All for Joomla All for Webmasters

Mile Zdravković, proizvo|ač rakije: Oprezno kroz život

02 January 2023
(0 votes)

            Ekskluzivni gost prepoznatljive rubrike tekućeg broja “Starčevačkih novina“ je Mile Zdravković, ro|en 16. aprila 1973. godine, u pančevačkoj bolnici, od majke Kate i oca Vojina, uz još stariju sestru Milenu.

            Detinjstvo je proveo u Starčevu, u kojem je završio i osnovnu školu, a potom i srednju elektro-tehničku u Pančevu, da bi kasnije stekao i diplomu menadžera.

            Po odsluženju vojnog roka 1992/3, raduckao je na raznim mestima, poput “Azotare“, a prvi pravi posao dobio je u “Rafineriji“, da bi se 2004. godine skrasio u inostranoj firmi “Ireks“.

            Uporedo s tim, već godinama se sve ozbiljnije, iako još uvek hobistički, bavi destilisanjem rakije.

            Desetak godina je trenirao aikido, a odmalena je pasionirani pecaroš.

            Sa Oliverom je u braku od 2006. godine i ima troje dece - Bogdana (14), Danicu (9) i Veljka (8). Nakon ženidbe odselio se u Pančevo, ali je na razne načine neraskidivo je vezan za mesto u kome je proveo najveći deo svog života, Starčevo, u koje će se, kako kaže, u jednom momentu sasvim sigurno vratiti.

            Kako je odrastao mali Mile?

            - Odrastao sam u domu roditelja, koji su bili veoma blagi, jer, iako sam bio veoma nestašan, nisam bio neposlušan. Detinjstvo u Ritskoj ulici, toj oazi zelenila okrenutoj ka širokom polju, bilo mi je u pravom smislu te reči bezbrižno. U to vreme nerazdvojni prijatelj bio mi je komšija Saša Petrović, a tu su bili i, recimo, nešto stariji Dragan Petrović i Ivica Katana, koji su se s nama, tada klincima, družili dok im odgovaramo, to jest dok ne zbrišu u centar, a mi bismo ostajali da se brljamo u ritu. Navjiše semo se igrali tada veoma popularnog “kiš-kiša“, to jest simulacije rata izme|u partizana i Nemaca, pod uticajem mnogih ratnih filmova. Bilo je veoma živahno, a ja sam se stalno nešto povre|ivao, tako da me je jednom prilikom neko žestoko pogodio u glavu i prilično je pocepao fićokom, koji je u toj igri imao ulogu bombe. Mnogo vremena provodio sam i na pecanju, što nikad nije prestalo, pa sam već tim opasno “zarazio“ i starijeg sina. Voleo sam stripove, najpre sam čitao Zagorove avanture, a od petog šestog razreda otkrio sam Martija Misteriju i Dilana Doga, još uvek imam njegovih prvih pedeset brojeva.

            Škola...

            - Učiteljica mi je bila Svetlana i bio sam odličan učenik. Tako je bilo sve dok nisam otkrio “čari“ Srejine igraonice u parku i sve te flipere, fudbale i druge drangulije, zbog čega sam  strašno popustio. Na to sam se zaista opasno navukao, što u nekoj blažoj formi traje i do danas. Roditelji nisu uspeli da me isprate, ali sam se nekako izvukao. Najomiljeniji fliper bio mi je “milioner“, na kojem sam se uglavnom smenjivao sa novim nerazdvojnim drugarom Savom Babićem. Sve je počelo kada smo se sporečkali oko nekih žetona, kojih je on uvek imao najviše. Družio sam se i sa Acom Robijom i Zoljom, a od četrvrtog razreda krenuo sam i na žurke subotom  u Studentskom, a tu su bili i Pećanin, Toma Ferek, DŽaja, Kilki... Tako sam i formirao muzičke ukuse. Muvao sam se po centru i po gradu, a krenuli su i ozbiljniji izlasci i koncerti, kao i mesta u poput “Šume“ pokraj “Šajke“ s druge obale Tamiša, u koju se išlo čamcem.

            Izlasci...

            - U srednjoj školi imao sam ozbiljno iskustvo kada sam pao u komu i probudio se bolnici. To se dogodilo zato što su me zezali da sam mali i sitan, pa sam, da bi se dokazao, popio dva-tri džina “na eks“ i momentalno pao u nesvest. To sam jedva preživeo, plus zamalo da me izbace iz škole. Ipak, alkohol je ostao uvek prisutan u mom životu u nekoj formi.  Kao mladi, bili smo skloni da pravimo razna benigna zezanja, kao što su pravljenje prepreka na drumu ili vatrometa, ali nikad se nisam sva|ao i tukao oko devojaka iako je bilo nekoliko, ali su bile sporedne pojave.

            Porodica...

            - Tako je bilo sve dok nisam naišao na prvu ozbiljniju devojku - Oliveru Filipović, koja mi je kasnije postala supruga. Zapravo, ona mi je i pomogla da se otrgnem od dotadašnjeg načina života. Naime, to je bilo oko bombardovanja, kada je trebalo da kumujem kod Nebojše Vidića, ali nisam znao da igram folklor i kako se ona družila s mojim bratom Acom, nekako se zatekla i ponudila da me poduči. Čak je i išla na tu svadbu, kao moja pratnja, jer bez nje nisam znao da napravim dva koraka, I onda su se u druženju i učenju kola rodile neke emocije. Zabavljali smo se sedam-osam godina, kada smo se uzeli. Sve u svemu, ona mi je uvek davala snagu i stalno imala vizije. Kada su došla deca dodatno sam shvatio da akcenat treba da bi bude porodica, a sve drugo je bilo usput i ako se “ogrebeš“. Jasno mi je bilo da je suština u napredovanju u bilo kom smislu, jer ako se ukolotečiš onda se pretvaraš u žabokrečinu.

            Posao...

            - Posle vojske u Šapcu 1993. godine nije bilo smisla nešto posebno raditi u vreme one galopirajuće inflacije. Kasnije sam počeo da džakarim u “Azotari“, a nakon nekoliko godina našao sam se u “Rafineriji“, gde sam stekao iskustvo rada u magacinu. To mi je pomoglo da 2004. godine na|em prvi pravi posao i to preko oglasa u “Pančevcu“, a reč je o stranoj firmi koja se zove “Ireks“. Radio sam u magacinu rezervnih delova i tu mi je pomoglo što sam u “Rafineriji“ baratao sa 8.000 stavki. Jednostavno, mora da ti je važno da je sve na svom mestu, kao da je to tvoja druga kuća, pa posao sve vreme imam u glavi. Ipak, uslovi su bili solidni, a kasnije su mi čak dali i auto. Kako se firma selila i gde-god je odlazila, vukla me sabom. Sada sam napredovao i rukovidilac sam sa troje zaposlenih. U firmi sam već 18 godina, pa iako su mi trenutno uslovi sasvim odgovarajući, možda i neću tamo da ostanem do penzije, jer nameravam da u|em u privatno preduzetništvo.

            Rakija...

            - Kada je otac je otišao u penziju, počeli smo zajedno da pečemo rakiju. Što se tiče te proizvodnje, to jednostano moraš da voliš. A onda kada se nekima svidi, shvatiš da je nemaš dovoljno i povećavaš količinu i postepeno dižeš kvalitet. Da bi sve to je potrebno da bar površno poznavanje hemije i upotrebe savremenih enoloških sredstava, tačnije enzima, kvasaca i hrane za kvasce. Bez toga dobre rakije nema, naravno uz dobru opremu i sirovinu. A u nju nikako ne sme da ide šećer i etanol hemijskog porekla. Tu je važno i odvajanje frakcija prilikom pečenja, kada prva i treća frakcija - to jest prvenac, ti viši alkoholi, kao i patočne rakije i patočna ulja.  Uzima se samo srce rakije, to jest ta srednja frakcija. Suština pečenja je zapravo u pripremi kljuka, da voće bude što kvalitetnije i da se odstrane koštice uz upotrebu kvasaca da se to metaboliše. I na kraju, rakija je zdrava, ali samo ako se konzumira umereno, jer sve preko je štetno.

            Aikido...

            - Kada sam ušao u neke godine, počeo sam da se bavim aikidom, kako bih zadržao zdrav način života. To nije sport, to je borilačka veština - sklad uma i tela, to jest uvežbavanje nekih veština i tehnika, a one vremenom postaju deo mozga koji ih preoznaje kao važne. Suština je da u tim situacijama ne potpadneš pod uticaj treme, već da reaguješ smireno i hladnokrvno. Tehnike disanja joge mogu da te opuste pred neke teške situacije. Ima i udaraca, ali se preporučuje da se odbraniš od napada protivinka i daš mu do znanja da ne može tek tako da te savlada, ali da ga ne poniziš. Pa ako baš nemaš izbora dozvoljeno i da upotrebiš udarac. To je zapravo isceniranje napada da bi te protivnik uhvatio za ruku i onda možeš da uptrebiš te poluge.

            Rodno mesto...

            - Nisam se odrekao Starčeva, redovno odlazim u roditeljsku kuću i planiram da se jednog dana tamo u potpunosti vratim. Pritom, zidam objekat trgovinske namene, to jest destileriju, jer planiram da proširim proizvodnju i stvorim uslove za još kvalitetniji proizvod, što je neophodno da bi se probio na tržištu. Sada je rakija preuzela primat od viskija i ljudi je sve više prepoznaju rakiju kao dobro piće, a razlog je taj što su mnogi usavršili tehnologiju.

            Starčevo, danas...

            - Ne svi|a mi se to što se neki meštani ophode prema svom mestu kao da nije njihovo, pre svega zbog pravljenja divljih deponija. S druge strane, sve što je sistemski ura|eno mnogo je dobro i vidi se napredak u svakom smislu. 

            Tako govori ovaj Starčevac u duši, koji sugra|anima poručuje:         

            - Pažljivo i postepeno da idu kroz život, i polako se šire, koliko im je dato. I kako se kaže u “Alan Fordu“: “da bi bio mudar i star, moraš biti glup i mlad“.

Jordan Filipović

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…