Znate ko je Josip Broz Tito, zar ne? Stariji se svakako sećaju, a za one mlađe - u pitanju je drug Tito, maršal Tito, doživotni predsednik SFRJ, lider komunista Jugoslavije, “ljubičica bela“ odnosno “najveći sin naših naroda i narodnosti“.
Uz sećanje na njega naviru razne priče. Neke lepe, neke baš i nisu, zavisi iz kog ugla se gleda. Za radništvo i niže društvene slojeve s ovih prostora (eks JU) Broz i Jugoslavija bili su sinonimi zapriliku za razvoj i prosperitet. Mnogi su napuštali siromašne pasivne krajeve u kojima su rođeni i kućili se, i (o)stvara(i)li na nekim drugim, boljim mestima (primer je i sredina u kojoj živimo, prepuna došljaka iz bosanskih, juyžnosrbijanskih, crnogorskih i drugih tada, a možda i sada, nerazvijenih krajeva). Za one druge, građanske slojeve društva, predratne latifundiste i industrijalce, dolazak na vlast Brozovih komunista značio je i odricanje od ličnih i porodičnih bogatstava i odlazak imovine u državne ruke nacionalizacijom i drugim prinudnim sredstvima i metodama. Ima i onih trećih, desno politički orijentisanih, nacionalista, koji su “svoj“ gubitak merili kroz oštećenje nacionalnih interesa naroda kojima su pripadali, a za šta su krivili na prvom mestu Josipa Broza. Ali, oni su se već namirili raspadom Jugoslavije ubrzo nakon Titove smrti. Iako se čini da taj proces još uvek nije završen.
No, vratimo se ipak temi, a ona se odnosi na Titovu (ne)materijalnu zaostavštinu iz perioda života pre no što je zagospodario društvenim i ekonomskim resursima ovih prostora. Neke od poslednjih generacija pionira imali su priliku da proputuju Jugoslavijom obilazeći tokom školskih ekskurzija znamenita mesta partizanske dogme. Jedna od tačaka koju je trebalo obavezno čekirati jeste Titov rodni kraj. Kumrovec.
Prošlo je tačno 37 godina od školske ekskurzije na kojoj je potpisnik ovih redova prvi put posetio Kumrovec. Povratak u ovo zagorsko mesto odisao je različitim emocijama i fragmentima sećanja koji su se javljali pred davno viđenim i doživljenim prizorima.
“Ništa nije kao prije“
Etno selo u Kumrovcu nalazi se u Hrvatskom Zagorju, na državnnoj granici Hrvatske sa Slovenijom, na obalama reke Sutle. Danas ono ne predstavlja samo mesto rođenja i rane Titove mladosti. Nekada isključivo ideološki aspekt zamenio je pitomi prikaz života Zagoraca u periodu 19. i početka dvadesetog veka. Sadašnji politički establišment susedne države ne želi da Kumrovec bude kultno sastajalište i okupljalište pripadnika komunističke ideje i sve je učinjeno da se izbriše gotovo svaki trag “jugonostalgije“. Ispred Titove rodne kuće ne vijore se više zastave Jugoslavije i Partije. Zamenile su ih zastave Evropske unije i Hrvatske. Od petokrake ni traga, osim one koju smo nacrtali u knjizi utisaka, kao naš slobodni performans. Valjda neće iscepati list.
“Staro selo Kumrovec“ uređeno je po principu muzeja pod otvorenim nebom sa primercima narodnog graditeljstva zagorskog kraja i jedini muzej ovog tipa u ovoj zemlji. Nastalo je tako što su otkupljeni i restaurirani određeni stambeni i privredni objekti, obnovljen stari seoski drum, uređeno korito potoka Škrnika i restauriran stari seoski kameni most. U nekim kućama uređene su muzejske postavke i izložbe koje prikazuju tradicionalni način života i običaje. Zanimljivo je videti autentične kuđe i građevine, staru seosku školu, kovačnicu, mesnu kapelu sv. Roka...
Ipak, Kumrovec je najpoznatiji kao rodno mesto jednog od najvećih državnika Evrope i sveta, druga Tita. Ovde se nalazi njegova rodna kuća.
Spomenik dignut - u vazduh
U dvorištu Brozovih dominira spomenik Titu. NJega su ustašioidni elementi pre nekog vremena digli u vazduh, ali je posle vraćen na mesto. Inače, autor spomenika je čuveni jugoslovenski vajar Antun Augustinčić. Kuća je sređena, tu su i pomoćni objekti, štale, ambar... Tu je i kolevka u kojoj je kao beba spavao Josip Broz, kamin, skromni krevet, šporet, a od jedne sobe napravljen je muzej. Sve je naizgled kao nekad, a zapravo nije.
Uposlenici etno-sela kažu da posete ne manjkaju. LJudi rado dolaze, ne samo “jugonostalgičari“. Bilo je i nekih ozbiljnih pokušaja obogaćivanja i podizanja turističke ponude na viši nivo. Uskoro kreće jubilarni peti pokušaj prodaje bivše političke škole u Kumrovcu. Vlada Hrvatske raspisala je novi poziv investitorima, a cena je 12 miliona kuna (1,5 miliona evra). Ovo područje je pogodno za kongresni i zdravstveni turizam, a zainteresovani za ulaganje su - Kinezi.
U sklopu etno-sela nalazi se i restoran konspirativnog imena - “Gostionica kod Starog“. Drug Stari je naravno, niko drugi nego Tito. Ali osim inventivnog imena koje može vezati interesovanje posetioca za ovaj objekat, svega drugog “titovskog“ manjka kad se uđe u restoran. Zapravo, jedina asocijacija nalazi se u meniju, pod nazivom “Titovi zapečeni štrukli“. Tako je i zape(ča)ćena sudbina ove lirske i epske ličnosti, svedene na nekoliko portreta i stavku u meniju.
No, kako istoriju pišu pobednici, tako se i nakon poslednjih pobeda i promene vlasti i društvenog uređenja u zemljama bivše Jugoslavije, Tito našao u poziciji da se njegovo i delovanje i uloga preispituju. Čak i kod nas, a može se zamisliti kako je to kod susjeda. U ranim godinama po raspadu JFRJ i okončanju rata devedesetih godina, mesto organizovanih odlazaka na poklonjenje više nije bio Kumrovec, njegovo mesto zauzeo je Blajburg. Ono malo naslednika ideja koje su pet decenija držale balkanske narode na okupu ućutalo se, pa u Hrvatskoj nije bilo popularno dičiti se Titovim nasleđem. Ulice i trgovi više ne nose njegovo ime, a komunisti su prokaženi i poraženi.
I tako, (o)sećanja su pomešana, a priča se završava krajnjim obilaskom sela i bliže okoline koji se izgledom ukpapaju više u alpski nego u balkanski milje. Čisto je i uredno, a okolna priroda je izdašna. Lepe ti je Zagorje zelene. Ovde se održava i zapaženi moto-reli, a okolina je prošarana bicklističkim stazama. Tu su i zagorski dvorci kao i Krapinska pećina, ali o tome drugi put...
Ako prolazite ovim krajevima na putu ka Sloveniji i dalje, svratite. Nedaleko od graničnog prelaza Harmica/Brežice, put vodi do Kumrovca, a može se doći i skretanjem sa puta ka Mariboru, kod Zaboka.
Petar Andrejić