“U Starčevo smo se doselili 1954. godine iz Dolova. Ovde smo imali ujaka, a on nam je rekao da u Pančevu ima dosta posla za nadnicu, naročito za sečenje drva. Tako je razlog dolaska i bio to što je otac smatrao da će, ako se skućimo u Starčevu, biti lakše da nađe posao. U Starčevu smo prvo stanovali privatno na dva mesta u Ulici Petra Drapšina. Ukupno smo privatno živeli oko 3,5 godine u toj ulici. Sve su ulice tada još uvek bile zemljane.

            Nakon toga otac je kupio dva lanca zemlje (oko 1,5 hektar) u Partizanskoj ulici, na potezu preko puta današnje prodavnice “Lovćen“. To je tada bio sve jedan veliki prazan plac. Nije bilo nikoga na toj strani, kada smo mi došli odnosno u tom delu Starčeva mi smo bili jedini. Otac je tu sagradio kolibu, mislim 1957. godine u koju smo živeli oko godinu ili dve. Sama koliba je sagrađena od pletenog pruća - takozvani pletar. Mislim da su se za to koristile mlade jasenove grane koje su mogle dobro da se savijaju. Onda su one oblagane blatom i slamom sa obe strane, pa zatim okrečene lepo u belu boju. Do ulice koliba je imala dva trokrilna drvena prozora koje je ručno pravio moj deda, koji je bio stolar, kao i neke delove nameštaja. Krov kolibe je bio na jednu vodu i napravljen je od dasaka i trske. Trsku smo donosili sa Nadela gde je rasla u izobilju. Koliba je imala predsoblje i jednu sobu. U sobi su bila dva kreveta, dve klupe i sto, dok je u uglu bila peć. U predsoblju su stajala drva, visilo je meso i služilo je kao ostava. Patos je bio “pomazivan“, odnosno napravljen je od nabijenog i fino uglačanog blata. Preko njega je bilo puno šarenih krpara koje je moja majka pravila. Sećam se da smo tu često pevali i igrali, jer je otac znao da lepo svira frulu, a mama je volela da igra kolo, pa mi deca za njom. Otac je, pošto je sekao drveće za državu, dobijao puno fašina (vezanih snopova pruća) koje smo koristili za grejanje. Fašine su bile naslagane na kolibu sa unutrašnje strane dvorišta. Sećam se da je neko to bio naslikao i ta je slika otišla na izložbu pod nazivom “koliba na kraju sela“. Na tom placu gajili smo dosta stoke i uzgajali razne biljke za nas i domaće životinje. Imali smo dvadesetak kokošaka, nekoliko koza i jarca, jariće, par ovaca i dvadesetak zečeva. Sve životinje imale su neki svoj objekat na toj parceli u vidu obora ili kaveza. Za zečeve smo gajili kupus i šargarepu, za ostale životinje uzgajali detelinu, a gajili smo i kukuruz i žito. Tada se ništa nije prskalo već se sve okopavalo. Kukuruz je na jednoj stabljici imao i po tri vrlo lepa i sočna klipa. Imali smo i lep drveni ambar gde smo taj kukuruz skladištili. Kukuruz se krunio ručno tako što se sedne na tronožac koji je imao neki ekser na sebi i onda se pažljivo kruni. Zatim smo to nosili u mlin u centru koji je tada još uvek radio. Uzgajali smo malo i konoplje koja se koristila za proizvodnju tkanine. Majka je imala trlicu, kojom se stabljike konoplje pretvaraju u tanje niti. Materijal od konoplje je služio uglavnom da krpimo odeću. Vunu smo imali od ovaca. Nosili smo je u vlačaru u Omoljicu da se pripremi za predenje, a mama je to onda prela. Imala je i razboj pa je sama pravila tkanine.

            Deda je na placu počeo i da proizvodi ćerpič. Napravio je drveni ram od dasaka i unutar njega počeo da kopa zemlju da bi došao do gline. Ram je služio da se ivice ne odrone. Glina je bila žuta i vrlo kvalitetna za pečenje. U nju je dodavao plevu i sve je nogama gazio dok se to lepo ne umeša, a zatim bi to sve punio u male drvene kalupe uz pomoć kojih su se oblikovale cigle. Ćerpič se prvo malo sušio na suncu i bilo je veoma važno da se nikako tokom tog procesa ne pokvasi. Zato smo nekada znali da i u toku noći izađemo i svi brzo sklanjamo ćerpič pod drvenu nadstrešnicu pokrivenu trskom, a od poda odvojenu daskama, koju je deda i napravio za ovu namenu. Napravili smo više hiljada cigli. Cigle od ćerpiča su se pekle u pećima koje su se zidale tako što se posebno ređaju te osušene cigle tako da postoji oko prst razmaka između njih. Ložilo se danju i noću sedam  dana i to naizmenično sa jedne strane peći, pa sa druge. Kada se ispeče, cigla je bila dukat žute boje. Mi smo u tim pećima kao deca voleli da pečemo kukuruz na štapove, dok deda radi svoj posao. Ne znam ni sama koliko je kukuruza tako pojedeno tokom noći i noći.

            Ispred naše kuće na ulici je stajala pumpa za vodu, koju je postavila opština. Ta je voda je bila izuzetno dobra i tu je puno ljudi dolazilo da natoči za kućne potrebe, jer nisu svi imali bunare. Moj deda je tu pumpu održavao tako što je redovno farbao i menjao gumice, podmazivao klip i slično. Puno je ljudi tu svraćalo, naročito kada ide ili se vraća iz polja, a Partizanska ulica je zbog toga bila posebno prometna. Leti bi se zemlja u ulici toliko usitnila da smo bili puni prašine, dok bi se tokom većih padavina pravilo prilično blato. Znalo je često da se neka kola prevrnu ili zaglave, pa je bilo dosta nevolja ali i humora oko svega toga. Kaldrma je u Partizanskoj ulici počela da se gradi oko 1957. godine.  Tu je prvo dovlačen kamen i šljaka iz “Staklare“. Sve je dovlačeno konjima i kolima. Traktora nije bilo. Izradu puteva uglavnom je koordinisala zemljoradnička zadruga, a ljudi su tu radili u vidu dobrovoljnog rada.

            Kraj pedesetih godina i početak šezdesetih obeležile su igranke. One su se najviše održavale prvo u sali “Kod Štimca“ a kasnije u bioskopskoj sali Doma kulture. Kada je veliko blato ja se sećam da sam se preobuvala pred igranku. Ispred škole (danas zgrada muzeja) je postojao jedan velik šupalj dud. Pa tako dođem do njega u čizmama i onda ih ostavim u tu šupljinu od drveta, a preobujem se u neke cipelice. Zatim uz crkvu pa do centra, stazom popločanom ciglama, pa se moglo lakše ići. Kada se sve završi, samo se tu opet preobujem i cipele stavim u torbu, pa u čizmama kući. Gumene čizme ispod kojih se oblače vunene čarape bile su obuća za hladnije dane. Tokom godine uopšte gumeni opanci su bili najčešća obuća, jer su se nosili i za rad i za uobičajne stvari. Odeća je bila vrlo skromna. Često se krpila. Sećam se da mi je otac kupio jednom “porket“ platno za tkaninu. To se tada šilo po narudžbini kod šnajderke. Haljine su uglavnom bile preko kolena, pa se nose dok se ne pocepaju malo jer smo mi deca voleli da se svugde i svakako igramo. Pošto su se krpile često imali smo nekad i “zakrpe na zakrpama“.

            Negde tokom ili nakon 1958. godine krenula je parcelacija za izgradnju Radničkog naselja. Iz tog razloga plac koji smo imali nam je oduzela opština i razdelila ga na oko petnaestak parcela za stanovanje. Za uzvrat su nam dali dve parcele za gradnju kuće i još nekih pet odvojenih njiva u polju. Oko 1959. smo tako počeli da gradimo i novu zidanu kuću, koja je imala dve sobe, predsoblje, špajz, tavan, a kasnije je dozidana i velika peć, kuhinja i još neki pomoćni objekti. Bila je izmalterisana lepo i spolja i iznutra, okrečena u belo sa tamnom coklom dole. Tako se nekada radilo najčešće. U početku smo, kao i većina, za osvetljenje noću koristili lampe na gas. Po formiranju Radničkog naselja tokom 60-ih godina, uveli smo i struju, kupili smo frižider i onda je počeo jedan drugačiji život“.

Marko Ivošević