Kako ste odlučili da se bavite polumaratonom?

            - Zato što više nije bilo društva za basket, počeo sam da trčim kako bih kanalisao višak energije. Na prvom polumaratonu u Beogradu učestvovao sam 2007. godine, tako da mi je ove godine bio moj 15. Beogradski polumaraton. Hteo sam da probam da vidim da li mogu bez pripreme, bez opreme do cilja. Taj moj prvi beogradski polumaraton od 21 km sam istrčao s rezultatom 2:05:10.

            Šta Vas motiviše da se uvek iznova  takmičite već 15 godina?

            - U maratonu je bitno da se istrči i dobije se medalja. LJudi pogrešno misle da sam ja tu pobedio. Tu sam pobedio sam sebe jer sam istrčao. Veoma je važno je preispitivanje sebe, ljuta je to borba. Volja, upornost želja, dobra oprema i sve se može. Kad mi okače medalju na cilju, to je nirvana. Koliko god da je teško, drži me adrenalin jer najbolji je osećaj kad se dobije medalja. Ne mogu da stojim na nogama, ali sam srećan i sve muke zaboravim. Smatram sebe  ozbiljnim rekreativcem i tad moraš dobru opremu da imaš, od čarapa, preko zimskog i aktivnog veša. Sve troškove sam plaćam.

            Na kojim ste sve polumaratonima učestvovali?

            - Napravio sam spisak gradova koji se ne propuštaju - od Subotice do Novog Pazara. Sve željene destinacije treba i da uklopim sa dežurstvima, smenama na poslu, velika su odricanja. Želim da objedinim sve SFRJ maratone, a onda idem na trke “preko“. U oktobru sam bio na polumaratonu u Zagrebu, a predstoje mi trke u Deliblatskoj peščari, polumaraton u Apatinu i LJubljani. U novembru su Podgorica i Atina... Ima i memorijalnih trka kao što su u Bačkom Petrovcu i Topoli. Počinje i sezona zimskih maratona kod primoraca. Boka Kotorska, Split, Rovinj, Pula, Opatija, Zadar se ne propuštaju. Ostalo mi je još Skoplje, Banja Luka i Mostar.

            Gde Vam je želja da trčite van prostora bivše Jugoslavije?

            - Kad pokrijem SFRJ idem u Veronu, Beč, Madrid, Dablin, Pariz, Prag, Bukurešt, Sofiju... San mi je i mislim da će mi biti kruna karijere Bostonski polumaraton. On je najveći i najstariji maraton na svetu.

            Da li ima nekih trka koje biste posebno izdvojili i po čemu?

            - Sezona se otvara Zimskim noćnim polumaratonom na Brankovom mostu u prvoj nedelji februara kada je temperatura često u minusu. Bio je u Kuli Božićni  maraton na minus 23 stepena i bilo je učesnika.  Na trci legionara Viminacijum - Kostolac staza ide kroz rimska arheološka nalazišta. To je sve lepo da odeš da vidiš. Na trci u Subotici kao da si u Švajcarskoj. Vršačka trka je uz stepenice 750 metara i onda se spustiš u neki vinski podrum, trka traje 15 minuta, ali baš je lepo osmišljena. U Župskoj-vinskoj trci u Aleksandrovcu trčiš kroz vinograde i degustiraš vina usput. U Novom Pazaru na cilju te čekaju ćevapi, na Leskovačkom maratonu utrčavaš kroz roštilj. U Puli se trči po gradu, a cilj je bio u Pulskoj areni. Moram reći da trčim samo polumaratone, nijedan maraton nisam istrčao. Mislim da nisam spreman. Nije poenta u tome da istrčim ta 42 kilometra na maratonu i završim u bolnici.

            Šta bi doprinelo promociji atletike u Starčevu?

            - Želja mi je da napravim trku u Starčevu tokom  “Dana druženja“ i da se nazove “Starčevačka desetka“. Garantujem da će trka biti posećena. Sportski savez sam konsultovao, Mesna zajednica je zaintereovana, samo to treba na vreme da se prijavi. Tu bi bile trke za decu na Trgu neolita, a za odrasle trke od pet i deset kilometara. Ostvariću to jer volim Starčevo, ali i da bi se sklonili klinci sa ulica i iz poroka.

Milena Jovišić