Naš kazivač je višegodišnji društveni aktivista koji je bio glumac, folklorni igrač, rokenrol plesač, pevač, lovac, berberin, vozač autobusa i strasni ljubitelj fudbala. On će nam ispričati priču o sećanjima tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, sa posebnim osvrtom koji ide u prilog sportskoj istoriji mesta.
“Rođen sam 1941. u Ulici Petra Drapšina, u kući na brazdu, koja je već tada bila stara puno godina. Imali smo dobar bunar pa su mnogi dolazili kod nas po vodu. U blizini kuće sećam se đerma na uglu ulica Nadelske i Matije Gupca, gde sam išao kada sam bio mlađi. Posle je tu napravljena pumpa, a sada je na tom mestu ostala samo cev, koja i dalje stoji. Tokom detinjstva i mladosti, sećam se da su ulice uglavnom bile prašnjave ili blatnjave, u zavisnosti od doba godine. Kada je kiša, blato je bilo toliko da sam “fiću“, koju sam kupio 1970-te, ostavljao u Ulici Ive Lole Ribara, koja je jedina imala drum, pa sam od mesta današnje “okretnice“ išao peške.
Za vreme prvomajskih praznika, u osnovnoj školi, odvodili su nas razred po razred u šumu na proslavu praznika rada. Svi smo išli sa zastavama, organizovano. To je bila velika šuma kod manastira Vojlovice koja se protezala od današnjeg malog bagremara, pa do Vojlovice, i u dubini ka Nadelu. Najveći deo šume bio je jasen. Ta je šuma bila prelepa. Ka Nadelu je bio jedan deo bagrema, toliko gust da smo se mi deca plašili da idemo tamo. Rafinerija tada nije postojala. Za vreme praznika tamo su bile po dve - tri kafane koje su prodavale pića. Ustvari, to su vlasnici kafana pravili od dasaka improvizovane šankove, pa donesu burad u kojima se hladi piće i stolove iz kafna i onda tu stariji sede na otvorenom i piju pivo i vino po ceo dan. Pekao se i vo. Nama deci, roditelji spreme po pečeno pile da imamo tamo da jedemo i onda se igramo ceo dan. To se obično proslavljalo tri dana. Nakon ispunjenog dana uveče se spavalo kući, pa sutradan ponovo. Nešto malo je bilo neke nastave, ali više je bio akcenat na igru. Kroz tu sam šumu sam kasnije putovao biciklom na posao (od Starčeva ka ATP-ovoj garaži), pa je bila neka staza gde sam jedva provlačio korman između stabala, koliko je gusta bila.
Park u centru je bio sređen, uređivao ga je Marko Mesert, pa je i moj otac Đura učestvovao u tome, a on je bio i starčevački dobošar. Na park je gledao i objekat tzv. Piglerove kafane. To je bila velika opštinska zgrada zidana na “G“, na mestu današnje osnovne škole, u kojoj je bilo mnogo toga kroz vreme. Godine 1964. i ja sam u njoj imao svoju berbersku radnju. Tu su pored mene bili i još jedan berberin Boža i sarač-šuster Joca Perak. NJegova radnja je gledala prema parku a moja je bila u uličici ka ritu. Kafana tada već nije radila. Radnju sam držao do 1969. kada je taj objekat srušen zbog gradnje škole. Nakon toga sam se ubrzo zaposlio kao vozač autobusa u ATP-u.
Polovina moje berbernice, tj. jedna cela prostorija do mene je ustupljena Fudbalskom klubu “Borac“ za prevlačenje fubalera i za držanje stvari i opreme. Fudbaleri su praktično išli kroz moju radnju kada idu da se oblače. Tu se presvuku pa odatle idu peške trčeći do terena, koji se nalazio u ritu, preko praznog polja na kome se danas nalazi osnovna škola. “Borac“ je imao dva igrališta. Jedno malo igralište odmah nakon spusta u rit, idući od današnje škole, gde smo se mi kao deca često igrali. Drugo, veliko, igralište je bilo preko Ponjavice (danas prvi kanal). To je bilo zgodno jer su na ćupriji naplaćivali karte za utakmicu, a ti nisi mogao drugačije i bliže da tu dođeš da gledaš. To veliko igralište je bilo travnato sa napravljenom velikom, dugačkom, drvenom nadstrešnicom za gledaoce, koja je pokrivena crepom. To je bila neka vrsta tribina, samo što je bila u ravni sa terenom i služila je kao zaštita od sunca. Ispod nje su ljudi stajali u više redova. Deca napred, stariji iza, tako da svi vide. Bilo je i nekoliko klupa. Tokom utakmice se prodavalo i piće iz vangli sa ledom. “Borac“ se izuzetno voleo u to vreme. Moj teča koji je bio stolar, je svakom igraču napravio po koferče od drveta da ima za garderobu. Borac je tada imao razne dresove, uglavnom crvene, plave, bele, sve u zavisnosti kako neki sponzor ili donator kupi. Golman je imao “štepane gaće“ (donji deo dresa) kao od jorgana, čvršći materijal. Kopačke su bile uglavnom sa tvrdim đonom, pa se to stalno doterivalo. Čika Josa Sarač, koji je bio tada i predsednik kluba, je te kopačke održavao u redu, a takođe je za klub pravio je i šio lopte.
Kada “Borac“ pobedi bilo je opšte slavlje, koje se uglavnom završavalo po kafanama, a najbliža je bila kafana “Kod Štimca“. Pa se čašćavaju oni koji su dali gol ili se slavi i priča o podvizma. Kada “Borac“ izgubi onda se u kafanama komentarisalo zbog koga se to desilo, ko nije dobro igrao, da se to desilo baš zato jer neko nije ušao u igru, ili je sudija bio kriv. Kako god okreneš znalo je po cele nedelje da se diskutuje o utakmicama, jer nas drugo šta nije mnogo ni zanimalo. “Borac“ je imao dobre fubalere. U to vreme nekoliko igrača je otišlo da igra za beogradske klubove - “Rad“, OFK, čak i “Čelik“ i slično. Za vreme socijalističke “slave“ u gostovanja su dolazili najpoznatiji naši klubiovi “Zvezda“, “Partizan“ i OFK “Beograd“ da igraju protiv našeg “Borca“. Bio sam deo ekipe koja je mnogo volela fudbal. Starčevci su osim za “Borac“ uglavnom navijali za “Zvezdu“ i “Partizan“, a po neko i za “Dinamo“ ili neki drugi klub. Međutim, mi smo svi zajedno išli na utakmice bez obzira što nosimo različite zastave i dresove. Kasnije, kada su došla kola, niko nije išao prazan, nego smo išli svi istim kolima, pa usput onaj čija je ekipa pobedila pravi šale sa ostalima. Kada se vraćamo sa utakmica često smo svraćali u kafanu “Orač“ kod čika Pere Višnjića, koja je bila sa desne strane na ulazu u Starčevo. To nije bila velika kafana ali je bila zgodna, jer ako se više popije, blizu smo kućama.
U centru Starčeva su se prodavale samo dve novine. “Borba“ i “Sport“. “Borbu“ niko od nas mlađih nije kupovao, to su voleli ovi iz Opštine, a mi smo diskotovali samo o “Sportu“, jer su to bili razni rezultati i dešavanja tih važnijih klubova Jugoslavije. Trafika je bila ispred zgrade Opštine. Dom kulture imao je puno sadržaja. Folklor, amatersko pozorište, pevačko društvo, bioskop, razne igranke, tamburaški orkestri. Bioskop je puštao čika Jaša Mecinger. U pozorištu smo igrali razne komade - “Gospođa ministarka“, “Dr.“, „DŽandrljivi muž“, kao i razne skečeve. Pozorište je pripremao Bata Polak. Sećam se kada je gostovao glumac Čkalja, a tada u početku nisu bili prozori na otvorima Doma, nego su visila debela ćebad. Na je on rekao rečenicu: “Dom se gradi, narod pare met'o, svršiće se na kukovo leto“, što se dugo prepričavalo.
Zime tokom tih godina bile su sa puno snega. Kada napada po dva, tri metra, narod je izlazio na kuluk, da čisti nanose sa puteva prema Omoljici. Kada se čistilo pored kuća to su bili tuneli. Nekad smo jedva išli u školu. Sa kuća se stalno skidao sneg da ne sruši krov. Zimi se sa Nadela uzimao led. Ja znam za dve ledare u Starčevu. Jednu je držala baba Kata koja je pravila sladoled a koja je živela je u Ulici Matije Gupca i u dvorištu je imala ledaru. Druga je bila u dvorištu Opštine ali ne znam za čije potrebe. Ledare su ustvari bile velike rupe u zemlji koje su od gore pokrivene, a u rupi oko leda napunjene slamom, tuluzinom i eventualno još nečim drugim što čuva temperaturu tokom leta. LJudi su kolima vukli led debljine i po pola metra za nešto šta im treba. Nadel je bio vrlo posećen i zimi i leti.
Nove godine su se lepo proslavljale. Sećam se da smo jednu čekali u kafani “Orač“. Imali smo okićenu salu, kartonske kape na glavama a muzika je bila harmonika, sa pevačicom. Novu godinu smo čekali i u sali “Kod Štimca“ gde je moglo da stane više ljudi, a gde je znao da se pušta i rokenrol, a jednom smo čekali i u Piglerovoj kafani.“
Marko Ivošević