, a u većoj meri i tradicionalnog življenja, na teritoriji koju je
sebi odabrao za život.
Dalibor Mergel
Proizvodnja na
“povuci i potegni” - fenomen br. 29
Ova tema se može započeti izjavom frontmena grupe
“Monetarni Udar“ koja glasi ovako nekako: “za prevazilaženje posledica
svetske ekonomske krize uvešćemo kredite“... Tako da se sad skoro svako
domaćinstvo može još da se zaduži, kao da već ne spadamo u visoko
zadužene zemlje sa uvozom koji čak 2,2 puta premašuje izvoz. Kao jedna
od velikih prednosti ovih kredita navodi se izvanredna mogućnost da čak
i domaćinstva sa platom od 15.000 dinara na mesečnom nivou mogu uzeti
kredit, iako je prosečna potrošačka korpa po svim istraživanjima
iznosila 36.365 dinara na mesečnom nivou. Postavlja se pitanje, kako se
s platom koja ne pokriva ni prosečnu potrošačku korpu, uzeti još jedan
kredit? Ali uzeti kredit je danas vrlo lako, počeli su da ga dele i po
kućama. Ali otplatiti kredit kada ga već jednom uzmete, to je već druga
stvar, tada priča počinje da liči na onu sa “babom u kolu“, dala jedan
dinar da uđe, a dva da izađe.
Ali, da nastavim sa proizvodnjom koja je u našoj
zemlji na rubu propasti i izumiranja, ovi takozvani krediti bi trebalo
da je pospeše i pokrenu. Genijalna zamisao, prvo je proizvodnja usled
“SEKE“ (kako je od milošte zovemo) bila skoro ugušena, jer je naša vlast
sve vreme krize umesto da podstiče proizvodnju pokušavala da sačuva
svoje fotelje. A sada tako polumrtvu privredu treba da oživljava narod
uzimajući dinarske kredite po povoljnoj kamatnoj stopi! Jupi! Kao da
nismo sve vreme stezali kajiš i krpili kraj s krajem. Znači, eto idealne
prilike da se vidi ko je patriota: uzmimo svi kredit i pokrenimo našu
privredu. Kupujmo domaće!
A šta to možemo da kupimo? Pa sem punta, koga smo
kupili još pre krize, da bi smo pokazali da smo lojalni našoj “Zastavi“,
a kao primer naša vlada je mogla celokupan svoj vozni park da
“puntizuje“, čisto da pokaže i svoju lojalnost gore pomenutoj firmi i
njenim radnicima, ali eto propušten je taj momenat. Znači, pored punta,
subvencionisanim kreditima može se kupiti i domaći nameštaj, podne
obloge, bela tehnika, građevinski mterijal, sanitarije, kao i da se
plate turistički aranžmani u Srbiji. Tako da ako ste ove godine
planirali more, odustanite, jer naša zemlja ga nema. Ako vam treba LCD
televizor, odustanite, jer naša zemlja to ne prozivodi. Umesto toga
kupite simpovu spavaću sobu. O kompjuterima ili nekim malo boljim
automobilima ne vredi ni pričati. Nije problem u domaćim destinacijama
svakako ih ima u izobilju niti je problemu u proizvodnom programu
kompanije “Simpo“, svakako je jedna od poznatijih nacionalnih kompanija.
Problem je što za uzeti kredit, ako ga već sami otplaćujete, niko ne
može da vam ograniči i suzi izbor kupovine, pa makar i za zanemarljivu
kamatu.
Pre svega, naša proizvodnja kao i celokupna
privreda je u potpunosti nekonkurentna, o tome svakako govori naš
ogroman trgovinski deficit. Malo toga imamo da ponudimo inostranstvu sem
Guče i Egzita, i nešto suvenira sa tih manifestacija, što se nikako ne
može nazvati ozbiljnom proizvodnjom. Što se tiče punta, on svakako nema
neki veliki izvozni potencijal, mada nam problemi u “Tojoti“ i
bankrotstvo “General Motorsa“ idu na ruku, možda su to one velike šanse
o kojima su naši ministri na početku krize onako lepo govorili.
Velika šansa naše zemlje leži u malim i srednjim
preduzećima, ali i tu su potrebni podsticaji, ili bar jasna zakonska
regulativa i neka poreska olakšica i malo sluha.
Za strane ulagače još uvek smo zemlja u koju je
riznično ulagati, jer naravno kod nas se još uvek ništa i nikad ne zna.
Nekako uvek politički interesi nadvladaju i ekonomsku logiku i zdrav
razum. Jedno je sigurno, bez podsticaja proizvodnje, ali ne samo njenog
kvantiteta već i kvaliteta, nema napretka, nema novih radnih mesta,
boljeg životnog standarda i svega što uz to ide.
Miroslava Kovačević
Vrh
strane
|
