Pre tačno dve decenije objavili ste prvu zbirku poezije. Šta je bilo nadahnuće da krenete putem jedne poetese?
- Bio je to veliki izazov. Shvatila sam da iskustva iz života mogu ovekovečiti zapisivanjem. Ti zapisi duše ujedno su poruke ljudima da je život stvaranje jer samo stvaraoci mogu da grade bolji život i lepši svet. Tako se rodila poetesa u meni koja je poezijom ispisala svoj život.
Za čim danas tragate u lirskom svetu?
- Tražim istinu i ljubav u ljudima, ali ih ne nalazim baš često. Danas je sve izvitopereno i izgubile su se prave vrednosti. Istine je sve manje među ljudima. U mojim pesmama je surova istina. Po tome me mnogi i znaju. Ta iskrenost me je dosta koštala u životu. Smatram da, ako čovek iskreno uđe u to što radi, kad-tad, kao nagradu, dobije dobre rezultate. Kad se krene s lažnim pristupom, u književnosti se izgubi emocija i štivo postane hladno, ne dotiče ljude.
Neke Vaše pesme sam čitala na društvenim mrežama. Koliko internet utiče na Vašu poetiku, na stil, leksiku?
- Na mene to nikada nije moglo da utiče ni u kom smislu. Smatram da svaki iskreni pesnik ima svoj pečat koji overava vreme u kom stvara i na to ništa ne može da utiče.
Oprobali ste se i u haiku poeziji. Otkud to da ste se odlučili za jednu tako strogu formu izražavanja?
- Volim da istražujem i da se oprobam u svim žanrovima. Haiku je izazov i zato sam tu. Do sada sam objavila jednu zbirku haiku poezije pod naslovom “Kapljica rose“ i to 2021. godine. Druga je na putu i mislim da će sledeće godine biti u rukama čitalaca.
Napisali ste zbirku priča i dva romana. Koliko Vam prija uloga romanopisca i da li ćete joj se vraćati u budućnosti?
- Pisanje romana je duhovna terapija i sa velikim zadovoljstvom ću se vratiti toj formi izraza. Proza je jedan proveren način opisivanja života i njegovih izazova. Mislim da sam se našla u prozi i da se snalazim, bar tako kažu čitaoci. Prvi roman je “Moć hrabrosti“ i govori o ljudskim tragedijama i surovosti života. Roman “Kristina“ pisan je po istinitoj priči o novinarki, i govori o situaciji na Kosovu, krađi beba, zlostavljanju žena, pedofiliji.
Koja Vaša knjiga je izazvala najveće interesovanje čitalaca? A koja je Vama najdraža?
- Najtraženija moja knjiga je roman “Kristina“. To je sud čitalaca, međutim, ne mogu da izdvojim ni jednu kao najdražu. Svaka knjiga mi je daraga na svoj način. Onaj ko je pratio od početka moj rad, tačno može da vidi promene u pisanju. Svaka knjiga je po jedan stepenik napred i pokazuju moj stvaralački put.
Šta čitate u slobodno vreme?
- Čitam sve što mi padne pod ruku, jer iz svih knjiga se može nešto korisno naučiti i obogatiti fond reči. Volim duhovnu literaturu i to mi je prioritet. A trenutno mi je zanimljiva satira. Volim sve od Vladete Jerotića, od vladike Velimirovića, Nikolasa Sparksa, ruskih klasika... Od naših pisaca novije generacije istakla bih Darka Ješića, Katarinu Nikolić, Violetu Božović, Galinu Vuksanović.
Kako ocenjujete današnju ponudu beletristike u Srbiji?
- Velika je otuđenost među ljudima i loša je komunikacija. Onda ljudi pokušavaju nešto da napišu i time izbace sve svoje emocije na papir. Objave jednu knjigu koja se drži stroge, usiljene rime i onda misle da su Bogom dani. LJudi znaju da precenjuju sebe. Zato se biraju književni kritičari i recezenti sa dobrom biografijom i ja strogo vodim računa o tome.
Može li književnost da bude utočište od tereta svakodnevice?
Naravno da može. Pruža opuštanje i smirenje. Po meni, to je proverena terapija za dušu. U knjizi mogu da se pronađu svi odgovori, čak i čitajući između redova.
Šta je obeležilo ovu godinu u Vašem književnom radu?
- Svakako je to objavljivanje zbirke priča “Okamenjen osmeh“ i doštampavanje romana “Kristina“. Bio je tu i niz promocija u poslednje vreme: u Glogonju, u Udruženju književnika Srbije u Beogradu, potom u Crepaji, Kačarevu, Opovu. Ovaj ciklus promocija završavam 1. decembra književnom večeri u Starčevu u galeriji “Boem“. Svi ste pozvani i svi ste dobrodošli.
Milena Jovišić