Internet izdanje broj 131 od 28. februara 2005.

Intervju

Gost Starčevačkih novina - Teofil Pančić, novinar

Svi živimo u  provinciji

Naš gost u ovom broju Starčevačkih novina je Teofil Pančić, jedno od najprepoznatljivijih novinarskih pera u Srbiji.

         Tefil Pančić je novinar i kolumnista beogradskog nedeljnika "Vreme" i politički komentator radija "Slobodna Evropa".

         Ovaj poznati medijski lik je ekskluzivno za "Starčevačke novine" odgovorio i na neka druga pitanja, mahom specifična za našu sredinu.

         * * *

         Kakve su šanse jedne male sredine poput Starčeva da se izbori sa svim nedaćama duhovnog, materijalnog i svih ostalih stradanja, sa kojima se suočava naše društvo?

         - Ovde su i velike sredine - male, jer su samo velike u odnosu na one koje su još manje. Ali realno u nekom evropskom kontekstu i Beograd i Novi Sad su provincije, a kamoli jedno manje mesto. Mi smo, koliko god ljudima to zvučalo neverovatno, jedna marginalna sredina, u koju su i dobre i loše novosti uvek stizale sa tegobnim zakašnjenjem. Ali, naš generalni problem je da smo osamdesetih dostigli nivo pristojno razvijenog društva u civilizacijskom smislu, da bi se sve to najednom survalo u ambis početkom devedesetih, kada je situacija bila katastrofalna. Danas možda nije toliko strašno, mada je još uvek prilično beznadežno. Taj problem se još akutnije oseća u malim sredinama, ali u suštini i svugde, jer mi smo nacija koja ima vidljiv osećaj nepripadanja civilizacijskom, epohalnom, kulturnom, ekonomskom, političkom kontekstu u kome se normalan sve nalazi. To što smo mi zemlja koja je miljama daleko od Evropske unije važno je i samo po sebi, ali još je veći problem što mnogi ljudi žive u minulim vremenima u rasponu od kosovskog boja pa do hladnog rata. To su kategorije sa kojima se ne može u normalan svet.

Koliko je moguće u takvom ambijentu u jednom malom mestu raditi na podizanju nivoa duhovnih vrednosti, kao što to pokušava Kretivni kulturni klub?

         - U početku je sve neizvesno. Ipak, bitno je da postoji stabilno jezgro, što ovoliki broj ljudi na jednoj književnoj večeri i govori. Sve dobre stvari, kao, doduše, i sve loše, uvek su opsesija jednog, dvoje ili petoro ljudi i onda se to postepeno širi. I mnogo veće stvari, u mnogo većim sredinama uvek polaze iz jednog uskog izvora, i kasnije, ako nešto vrede, od njih nastaje nešto respektabilnije. Zato, ne treba biti defetista, ako se ponekad takvi rodonačelnici nečega, kao i ovaj klub, osete izolovanim, jer je to meni veoma blisko osećanje. Slične probleme imao sam i ja 1993/4. godine, kada su se održavale sesije Beogradskog kluba. Okolo je harala ratna histerija, tako da nije bilo nimalo prijatno sedeti u nekoj omanjoj prostoriji u Domu omladine ili po nekim sobama i izgledati kao neka zaludna sekta koja nešto propoveda, što nikoga nije briga. Ipak, te ideje građanskog  otpora, civilnog društva, antiratnog stava su postepeno dobijale pristalice i prekopotrebnu širinu. A da smo odustali posle prve prepreke, ništa od svega ne bi ni bilo.

         Klub, osim rada na ozbiljnim sadržajima, preferira i neobaveznije programa, kao što je muzika, između ostalog i rokenrol, a kako na to gleda ličnost, koja je možda najprepoznatljivija u srpskom novinarstvu, zbog svog rokerskog imidža, duge kose...

         - U tom smislu, ja se sada sa 39 godina, osećam kao i nekad sa 17 godina. Smatram da je to pitanje - šta slušaš, pokazatelj ko si i šta si. Spadam u onu generaciju kojo je pripadanje nekoj subkulturi - od klasične rokerske pa do pankerske, novotalasne - bilo od velikog značaja. Mnoge značajne stvari su se iskazivale kroz  tu muziku, pa sam tako ja više vrednosti crpeo iz tekstova npr. "Parafa" ili "Pankrta", nego iz, recimo, nekih kritičkih književnosti. Ali, čak ni tada, osamdesetih nije to bilo većinsko opredeljenje. I pošto nisam političar i ne borim se za većinu na izborima i nije mi toliko veliki proble što je moje opredeljenje manjinsko. Pa ni u Engleskoj se ne prodaje najbolja muzika nego najkomercijanija, a zašto bi to tek bilo tako u jednoj ovakvoj zemlji. U suštini, ne radi se tu o tome da to postane filozofija masa, da te vrednosti budu uvažavane i legitimne, jer bi to vuklo celo društvo napred. I ako bi ja voleo da svi slušaju, gledaju ili čitaju što i ja, nemam takvih iluzija, već mi je dovoljno da ljidi kao mi, možemo samo da pošaljemo poruku u etar.

         Da li ste ikada čuli nešto o Starčevu i šta mislite seoskim lokalnim novinama ?

         - Pošto je meni geografija jedna od pasija, naravno da sam čuo. Na žalost, ne znam puno, ali najviše me asocijacija vezuje za blizinu fabrika Južne zone.

         Što se novina tiče, čuo sam za njih putem moje dobre saradnje sa listom "Pančevac" i Nenadom Živkovićem. Pošto sam izvesno vreme proveo u Podgorici, a imajući saznanje da sva pančevačka sela imaju svoj list, moji domaćini su bili zabezeknuti kao da govorim o drugoj planeti. Mislim da je to dokaz jednog civilizacijskog nivoa i u tome je veliki potencijal koji nije za zanemarivanje. Meni je jako drago da se u mestima kao što je Starčevo prave novine. Iako me tek očekuje isčitavanje, prvi vizuelni dojam je da su ove novine potpuno iste kao novine bilo gde drugde, i ta prva ocena je veoma pozitivna.

Jordan Filipović

MILAN BAČUJKOV, DIREKTOR JKP STARČEVAC

Deset godina JKP-a

Naš sagovornik govori o desetogodišnjici JKP-a Starčevac, o trenutnom stanju i planovima u ovom komunalnom preduzeću koje brine o komunalnoj uređenosti Starčeva

Javno komunalno preduzeće “Starčevac“ obeležava deset godina postojanja, kada je ono tačno osnovano?

- JKP “Starčevac“ je prvo komunalno preduzeće osnovano na teritoriji opštine Pančevo. Krajem 1994. godine upisano je u sudski registari od tog dana pa do danas vodi bitku za što kvalitetniji komunalni život u selu.

Ko je inicirao formiranje javno-komunalnih preduzeća u naseljenim mestima i da li su ona opravdala svoje postojanje?

- Može se reći da je samo donošenje odluke o formiranju jednog takvog preduzeća u to vreme sveopšte društveno-ekonomske krize i ratnog okruženja, bilo veoma hrabar čin, ali u svemu potreban i svrsishodan. Neophodno je bilo osnivanje komunalnih preduzeća, jer su do tada te poslove obavljali zaposleni u mesnim zajednicama. Sa ove distance gledano, mislim da neki akteri ove lokalno istorijske odluke nisu imali “iskrenu“ želju da komunalnu problematiku, osnivanjem preduzeća, dignu na viši nivo. Tu pre svega mislim na Opštinu, koja je u samom činu videla dobru šansu da se na lak i jeftin način reši dobrog dela komunalnih problema u naseljenim mestima. Novčana sredstva koja se iz Opštine, na ime i za pružanje komunalnih usluga, prebacuju Mesnoj zajednici, odnosno JKP-u su toliko siromašna da predstavljaju ruganje i nipodaštavanje svog uloženog rada i energije preduzeća.

Da li ste preduzeli nešto za rešavanje tog problema?

- Da bismo prekinuli i jednom za svagda stavili tačku na tako nešto, JKP “Starčevac“ je sa ostalim javnim komunalnim preduzećima naseljenih mesta  podneo zahtev opštinskim organima vlasti, u kojem je jasno predočen način, postupak i visina sredstava potrebnih za normalno funkcionisanje istih. Zahtev podrazumeva uvršćavanje javno-komunalnih preduzeća u budžet, u smislu finansiranja onog dela koje javno-komunalna preduzeća vrše. Misli se na one vrste usluga koje nisu neposredno naplative od korisnika, održavanje javnih površina i objekata i slično. Da li će razumevanja biti, videćemo.

Bez obzira na probleme sa kojima se susretalo u ovih deset godina JKP “Starčevac“ je opravdalo svoje postojanje i postalo ozbiljno preduzeće, a kakvi su planovi za budućnost?

- JKP “Starčevac“ ima velike planove i ambicije, ne u smislu da parira javno-komunalnim preduzećima u Pančevu. To bi bilo iluzorno. Imamo želju da pružanje komunalnih usluga dignemo na veći nivo, da zadovoljimo potrebe svojih korisnika, da proširimo asortiman pružanja usluga, ali da te usluge budu valorizovane na tržištu usluga. Imamo problem sa dve strane. Prvi dolazi od strane Opštine, praktično od osnivača, zbog ne prebacivanja adekvatnih sredstava za obavljanje komunalnih usluga. Drugi problem je taj što određen broj korisnika ne plaća usluge i ignorantski se ponaša prema javno-komunalnom preduzeću. To se uglavnom odnosi na uslugu iznošenja smeća. Svi su obavezni daplaćaju tu uslugu bez obzira na količinu, intenzitet i drugo. Uslugu iznošenja smeća treba da ima sva urbana zajednica. Starčevo je jedna urbana sredina u ojoj moraju da postoje određena pravila ponašanja.          Kada bi svi ispoštovali svoje nevelike obaveze prema JKP-u, naše preduzeće bi moglo da računa na, ako ne dobit, ono sigurno na normalno funkcionisanje.

Svakako imate neke konkretne planove kako ćete poboljšati i povećati pružanje usluga korisnicima?

- Kada se priča o planovima, obično se priča na velika usta i megalomanski, pa se često planovi i izjalove. Realno, naši planovi za dalje su stvaranje uslova za normalan rad i funkcionisanje. Prevashodno mislim na izgradnju jednog radno-poslovnog prostora. U takvom prostoru preduzeće bi imalo adekvatno mesto za svoju mehanizaciju, za popravku i održavanje mehanizacije. Za izgradnju takvog objekta imamo saglasnost, akt o urbanističkim uslovima kao i projekat. Naš projekat ne podrazumeva samo izgradnju, proširenje objekta već i zapošljavanje određenog broja lica. U današnje vreme to je jako teško izvesti i po pogledu papirologije i po pogledu finansiranja. Nadam se da emo sve probleme oko toga u najskorije vreme rešiti i krenuti u realizaciju.

Izgradnja adekvatnog poslovnog prostora će olakšati rad, ali neće u mnogome uticati direktno na kvalitet usluga?

- Naši korisnici su zainteresovani za poboljšanje usluga. Smatram da se javno-komunalno preduzeće, posle deset godina razvilo u ozbiljno preduzeće koje dobro obavlja svoje dužnosti. Iznošenje smeća je redovno. Imajući u vidu mehanizaciju kojom raspolažemo i sredstva, mislim da niko ne može da kaže da nismo adekvatno izvršili svoju osnovnu dužnost. Za deset godina postojanja nijednom se nije dogodio problem u pružanje pogrebnih usluga, čime ni Pančevo ne može da se pohvali. što se tiče održava čistoće, Starčevo može da posluži kaprimer mnogim naseljenim mestima, pa i samom Pančevu. Mi imamo potrebu i želju za obnavljanjem mehanizacije, čime bi kvalitet ovih usluga bio još na većem nivou. Svako bi voleo da u svom voznom parku ima mehanizaciju sa oznakom ovog milenijuma. Naša vozila su u proseku trideset godina starosti. Starost vozila povećava troškove na svim nivoima. Naša želja jeste da obnovimo mehanizaciju, novija mehanizacija podrazumeva i manje troškova. No želje su jedno, a mogućnosti drugo.

S obzirom da JKP pruža i pogrebne usluge kako će na to uticati realizacija plana o podizanju kapele?

- Što se tiče izgradnje kapele na groblju, bio sam vrlo sentimentalan. Možda sam došao i u sukob sa nekim članovima Saveta mesne zajednice, ali iz principa. Želeo sam da dokažemo i pokažemo da je izgradnja kapele ne samo cilj jednog urbanog društva, već sam želeo da naša kapela odiše duhovnošću i monumentalnošću. Zato sam insistirao da kapela poprimi oblik manastira. Postoji bitna razlika između kapela koje vidite u Vojlovici ili Pančevu i plana kapele predviđene za Starčevo. Hteli smo da izbegnemo greške koje su se pravile u izgradnji kapela. Naša kapela će predstavljati jedan funkcionalni spoj novog i tradicionalnog. Kapela ne podrazumeva samo sahranjivanje, podrazumeva i obred davanja pomena. Smatram da je predloženi izgled kapele u mnogome kvalitetniji od svih predoženih i viđenih na široj teritoriji.

Kakvi su planovi JKP “Starčevac“ za lepše i uređenije Starčevo, to u mnogome zavisi od vas?

- Moram da podvučem jednu stvar, mi imamo želju da Starčevo od centra pa prema periferiji uredimo na najbolji mogući način. To podrazumeva odnos finansija i odnos ideja. Što se finansija tiče, one u mnogome određuju kvalitet i izgled. Mi pokušavamo da spojimo jeftino, korisno i kvalitetno. Mnoge ideje primenili smo u samom centru, jeftine ideje, mislim na uređenje zelenih površina, reklamne panoe, dečja igrališta. Sve to je JKP radilo po nalogu Mesne zajednice. islim da smo s obzirom na mogućnosti u mnogome doprineli razvoju i estetskom izgledu Starčeva.

Čuli smo da niste zadovoljni na odnos Opštine prema javno-komunalnom preduzeću, a kakva je saradnja sa Mesnom zajednicom?

- Saradnja sa Mesnom zajednicom je korektna u tom delu da Mesna zajednica prebacuje javno-komunalnom preduzeću određeni deo komunalnog doprinosa, na osnovu toga što preduzeće obavlja određeni deo komunalnih usluga koji nije naplativ od neposrednih korisnika. Moram istaći da Mesna zajednica ne može da utiče na Opštinu da prebacuje veći deo sredstava za vršenje komunalne delatnosti. Mislim da s obzirom na komunalni doprinos i na sredstva od naknade za korišćenje građevinskog zemljišta, Opština ne prebacuje dovoljno novca Mesnoj zajednici. Moram istaći i to da se Opština trudi da prebaci na Mesnu zajednicu naplaćivanje naknade za korišćenje građevinskog zemljišta. Javno-komunalno preduzeće uspeva da naplati samo 50% za uslugu iznošenja smeća, koja je konkretna usluga. A naknadu za korišćenje građevinskog zemljišta, gde ne postoji konkretna usluga, niko neće plaćati, a to će ići na teret javno-komunalnom preduzeću. Inače što se tiče saradnje sa Mesnom zajednicom do danas nije bilo većih problema i nesuglasica. Opet ističem, odnos na relaciji Mesna zajednica-Javno-komunalno preduzeće je u mnogome određen odnosom na relaciji Opština - Mesna zajednica.

Želite li da poručite nešto građanima Starčeva i korisnicima vaših usluga?

- Želim da pozdravim sve korisnike naših usluga i da im poručim da shvate svu ozbiljnost problematike. Želim da sa nama zajedno učestvuju u rešavanju komunalnih problema Starčeva. I da shvate da rešavanje komunalnih problema nije ni jednostavan ni jeftin posao. Mi se trudimo da taj posao njima izgleda prost i jeftin.

Daniela Birak

BITI VASPITAČ NIJE SAMO “IGRARIJA“

Deca kao bogatstvo

Lice s naslovnice je naša Maja. Devojka koja zna šta hoće, i apsolutno to i ume.

Dečiji vaspitač treba da bude kompleksna ličnost, baša kakva je ona

         Maja Vulović je naša sugrađanka. Rođena je 5. avgusta 1982. godine, osnovnu školu završava u Starčevu a potom upisuje pančevačku Gimnaziju. Još kao mala, pokazivala  je interesovanje za muziku, a paralelno sa životnim opredeljenjem završava i treću godinu  muzičke škole. Sećamo je se da  je krajem devedesetih bila vokalni instrumentalista lokalnog rok sastava M.L.O.  koji je imao više zapaženih nastupa, što u lokalu, što šire... Maja je završila i Višu pedagošku školu i postala - vaspitačica.

         -Moja želja je, ustvari bila da se bavim psihologijom! Sticajem okolnosti sam upisala Višu pedagošku školu, koju sam uspešno završila i tek sada imam problem pred sobom - šta dalje? Hoću li upisati psihologiju ili jezik e, ne mogu još da odlučim. Jedna moja profesorka je imala običaj da u šali kaže: “Kada vas neko pita zašto ste odabrali poziv vaspitača, najgluplja stvar koju možete da kažete jeste da je to zato što volite decu. Pa i pedofili i kanibali vole decu“. Zvuči surovo, ali je tako. Ono što je mene inspirisalo jeste ljubav prema radu sa decom, želja da istražujem njihovu kreativnost, način njihovog razmišljanja, da doprinosim razvoju njihove ličnosti, kaže Maja.

         Biti dečiji vaspitač je vrlo kompleksna uloga.

         - Poziv vaspitača je na neki način objedinio moju ljubav prema psihologiji i muzici. Vrlo je bitno posedovati bar osnovno muzičko obrazovanje da bi se pohađala Viša pedagoška škola. Do sada se pokazalo da su deca fascinirana kada im neko svira klavir, harmoniku ili bilo koji drugi instrument. Muzika je ono što ih motiviše, uz nju ispoljavaju kreativnost,  bilo pevajući, igrajući ili radeći gimnastiku. Takođe, u ovom pozivu bitna je sklonost ka likovnoj umetnosti i književnosti, koja je još jedna moja velika ljubav. Kao vaspitač morate biti pomalo glumac i svaku svoju priču ili pesmu dočarati, oživeti, napraviti od nje malu predstavu, jer to je ono što deca žele. Oni sami  vole da glume, da dramatizuju, bilo situacije iz života ili neke druge... Naizgled bezazlene dečije igre doktora, porodice, učiteljice, mnogo toga kriju u sebi. To je takozvana igra uloga, njihov način da se uklope u socijalnu sredinu koja ih okružuje, napominje naša sagovornica.

         Maja kaže da deca vrlo vole da istražuju svoju maštu.

         - Vrlo je interesantno istraživati do kojih granica ona može da ide. Posebno je interesantna bila igra koju sam radila sa grupom dece od 6 i 7 godina. Pričali smo o Svemiru, planetama, zvezdama, i trebalo je da se podele u četiri grupe i da svaka grupa napravi priču. Žao mi je što ne mogu sve da ih prepričam, ali jedna od priča je bila ona “o zlom Marsovcu, koji je sišao na Zemlju da ljude pretvara u robove i kamenje“. Naravno, posle dolazi nezaobilazni junak koji spasava Zemlju od Marsovca... Ilustracije pomenutih priča su još interesantnije. Čitala sam njihove “strašne priče“, nastale na isti način, koje su još interesantnije, priseća se Maja.

         Deca danas mnogo znaju, bilo od roditelja, sa televizije ili iz kompjuterskih igrica.

         - U jednoj grupi u kojoj sam radila praksu bio je dečak koji je odlično poznavao grčku mitologiju. Čovek se nađe zatečen kada ga dete pita “Jel znaš ti kako se kaže pola čovek pola konj? Ja znam - kentaur“. Takođe zna kada je bio boj na Kosovu. Postoje i mane i vrline modernih igračaka. Osnovna mana jeste da  je deci potrebna interakcija sa vršnjacima, odraslima i okolinom, i da sedenje ispred kompjutera tu interakciju umanjuje. Prednosti mogu biti da deca donekle stiču znanje o modernim tehnološkim uređajima, koju ni neki odrasli ne znaju i razvijaju inteligenciju raznim strateškim igrama. Međutim isto je tako bitno da sa svojim drugovima prave svoje igračke i osmišljavaju igre i na taj način ispoljavaju kreativnost i maštu.

         Ono što je zasigurno veoma lepo u pozivu vaspitača jeste ono suštinsko u njemu, što Maja kaže - rad sa decom. Oni su najiskreniji u  uzrastu od 3-6 godina, najmaštovitiji. A mnogo ljudi pita zašto vaspitačica, a ne učiteljica?

         - Ovaj uzrast je, po mom mišljenju najinspirativniji za rad. To je poziv koji vas obogati, non stop doliva energiju ali i iscrpljuje. Imajući u vidu da ono što dete stekne, nauči i oseti u ovom uzrastu, u mnogome utiče na formiranje njegove ličnosti i karaktera. Ovaj posao je  veoma odgovoran. Dobar vaspitač bi trebalo da bude svestrana, kreativna ličnost, koja se stalno nadograđuje novim saznanjima. Potrebno je imati veoma visok prag tolerancije, ogromno strpljenje i sposobnost empatije, odnosno uživljavanja u emocije dece. Bitno je poznavati psihologiju deteta uopšte, kao i posedovati sposobnost posmatranja svakog deteta kao individue. Deca mnogo emocija pokazuju kroz igru, crtanje, muziku. Na to naročito treba obratiti pažnju, jer dečiji crtež često otkriva ono što dete muči, što želi ili potiskuje, a ne govori. Tu se mogu prepoznati talenti u nekoj od ovih oblasti, napominje Maja.

         Teorija koja se uči u školi  je važna, a praksa?

         - Kada sam prvi put otišla na praksu, shvatila sam da je ona presudna za bavljenje kako ovim tako i svakim drugim pozivom. Teorija donosi suštinske stvari, ali praksa je ono u čemu čovek prepoznaje koliko on zaista jeste za neki posao. Kada pred sobom imate grupu od oko 15-oro do 20-oro dece, morate znati da ih zainteresujete, da im održite pažnju, da znate da im objasnite neke pojmove na način dostupan njihovom uzrastu. Bitno je da budete spremni da odgovorite na bezbroj pitanja, da prepoznate njihove strahove, da pomognete da ih prebrode. To je ono što vas u školi ne nauče. Najlepša stvar koju sam doživela jeste da mi jedan dečak kaže, kritički me posmatrajući dok sam nešto objašnjavala: “Bićeš ti dobra vaspitačica“.

         Kakvo je Majino viđenje trenutne situacije u smislu dovoljno dobro obučenih kadrova ako znamo da se u poslednje vreme podigla velika prašina oko nekoliko nesrećnih slučajeva na svu sreću ne kobnih u predškolskim ustanovama?

         - Ono što je jako bitno a što većina ljudi izgleda zaboravlja jeste da se nezgode deci događaju i kod kuće pri roditeljskom nadzoru. Tu spadaju razni padovi, opekotine i sitne povrede. Nemoguće je kontrolisati dete sto posto. Ono što se desilo u jednom vrtiću sa ormanom nije problem vaspitačeve nepažnje već ljudi koji se brinu o sigurnosti prostorije, nameštaja itd. To je prosto sticaj okolnosti. Meni se na praksi desilo da je devojčica, u trenutku kada su u prostoriji bile dve vaspitačice i ja kao student na praksi, počela da se davi hranom. Naravno, uz našu intervenciju, sve se dobro završilo, ali to je primer da stvari izmaknu kontroli i uz punu pažnju. Moj diplomski rad je bio na temu “Poimanje smrti kod dece predškolskog uzrasta“. LJudi su to prihvatali različito, ali uglavnom im je to bilo strašno. Tokom istraživanja koje sam na tu temu radila, pokazalo se da je poznavanje faza kroz koje deca prolaze u svom poimanju smrti, izuzetn bitno i roditeljima i vaspitačima, pogotovo u vremenu u kojem živimo. Postoji slučaj u jednom pančevačkom vrtiću da je majka došla po dete i saopštila da mu se otac obesio. Dete je posle mokrilo dok je spavalo u vrtiću, što je očigledna posledica tog događaja. Roditelji su u takvim situacijama i sami skrhani bolom i gubitkom i često zanemaruju svoje dete. Vaspitač kao manje emotivno upleten može mnogo više da pomogne detetu. Deca ne shvataju smrt kao takvu. NJih plaši odvajanje od roditelja i bližnjih i boje se da ne ostanu sami.

         Ovaj posao nosi veliku odgovornost na mnogim poljima i nije samo “igrarija“ kako mnogi misle.

         - To sam ja svojim radom htela da pokažem. Profesori koji su bili u komisiji su bili oduševljeni i shvatili su ovo kao veliki doprinos i svom radu. Čak su mi predlagali da održim mlađim generacijama predavanje na tu temu.

         Maja trenutno ne radi u struci. Koliko je ovaj tekst preporuka svima onima koji trebaju ovakav kadar, ne treba naročito napominjati.

Goran Milošević

DRUŽENJE KOD ANDRE - Nikola Poljak, slikar

Istinski umetnik

Andrija Pavlović, nadaleko poznat kao Andra, decenijama unazad pleni svojom kulinarskom i ugostiteljskom veštinom. Osvajač je mnogih nagrada u pripremanju raznih specijaliteta, čak je i pretendent na Ginisov rekord! Kroz godine bavljenja ovim pozivom i razna takmičenja, stekao je brojna prijateljstva, što  poznatih ličnisti, što običnog sveta. Zidovi kafane "Dan i Noć", načičkani trofejima i diplomama, svedoci su mnogih lepih trenutaka i druženja bez granica.

         U okviru serijala razgovora Jordana Filipovića i interesantnih Starčevaca, Andra će imati domaćinsku palicu i ugostiti mnoge naše sugrađane upečatljivih biografija, veoma zanimiljivih za čitaoce ovih novina.

         Kada putnik-namernik kroči u gore pomenutu kafanu, kao što se kaže u uvodnom tekstu - neizostavno mu se nameću zidovi načičkani raznim trofejima, zahvalnicama, suvenirima, ali britkom oku nikako neće promaći nekoliko živopisnih ulja na platnu. “Krivac“ za te divne prikaze veselih boemskih trenutaka je čovek poznat kao široka ravničarska umetnička duša “razapeta“ između muzike u slikarstva, i nadasve ljubavi prema rodnom mestu. I to do granica fanatizma, tako da nema stvari koje za Starčevo ne bi učinio.

         Verovatno već pogađate da je ekskluzivni gost ovog broja Starčevačkih novina, čovek koji veoma značajno obeležio  muzičko i likovno stvaralaštvo na ovim prostorima. Naravno, radi se o iskrenom lokal-patrioti Nikoli Poljaku.

Nikola Poljak, rođen je u skromnoj kolarskoj porodici od majke Jovanke i oca Vinka. U životu je, osim ljubavi prema svojim najbližima, živeo i za fudbal, gitaru, bas, bubnjeve, platno, pastel, ulje..., a iznad svega na srcu je nosio i nosi svoje selo!

         Kako je mali Nikola stasavao u jednu “široku umetničku dušu“?

         - To su bile posleratne godine, kada je sve mirisalo na barut. Mi, deca smo se, ipak, bezbrižno igrali na “preživelim“ bunkerima u šumici na ulazu u Starčevo. Trčali smo bosonogi, skupljali žireve... Igrali smo i “ratnih“ igara! I to ne partizana i Nemaca, već kauboja i indijanaca. Tada su sve devojčice volele Gari Kupera. Ja sam, naprotiv,  želeo da budem indijanac, jer su oni bili ugnjetavani, a ja uvek na strani pravde.

         Takođe, upečatljiva je uspomena na Nadel, koji je tada mirisao kao kakva cvetna livada, bio toliko čist da se u njemu mogao prati veš, na mrest šarana, na prirodu uopšte. Živeli smo i za izlete na Dunav, to je bio praznik.

         Tada, u vreme mog detinjstva, gradio se Dom kulture (kasnije dosta značio u Nikolinom životu!). U tim građevinama smo bacali dinar na štraftu - pokojni Ćirović, Draško Jovović, ja i još mnogi drugari. Moram da spomenem da me je Draško, tada, i nadalje oduševljavao svojom načitanošću. Verujem da u seoskoj biblioteci nije bilo knjige koju nije pročitao.

         U adolescentskim godinama Nikola otkriva svoju prvu veliku strast.

         - Da, to je bila najvažnija sporedna stvar na svetu - fudbal! Bilo je to kada sam krenuo u srednju školu. Tada je igrom slučaja nastao, po mojim informacijama, prvi privatni fudbalski klub u Jugoslaviji. Osnovali su ga naši sugrađani, poznati kao Čerčilovi i zvao se “Partizan“! U njemu smo igrali mi, koji, iz raznoraznih raloga, nismo imali pristupa u glavni seoski klub - “Borac“. Najpre se to svodilo na nadmetanje ulica, a zatim, vremenom smo počeli da ugrožavamo i “starijeg brata“.  I sve to zahvaljujući ogromnom entuzijazmu. Primera radi - na utakmicu u Brestovac - odlazili smo i vraćali se peške. Ja sam igrao na poziciji desnog halfa, a posebno pamtim veliko umeće s loptom Radiše Radosavljevića. Na žalost, kasnije se sve izjalovilo. Mnogima smo smetali, pa su sve činili da nas unište, a ja sam polako počeo da gubim interesovanje za ovu igru i okrećem se drugim stvarima.

         Drugim i moglo bi se reći suptilnijim - “igrama“?

         - Ovoga puta počeo sam da otkrivam muziku. Prvo sam trenirao folklor, i lagano počeo da sviram bubnjeve i bas gitaru, učestvujem i na tadašnjim međuseoskim muzičkim takmičenjima, poznatim pod nazivom - “Mikrofon je vaš“. Sredinom šesdesetih ulazim u džez-orkestar Doma kulture, gde sviram bas-gitaru. Izuzetno velike zasluge za formiranje ovog orkestra, kao i za mnoge pozitivne uticaje, imao je legendarni nastavnik muzičkog - Bogi, zahvaljujući kome je nastalo obilje kvalitetnih muzičara.

         Paralelno s tim, u Starčevo stižu novi trendovi. Rokenrol, pre svega.

         - Naravno! Ali, tada nije bilo mnogo mogućnosti za praćenje svetskih novotarija. Ipak, Starčevo nikad nije zaostajalo i za mnogo većim gradovima! Iako se od tehnike moglo naći tek nekoliko tranzistora i gramofona. A kada, stari-dobri čuvar parka Marko Mesert pokosi travicu, društavo se okupi na nekom od plastova, dobro zavali i odvrne Radio Luksemburg na tranzistoru! Ili, zimi kada je bivalo prehladno, “spašavao“ nas pop Tvrtko, i uvodio u crkvene prostorije, gde smo mogli do mile volje da naklapamo hitove Bitlsa, Stonsa...

         Iz tog “naklapanja“ izrodilo se i nešto ozbiljnije...

         - Uskoro, 1967. osnovali smo i prvi rok bend, ali pre toga vredno je spomenuti ko je prvi doneo instrumente u Starčevo. U Beogradu su harale “Siluete“ i “Elipse“, a u Pančevu “Haski“ i “Feniks“. Kada su se ovi poslednji raspali, Dane Jović, poznat i kao “Krojač“, dokopao se jedne od njihovih gitara, koja je bila u pravom smislu reči primitivna - od običnog drveta. Pored njega tu su bili i Bindža Blaž i Franja Vlašić (veliki talenat gitare). Jednom sam išao kod Daneta da šijem pantalone i sasvim slučajno u uglu spazio gitaru. I tako, malo po malo, pokojni Mauric Beli Bogut,  Boba Tomić i ja odlučili smo da napravimo bend neobičnog naziva - “The Bloody Fresh“, što smo mi prevodili kao “Krvavo meso“. Nastupali smo dve -tri godine, najčešće u diskoteci Doma kulture, ali i po okolini. Bilo je stvarno nezaboravno. Ponekad se dešavalo u sali bude po 600-700 duša, a isto toliko i ispred vrata.

         Svirali smo mahom strane hitove - osim “Stonsa“ i “Bitlsa“, tu su bili i DŽoni Holidej, Litl Ričard, DŽimi Hendriks, dok od domaćih najčešće izvođeni su bili “Pro Arte“, “Indeksi“ ... Ja sam svirao bas i ponekad gitaru, a imao sam običaj i da otpevam poneki sentiš. Osim standardnih članova u svirku su se ubacivali i Mile Antonijević sa saksofonom, moj brat Pera sa klarinetom i Laza Filipović na harmonici, koji je, uglavnom, svirao u pauzama kolo i tzv. “La palome“. Početkom sedamdesetih bend se, iz pomalo čudnih razloga, raspao. Što se rok-scene u Starčevu tiče nju su održavali bendovi Sadeta Selimovskog i Marinka Tubića.

Pre odlaska u Armiju 72. godine,  učestvovao sam u otvaranju kluba “Hej, DŽo“, koji je bio stecište kreativaca, ali vlastima su smetala zatamnjena svetla i zato je bio kratkog veka. Tada sam počeo da otkrivam slikarstvo.

         Pravilo je da jedan talenat ne ide sam, pogotovo kad je umetnost u pitanju. Nikola je tipičan primer za to.

         - Mogu da kažem da se aktivno bavim likovnom umetnošću od 1976. godine. Na moju zainteresovanost za ovu oblast presudno je uticalo osnivanje slikarske grupe “Franjo Radočaj“, nazvana po čoveku, Starčevcu poreklom, koji je, tridestih godina prošlog veka, bio poznat u međunarodnim razmerama  kao slikar i kao profesor likovne umetnosti u Beogradu i Zagrebu.

         Predlog da se grupa osnuje potekao je od, takođe, slavnog profesora pančevačke gimnazije Stojana Trumića, a činili su je osim moje malenkosti i moj brat Pera, Vlasta Madić, Paja Rajković, Radovan Ristović i Buda i Golub Slavković. Divno i plodno smo se družili. Skupljali smo se po kućama, kafanama, u prirodi i gde već ne, i uvek je nastajalo mnogo malih remek-dela i divnih uspomena. Kasnije, dolaskom Vidomira Jelesijevića za direktora Doma kulture dobijamo i atelje. Napravljeno je mnogo grupnih izložbi, između ostalog i u Beogradu, Pančevu, Kovinu, a moglo se izlagati i samostalno. Međutim, posle 5-6 godina, polako, svako je težio na svoju stranu i grupa je izgubila smisao.

         Nikola se ponovo vraća staroj ljubavi - muzici.

         - Ovoga puta malo drugačije - kao tamburaš! Aktivan sam kroz orkestar “Starčevački tamburaši“, ali i kroz kulturno - umetnička društva. Nastupa se često, a izdvajam odlazak 1985. godine u Pariz s “Abraševićem“. Naredne godine, s jednom od legendi Starčeva, gitaristom Gašom Dimitrijevićem i Pančevcima Mihajlom i Velom sviram u orkestru “Neven“. Uglavnom tezgarimo i to traje do 93. i Gašine tragične pogibije.

         Od tada, Nikola pogođen tim događajem, ponovo ostavlja muziku po strani, i u to mračno ratno vreme pomalo se zatvara u sebe. Bavi se intenzivnije slikanjem ulja i pastela. Imao je i dve samostalne izložbe, ali i kolektivne na Oktobarskom salonu u Pančevu, Južnobanatskom salonu u Kovinu...

         Danas, Nikola čezne za tim divnim vremenima i spreman je da podrži sve što vraća veru u te prave vrednosti, pogotovo, ako se to tiče Starčeva.

         - Divno je to što su se Kreativni kulturni klub i Dom kulture setili veličanstvenog Gaše Dimitrijevića i posvetili mu festival gitare. On je to zaslužio svojim delom. I ne samo on! Što ne bi sutra nešto slično priredili i u znak sećanja na Paju Rajkovića, ili obnovili grupu “Franjo Radočaj“. Drago mi je i to, što u ovo sivo vreme postoje neki novi klinci koji  shvataju gde leže prave, kvelitetne stvari, a gde je kič. A Starčevo za budućnost ne treba da brine, jer juče je bio Gaša, a sutra će to biti, recimo, Miljan Nedić. Naše mesto je uvek bilo i biće, rasadnik velikih talenata i kroz njega struji naka posebna kreativna energija!

         A Nikola je uvek spreman da pomogne svome selu i posebno, mladim naraštajima, koji će, kao i on sam, nastaviti da daju ono što je najvrednije, što hrani ljudski duh!

družio se Jordan Filipović

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2005. Webmaster