... A KARAVANI PROLAZE
Ponekad je nerealna ambicija
skopčana sa brzim jezikom i kratkom pameti možda u prvom trenutku i
jako i efikasno oružje. Efekti koje takav odnos u životu može da proizvede
uglavnom su ostrašćenost, povišena tenzija i osećaj snažnosti i samoljublja
do granice "mnogo sam jak". Naravno, sve je to kratkog daha,
a inspirator posle ostaje tamo i gde je, na margini koja je i lansirala
njegovu potrebu da se na taj način dokaže.
Busanje u često ne tako jaka prsa srećemo
u našoj sumornoj svakodnevici, naročito u njenom sveprisutnom delu -
politici. Globalnoj, regionalnoj, lokalnoj ... Sve sami junaci, čine
nam svaki dan "radosnim" dok slušamo kako odzvanjaju "Karlovci-Karzlobazi-Ogulini-Virovitice",
"zaposlenja za 1.000.000 ljudi", "raskršćavanja sa kriminogenim
krugovima" i drugo... Toga nije lišena ni naša, pančevačka, lokalna
politička scena. Već u nekoliko navrata, poseban ton tom načinu delovanja
daje jedan odbornik stranke sa 4% birača, iz susednog nam sela. Pošto
je izabran u Omoljici, on je počeo da "sređuje" i "čisti"
stvari u Starčevu. Starčevo ima jedan problem. Mnogi kadrovi na istaknutim
mestima, to nije slučaj od juče, uglavnom su iz Pančeva. Kao da nam
domaći kapacitet ne zadovoljava potrebe.
Tako, eto, dobili smo još jednog odbornika.
Iz Omoljice. U toj svojoj važnoj misiji, on je naročito zabrinut za
samodoprinos. Onaj što su ga zavele, između ostalih, i njegove stranačke
kolege Čeda i Laza. Prvo je negirao legitimnost, a sada sumnja da se
isti "besomučno" troši. Možda je asfaltiranje ulica, kopanje
kišnih kanala, izrada gomile projekata, organizovanje sportskih i kulturnih
manifestacija "besomučno trošenje", ali na tome je već radila
finansijska policija koju su SPO-ovci već poslali na adresu Pančevački
put 1. Taj slučaj je zatvoren, jer je svaki dinar utrošen na osnovu
odluka, Plana i Programa i validnih odluka Saveta i Komisije. No, nije
u tome problem. On leži u činjenici da je SPO izgubio izbore 2000. godine,
a da lokalni sledbenici Vuka Draškovića pošto-poto žele da se vrate
na vlast, ne birajući sredstva. "Ako treba - pljuni", to je
moto kampanje protiv samodoprinosa. Ona je u stvari usmerena na političke
neistomišljenike, jer je najlakše u Srbiji upreti prstom "u lopova"
i pola posla je obavljeno.
Ali građani Starčeva će se setiti koliko
je ulica asfaltirano, koliko je telefona uvedeno, koliko je igrališta
napravljeno, trotoara izgrađeno, koliko je sport bio jak u selu, koliko
je dečjih vrtića otvoreno u vremenu dok je SPO bio na vlasti u selu
(1996-2000.) a koliko u poslednje četiri godine. I tako će to oceniti
na izborima. Kao i građani Omoljice, kojima je obećan "žestoki
rad u interesu Omoljičana", koji se za sada ogleda samo u pravljenju
afera i to u Starčevu.
Petar Andrejić
REPUBLIKANSKA
KOLONA
K O L A P S
Ovih dana KOLAPS je najzastupljenija
reč na ovim prostorima. Možemo da se nadmećemo gde da je pre upotrebimo!
Kolaps pregovora o vladi, kolaps ekonomije, kolaps saobraćaja, kolaps
morala...
Ako za ovaj, koji se dogodio pre neki
dan u glavnom gradu, možemo kriviti visokog gosta iz susedne prijateljske
zemlje ili Deda Mraza, koji nam je, gle čuda (!?), poslao sneg baš kad
smo najnespremniji, baš u januaru, za ove druge smo, bez ikakve šanse
za opravdanjem, potpuno sami sebi krivi.
Ne bih ovog puta o visokoj politici ili
ekonomiji, već o onoj tekovini koju svi tretiraju kao perifernu kao
- ona se ne maže na hleb, bez nje se može, ima vremena za to, prvo da
rešavamo važne (nebeske) stvari...
Da, to je MORAL! Pre nekog vremena prisustvovao
sam javnom skupu gde je jedan od učesnika priznao kako se divno osećao
kada je preveo slepu staricu preko ulice. Skoro svi su prasnuli u smeh!
Ma, da .. zamislite tek da je rekao da je plakao na sahrani ili da je
vratio pronađeni novac ili bačeno smeće u korpu za otpatke! Prosto da
umreš od smeha!
Moram da priznam da sam imao i ja sličan
osećaj kao taj nesrećni sagovornik, ali uz malu bojazan da i ja ne budem
ismejan od strane čitalaca, ipak ću ga preneti na papir jer nekome može
da bude i od koristi.
Naime, par dana pre Nove, sa prijateljima
sam čekao, iz pravca Strelišta, na semaforu kod Staklare, gde prolazi
pruga. Iako smo bili u velikoj žurbi, crveno svetlo nas je uhvatilo
u poslednjem momentu. Međutim, auto koji je umakao semaforu, zaustavio
je saobraćajac, koji je dodatno regulisao saobraćaj jer se malo pre
toga dogodio sudar dva kamiona. U taj čas, na naše oči, niotkuda je
banula lokomotiva i "pokupila" auto koji je zaustavio saobraćajac.
Zamislite, zaustavio ga je na sred pruge! Ubrzo sam se našao pored zgužvanog
automobila sa još nekoliko prolaznika. Iz njega se nekako iskobeljao
vozač koji je unezvereno počeo da dovikuje devojku koja je u nesvesti
i lkovi krvi ostala zaglavljena. Uspeli smo da je izvučemo, ali u potpuno
besvesnom stanju. Najgore je bilo kada je automobil koji je prvi naišao,
nastavio dalje. Zemljo (Srbijo!) otvori se!
Kasnije je devojka ipak prebačena u Urgentni,
i za divno čudo, ostala u životu i to bez posledica. Ona je ostala (jedva)
živa, a šta je sa saobraćajcem, mašinovođom, otpravnikom vozova i onom
vozačem koji je odmaglio ne želevši da ukaže ni osnovnu pomoć. Ništa,
nastaviće da normalno šetaju, jer boluju od KOLAPSA MORALA!
A ja sam (iako to odavno znam) shvatio
da je najveličanstveniji osećaj biti živ, zdrav i slobodan, ali i sposoban
(ponajviše u glavi) da u tome pomogneš i bližnjem svome - ma ko to bio!
* * *
Umalo da zaboravim, u Starčevu
ništa novo osim što su proslavljena oba Božića, paljena dva badnjaka
(koji li je "raskolnički"?), ADF "trenira" građane,
Sveti Sava daruje perece, telefonisti vredno rade i na temperaturama
duboko u minusu, a neke vežbanke se same "pregledaju" u "Coji"!
Jordan Filipović
POGLED kroz ŠKOLSKI PROZOR
Kako je bilo lepo biti
ušuškan u mladost, sa danima i godinama koje imaš ispred sebe i veruješ
da ti osvajanje sveta tek predstoji.
Posmatram ovu decu, a i svoju rođenu,
kako gledaju što većom brzinom da protutnje kroz ove dane, mesece i
godine. Oni ne znaju sa kojom će se setom, mnogo kasnije, kad shvate
da je život tako brzo procureo, sećati se ovog vremena, da će im zvuk
zvona za početak i kraj časa i nastavnika sa čijih časova sad beže.
Pokušavam sad često, nekima od njih to
da objasni ali, vidim da mi ne veruju.
Možda će ih kroz trideset godina prenuti
reči neke pesme, naterati ih da zastanu i da se vrate u prošlost, kao
što se meni dešava kada čujem refren:,, "Stižu
me sjećanja na sva davna proleća....
Stižu me godine, kada čovek zastane i
kad prošlost pogleda neki drigim očima".
Čini mi se da je mladost moje generacije
bila mnogo sadržajnija i mnogo manje agresivna. Ali, isto tako mislim
da ove generacije ne formiraju sami sebe. Neko čudno beznađe i pustoš,
uvukla se u kosti. Za mnoge od njih i Beograd je mnogo daleko, a da
ne govorim o nekim divnim mestima na koja većina njih, nikada neće stići.
I vazduh je pun neke čudne praznine, a nekada,čini mi se, bio je zasićen
nekom toplinom i mirom i pun obećanja.
Ostaje uvek nada da dobro može da se desi
i puno toga lepog i životu u poslednjem trenutku, ali-desi se!
Mirela Abramović - Đorđievski
direktor OŠ "Vuk St. Karadžić"
