Internet izdanje broj 157 od 30. aprila 2007.
|
Internet izdanje broj 157 od 30. aprila 2007. |
|
|
|
|
|
|
Intervju
ALEKSANDAR RADULOVIĆ, DIREKTOR JKP-a “VODOVOD I KANALIZACIJA“: Česmovača nije za baštu - Starčevci, nemojte zalivati bašte i hladiti trotoare vodom iz vodovoda, koristite je za ono zašta je i namenjena - poručuje naš sagovornik
- Što se meteorološke prognoze tiče, predviđa se dugo, toplo, sušno leto. Očekuje nas težak period što se tiče rada, prizvodnje i distribucije vode. Pokušaćemo da apelujemo na racionalnu potrošnju, na smanjenje potrošnje kada je u pitanju zalivanje, pranje i slično. Voda treba da se troši strogo namenski, znači za ono za šta se proizvodi. Trenutna potrošnja vode nam govori, da će leto, sa aspekta “Vodovada“, biti prilično angažovano. Na koji način planirate da utičete na građanstvo da namenski troši vodu? - Tako što ćemo se truditi da ih edukujemo da troše vodu sa svojim realnim potrebama, da je ne troše za one namene za koje nije predviđeno da se troši. Veliki potrošači su neispravni uređaji u kući, naročito vodokotlići. Kada se uoče, havarije unutrašnje instalacije se uglavnom brzo otkriju i saniraju. Ono što je jako zabrinjavajuće jeste da je velika potrošnja vode u zgradama gde je kolektivno merenje vode pa potrošači nemaju svest o tome da voda treba racionalno da se troši. Često su im neispravni ventili, vodokotlići i slavine. Uređaji moraju da se drže u ispravnom stanju. Kada su sela u pitanju, ovo je naročito važno za Starčevo: trend je da se vodom iz vodovoda zalivaju bašte! To ne sme da se dešava. Voda ima beneficiranu cenu što ne znači da to treba zloupotrebljavati i razbacivati vodu, naročito zato što mi ne možemo da proizvedemo količinu vode koju građani mogu da potroše. Proizvodimo vodu u skladu sa mogućnostima i relanim potrebama. Naš maksimum je oko 700 litara u sekundi, više od toga ne možemo da proizvedemo. Zimi se troši oko 450 litara u sekundi, nema razloga da to leti ide preko 700. Razumljivo je da je potrošnja leti veća nego zimi, ali svakako ne duplo veća. Pomenuli ste cenu vode, kažete da je ispod ekonomske, hoće li biti poskupljenja? - Voda je jako jeftina, baš zato što spada u kategoriju socijalnih potreba stanovništva. Naši pokazatelji govore da je ekonomska cena za vodu 38 dinara. Cena od 18 dinara nije ni polovina te ekonomske cene. U cenu od 38 dinara nije uračunat razvoj vodovoda, ona podrazumeva rad na pozitivnoj nuli. Sa trenutnom cenom vode, trošimo svu amortizaciju, ne ulažemo dovoljno u održavanje sistema. Očekujem da ćemo u nekom narednom periodu imati zbog toga probleme. Od Opštine očekujemo pomoć da te probleme prevaziđemo. Vlada Republike Srbije nam nameće da i dalje držimo ovu ekstra-socijalnu cenu vode. Da li ste zadovoljni naplatom računa za vodu? - Naši građani do sada nisu bili motivisani da redovno izmiruju obaveze za potrošnju vode. Iako su iznosi na računu mnogo manji nego na računima za grejanje ili struju. Prosečna potrošnja mesečno, po osobi, iznosi 5 kubika, što iznosi oko 100 dinara mesečno, to dođe kao paklica cigareta. Ni ta mala cifra do sada nije bila dovoljan motiv građanima da redovno plaćaju račune. Morali smo da pribegnemo racionalizaciji i modernizaciji informativnog sistema kako bismo u svakom trenutku mogli da izlistamo dugovanja naših potrošača. U toku je instaliranje najmodernijeg softvera koji će nam omogućiti da u svakom trenutku pratimo stanje naplate. Tada će ići opomene, zatezne kamate, tužbe, pa i isključenja vode. Mi i sada to radimo, ali ne želimo da prelaz između jednog lagodnog odnosa prema izmirenju obaveza za vodu i uvođenja discipline bude nagao. Pokušavamo da građane opominjemo, obaveštavamo i navodimo na redovno plaćanje računa. Gde je slabija naplata u Pančevu ili u naseljenim mestima? - Naplata je generalno slabija u naseljenim mestima. Dosadašnja praksa je bila da se veći značaj da je naplati u gradu, pošto je grad veći potrošač. Međutim, počeli smo da politiku povećanja naplate primenjujemo i u selima, tako da je krajem prošle godine poslato mnogo opomena. Po njima će ovog i sledećeg meseca krenuti tužbe. Kakvo je stanje vodovodne mreže u Starčevu? - U Starčevu nismo do sada imali većih havarija na mreži. Selo ima nivo pritiska koji građanima omogućava da imaju normalno snabdevanje, ali taj pritisak ne ugrožava vodovodnu mrežu. U pitanju je pritisak od 2.5 bara koji nije prejak za cevi koje su stare tridesetak godina. Rok trajanja tih cevi polako ističe i doći će trenutak kada će morati da se radi zamena, ali za sada nema problema, sem na priključcima koji nam ponekad zadaju glavobolje. Polako će morati da se dotrajali deo mreže menja, ne treba čekati da se javljaju havarije da bi se krenulo u zamenu. Treba na vreme menjati određene deonice i osavremenjavati mrežu modernim materijalima i cevima koje su daleko kvalitetnije i blagotvornije za zdravlje od ovih koje sada imamo. Da li su cevi u vodovodnoj mreži od takvog materijala da mogu da naškode zdravlju? - Polietilenske cevi su moderni materijali koji su totalno neutralne za transport vode. Ono što sada imamo kao problem su čelične i azbestcementne cevi. Azbetcementne godinama postaju zaštićenije, mada ni u startu nisu odavale nikakvo prisustvo azbesta. Vremenom one dobijaju patinu na unutrašnjoj strani cevi, tako da postaju još zaštićenije. Ali vremenom postaju i krtije, jer materijal stari, tako da se nakon tridesetak godina te cevi moraju da se menjaju. Što se gvožđa tiče, ono oksidiše i taj žuti oksid je vrlo neprijatan. On je u jako maloj meri sadržan u vodi, uglavnom je nataložen u cevima, pošto se vremenom taloži. Pitanje koje se nameće u razgovoru sa direktorom “Vodovoda“ jeste pijemo li zdravu vodu? - Naša voda je jedna od najboljih voda Srbiji. Ponosni smo što imamo toliko dobar kvalitet vode. Ne postoji mogućnost postojanja nekih štetnih sastojaka u vodi. Naprotiv, možemo je flaširati i prodavati. Skoro sam pročitao u specijalizovanoj štampi da je umereno tvrda voda, kao što je naša, blagotvorna za srce zato što sadrži oligomineralne elemente koje pospešuju rad kardiovaskularnog sistema. Vaše Preduzeće će preuzeti održavanje kanalizacione mreže u Starčevu? - Moram reći da je pretpostavka da će “Vodovod i kanalizacija“ da nasledi tu mrežu. Žao mi je što tu mrežu ne gradi upravo ovo preduzeće, već “Direkcija“. Nemam ništa protiv “Direkcije“, mi odlično sarađujemo, ali je gradsko opredeljenje bilo da oni rade ovu investiciju. S druge strane, mislim da je “Vodovod“ apsolutno kompetentan da radi takvu stvar, a svakako je i zainteresovaniji. Ako se već pretpostavlja da će održavati mrežu, trebalo je i da je gradi. Politika ovog preduzeća je ranije bila takva da nije bilo interesovanja za kanalizacionu mrežu u Starčevu. Danas je politika preduzeća drugačija, stoga mi je žao što “Vodovod i kanalizacija“ to ne radi. Da li je ste dobili ponudu da delegirate članove u neki, nazovimo ga “nadzorni organ“? - Nismo vodili nikakve razgovore. Koliko znam, Mesna zajednica se obratila “Direkciji“, jer je smatrala da na lakši i brži način može da obezbedi sredstva, što je urodilo plodom. Mi još uvek ne figuriramo kao preduzeće kojem će biti predata mreža, niti nam je nešto zvanično rečeno. Ono što radimo, jeste distributivni nadzor, za svaki slučaj. Jer ako se desi da nam neko nešto preda, mi ćemo biti spremni da to prihvatimo. Pre neki dan smo dobili poziv od “Direkcije“ da budemo distributivni nadzor, što znači da obratimo pažnju kako i na koji način se radi kanalizacija. Iako za sada nemamo nikava ovlašćenja u smislu direktnog uticaja na radove, bićemo u toku, što je sasvim korektno od “Direkcije“. Poruka Starčevcima? - Moja poruka Starčevcima je da racionalno troše vodu, da je ne rasipaju, da ne zalivaju njome bašte, ne peru ulice, ne hlade trotoare, već da je koriste samo za lične potrebe. Daniela Maksimović
Radoš Živković, naš sugrađanin Treba biti svoj
Čovek koga bez ikakve dileme možete nazvati “mozak“. Prepun je raznolikih znanja i interesovanja. Uvek je po obrazovanju prednjačio u svom okruženju - školi, poslu, kafani(!) pa čak i na televiziji! Nema sumnje da će mnogi Starčevci lako pogoditi da je ovaj vispreni gost popularne rubrike “Starčevačkih novina“ niko drugi nego naš sugrađanin Radoš Živković.
Od 1975. godine Radoš Živković je nastanjen u Starčevu, gde i danas živi u braku sa suprugom Radom i “delijama“ Urošem i Dušanom. Završio je srednju elektrotehničku i višu Školu organizacije rada, a posle dugogodišnjeg rada u “Staklari“ i neopozivo datog otkaza, sada uspešno vodi samostalnu zanatsku firmu PP “Glas“. Kako je odrastao mali Radoš? - Prvih devet godina života proveo sam u zaseoku smeštenom u “neprokrčenoj“ divljini bez struje, vode... Detinjstvo, u pravom smislu te reči, kao i da nisam ni imao! Već sa četiri godine čuvao sam stado od trideset jaganjaca. U retkim raspoloživim trenucima za igru, zanimali smo se klisanjem ili improvizovanim igračkama od razbijenih ćupova. Loptu sam prvi put video tek u Školi! Živelo se naporno - gorštački. U tim negostoljubivim predelima goli opstanak bila jedina preokupacija. Nikada neću zaboraviti taj dečiji strah kada sam prolazeći kroz šumu sa sestrom Radom naleteo na medveda. Ili kada sam se igrajući s teletom zaspao u krompirištu, a toga dana je opet neki medved pravio ršum po okolini. Roditelji su se na smrt prepali misleći da sam baš ja naleteo na tu ljutu zverku. Škola je bila udaljena više od pet kilometara svakodnevnog pešačenja, a tamo nas je od prvog do četvrtog razreda bilo svega desetak. Učitelj Žarko Radenković bio je istinska ljudska veličina. Oformio je bilblioteku od četristo naslova, pa ga smatram najvećim “krivcem“ za moju potonju ljubav prema knjizi. Takođe, zahvaljujući njemu gledali smo kroz “prozor u svet“. Kada je doneo televizor, ja sam bio impresioniran čak i “smetnjama“ na slici - štraftama i snegom. Sve u svemu bio je to mučenički život u kakav današnja omladina nikako ne može da poveruje. Sledi i preseljenje u vojvođansku ravnicu... - Susret sa urbanom sredinom bio je pravi šok za dete koje dotada nije napuštalo svoju šumsku idilu, gde svako svakog poznaje. Za mene je Starčevo bilo prava metropola! Kasnije, zahvaljujući mojoj otvorenosti, ipak, nisam imao velikih poteškoća u “aklimatizaciji“. Tu mi je mnogo pomogla i učiteljica Jagoda Velinov, za koju mogu slobodno da kažem da mi je bila druga majka, ali i vanserijski pedagog. Potom u višim razredima me kao odeljenjski starešina preuzima Nemanja Dragoš, još jedna legenda starčevačke škole. Nova sredina, novi ljudi, odrastanje... - Kao što rekoh, uklopio sam se vrlo brzo kao da je Starčevo moje rodno mesto. Što se druženja tiče, aktuelna je bila fudbalica sa decom iz komšiluka u ulici Maršala Tita - braćom Stanić, Goranom Kovačićem, Šegijem, Milijom Savićem... Tada sam i nekoliko godina trenirao košarku. Sport mi je bio velika preokupacija, a “Zvezda“ pravo malo božanstvo! Može se reći da sam bio neka vrsta fanatika, tifoza... Odlazio sam na sve utakmice obučen u crveno-belo od glave do pete. Kada su se igrale utakmice sredom, roditelji su morali da pravdaju izostanke u školi. Često sam putovao i na gostovanja. Jednom tako, sa svojim pajtašima Belim i Dirlijom namerio sam se na odlučujući meč za titulu u Novom Sadu. Ovaj drugi - Goran Mijušković (Dirlija - nazvan po ocu direktoru Škole Draganu Mijuškoviću), odlučio se na “hrabar“ potez pozajljivanja automobila od oca. Na nesreću, već na semaforu kod Pelivana spale su mu naočare za sunce. Naravno, on se sagao(!) da ih dohvati i ishod je bio udarac u atomobil ispred nas! Šteta je bila dvostruka - “Zvezda“ je izgubila, a mi smo morali da nadoknadimo štetu. Što se izlazaka tiče, najpre je bio aktuelan Brestovac. Tamo je bila neka ograomna diskoteka koja je ugošćavala sve same gigante jugoslovenske rok scene - “Čorbu“, Bebeka... Posle, 1983. godine otvoren je slavni “Lav“ koji je bio veliki hit i u samom Beogradu. Slede i “ozbiljne“ stvari - armija, posao, ženidba... - Posle odlslužene vojske “na kraju sveta“ u makedonskoj Strumici, zapošljavam se 14. aprila 1988. godine u “Staklari“. Taj događaj smatram životnim promašajem, što nikako ne mogu reći za onaj koji se istog datuma desio posle dve godine. Tada sam se venčao svojom jedinom - Radom (devojačko prezime Aća). Već naredne godine rodio se Uroš, a 1995. godine i Dušan. Dolaze teške godine... - Devedesete sam dočekao u firmi čija plata nije mogla da mi obezbedi ni minimum egzistencije, pa sam morao da pribegnem “alternativnim“ rešenjima. Obreo sam se na ulici kao diler deviza! Možda to nije bilo za ponos ali stomak je bio iznad obraza. Mučno je bilo kompromitovati se, bežati od policijskih racija ali porodica je tražila svoje, a država takva kakva je bila, bolje nije mogla da ponudi. Pamtim i nekoliko opasnih avantura sa organima gonjenja - jednom sam ostao bez 300 maraka (tada je to bilo čitavo bogatstvo!), a drugog puta je sam priveden sa 1000 maraka u desnoj čarapi! Kada je počeo prestres nadležni je naredio da izujem cipele. Uhvatio sam se baš za desnu, a on je viknuo - “ne desnu, levu!“. Kada sam to uradio, neodoljivi “miris“ čarapa uradio je svoje: oslobodili su me za tren oka! Ipak, to nije bio jedini način “privređivanja“... - Tih dana, 1993. godine, Televizija Beograd priredila je kviz pod nazivom “To je to“ pod vođstvom Miće Orlovića, na koji smo se prijavili moj brat Raša Stanković i ja. Tematika je bila bazirana na Ginisovoj knjizi rekorda. Uz moju pomoć obojica smo se kvalifikovali. Rašina epizoda je završila neslavno, a ja sam prošao sva četiri kruga i stigao do samog super finala! Tu sam na kraju završio kao drugi iza jednog Beograđanina koji je imao sreću da preuzima pitanja od najslabijeg trećeg konkurenta. U celom ciklusu imao sam svega dva netačna odgovora, a apsurd je da sam zbog frapantne inflacije i kašnjenja isplate premije od 100 milijardi dinara(!!!) praktično zaradio manje nego brat Raša! Od tada nikada više nisam nastupao na kvizovima, iako me mnogi navode na to. Ipak, bio sam pozvan u prvu epizodu BK “Milionera“, ali sam baš tada bio sprečen službenim putem. Posle mnogo godina “Staklara“ prestaje da bude matični izvor prihoda? - Pošto sam silne godine proveo u pogonu za izradu vetrobrana (šoferšajbni) a zbog moje buntovne prirode, nikada mi nije nuđeno unapređenje koje sam po svim parametrima zasluživao. Nakon kadrovske kombinatorike odlučeno je da postanem direktor finansijskog planiranja. Iako je to radno mesto bilo kud-i-kamo finije nego prethodno, a plata mnogo veća, ja sam izrevoltiran dao momentalni otkaz! Žena nije mogla da veruje rođenim ušima. Nisam se pokajao jer sam počeo da se bavim privatnim biznisom. Iskoristio sam svoje stečeno znanje i sada prosto ne mogu da se odbranim od poslovnih poziva. Firma PP “Glas“ danas sarađuje sa komintentima iz Hrvatske, Nemačke, Mađarske... I tako Radoš vredno radi, na opšte zadovoljstvo, ipak, planira novi nastup na nekom mnogih kvizova, mada bi u toj ulozi najradije video svoje sinove. Nastavlja da bodri svoju omiljenu “Zvezdu“ i na kraju poručuje svojim sugrađanima: - Čovek nikad ne treba da se obazire na sugestije sa strane već da ostane dosledan svome zacrtanom putu i samo tako će biti ostvaren i srećan. Jordan Filipović
ZORAN RADONJIĆ, NEKADAŠNJI BOKSER Napravio sam dobar izbor
Naš današnji sagovornik Zoran Radonjić je rođen 1960. godine u Novom Pazaru. Kada je imao pet godina sa roditeljima se doselio u Starčevo u kome je proveo detinjstvo. Sa 14 godina je počeo da trenira boks i u svojoj sportskoj karijeri je ostvario ogromne rezultate. Koliko je bio dobar sportista govori činjenica da se nekoliko puta našao oči u oči sa velikim bokserskim imenima stare Jugoslavije. Njegova sportska karijera je odavno završena, a danas uživa u toplom porodičnom gnezdu i ponosi se svojim sinovima koji su krenuli njegovim putem i takođe grade sportsku karijeru. Recite nam kako ste počeli da se bavite boksom i šta je uticalo da se opredelite za taj sport? - Sedamdesetih godina boks je bio jako popularan u staroj Jugoslaviji. U to vreme sam, kao i mnogo klinaca oko mene, u bokserima imao uzore. Tada su to bili Muhamed Ali i Mate Parlov, pa mogu reći da su oni bili najzaslužniji da se opredelim za boks. Prvi trening u Pančevačkom bokserskom klubu “Dinamo“ mi se desio na jedan vrlo zanimljiv način. Jednom sam krenuo u Pančevo da kupim neme karte za sedmi razred iz geografije, pa sam šetajući gradom “naleteo“ na plakat koji obaveštava da bokserski klub poziva mlade talente na treninge. Problem je bio što sam ja u gradu bio popodne, a trening je trebalo da počne uveče. Odlučio sam da ostanem na treningu, a kada sam se uveče kasno vratio kući, majka je bila vrlo zabrinuta. Kaže mi baka to veče: - “Idi Zorane do špajza donesi mi teglu pekmeza“. Ja uđem u špajz, ona zaključa vrata i prebije me od batina. Tada sam platio školu boksa debelo, ali ni te batine nisu mogle da utiču na moju odluku. Niti se kajem zbog toga. Kako je izgledalo u to vreme putovati u grad na treninge, a imali ste zabranu od roditelja? - Nisu oni mogli da utiču na mene da prekinem sa treninzima. Otac je bio terenski radnik, tako da čvrsta ruka nije “uticala“ na mene. U osnovnoj školi, nastavnici su imali razumevanje, stalno su me puštali sa zadnjeg časa, pa čak i sa dva, da bi stigao na trening. Putovanje do grada je bila druga priča... Novac za autobus nisam dobijao od roditelja, a morao sam da uđem u juniorsku ekipu da bi od kluba dobijao novac za autobus. Pošto sam se “švercovao“ u javnom prevozu, kontrola bi me nekad izbacila kod Petrohemije, Azotare, kako kad. Dalje bi nastavljao peške. To govori koliko sam jaku volju imao. Pretpostavljam da ste vrllo brzo napredovali? - Ja bih rekao - više nego brzo. Već sa 15 godina, 1975. godine, postao sam prvak Vojvodine, ali u borbi za šampionat Jugoslavije sam izgubio. Već sledeće godine sam u rangu omladinaca uzeo šampionat Vojvodine, a zatim sam postao i šampion Jugoslavije. Tad sam ušao u prvu ekipu “Dinama“ i osvajio sam treće mesto na šampionatu Balkana. Ući u prvi tim “Dinama“ u to vreme je bila velika stvar,. Konkurencija je bila ogromna. Dali ste boksovali sa nekim velikim imenima jugoslovenskog boksa? - Da, sa Slobodanom Kačarom sam boksovao u polufinalu na državnom prvenstvu Jugoslavije 1977. godine. Izgubio sam taj meč, ali je borba bila odlična. Znamo da je Slobodan Kačar bio šampion Evrope a njegov brat Tadija vicešampion Evrope i sveta 1978. godine. Zamislite da se jedan sedamnaestogodišnjak nađe u ringu sa takvim imenima! Svaka Jugoslovenska republika je u to vreme imala po nekoliko velikih bokserskih imena, sa većinom sam se našao u ringu. Da li ste neku borbu izgubili nokautom, i da li ste tako i pobedili? - Nikada nisam pao nokautiran. Dešavalo se da “sevne“ pred očima, sudija odbroji i ja nastavim borbu. Nokautom sam imao dosta pobeda, jednostavno sam bio rođen za taj sport. Evo, recimo moj sin Miloš ima diplomu za najbržu pobedu: meč je trajao svega nekoliko sekundi! I on je osvajač mnogih medalja, ima predispozicije da bude bolji od mene. Često se dešava da u žaru borbe protivnik sam naleti na rukavicu i bude oboren nokautom. Mnogo toga zavisi od fizičke spremnosti. Sećam se da sam pretrčao gomile kilometara po starčevačkom ataru. Često sam se skrivao od zemljoradnika da me ne bi proglasili ludim, nije nimalo prijatno nekoliko puta dnevno protrčati pored komšije ili nekoga ko ti poznaje roditelje, i to u sred atara. Zamislite da obrađujete njivu, a neko stalno protrčava pored vas... Ja sam to morao da radim da bi bio fizički spreman za borbu. Šta bi ste preporučili mladim sportistima koji tek treba da grade karijeru? - Pre svega, svaki svaki sport je zdrav. Pre bih skrenuo pažnju roditeljima da motivišu svoju decu, a naročito da ih podržavaju ukoliko se odluče za neki sport. Nikako ih ne treba prepustiti ulici i drogi, najvećoj pošasti 21. veka. Tek sad sam u stvari svestan koliko sam učinio za sebe baveći se sportom. Zahvalan sam Bokserskom klubu “Dinamo“ i gradu Pančevu koliko su učinili za mene, to sam kao dobar sportista i zaslužio. Samo budite istrajni i uporni, sport vam može doneti samo dobro. Goran Milošević
|
E-mail: [email protected] © 2007. Webmaster
|
Obzirom da se leto bliži, kakve su prognoze, hoće li biti dovoljno vode ili
se naziru restrikcije?
Radoš je rođen je 20. aprila 1966. godine na Rogoznoj planini u okolini
Novog Pazara, od majke Milice i oca Gojka, kao najmlađe dete posle dve ćerke
Slobodanke i Rade. Ime je dobio tako što mu je deda, dobivši instrukcije od
roditelja da će se zvati po jednoj od starijih sestara (Slobodan), na putu
do matične službe, svrativši u par usputnih kafana, upitan kako će zvati
novorođenče, odgovorio da je upamtio samo da će se zvati po jednoj od
sestara. I umesto Slobodan na svet je došao Radoš!
