“Prvi kontakt sa Starčevom bio je dok sam radio u “Luci Dunav“, pa mi jedan kolega rekao da u Starčevu ima da se kupi dobar plac. Tako dolazim ovde 1968. godine, plac mi se dopao i odmah sam ga pazario i te iste godine započeo zidanje kuće, tu gde sam i danas u Ulici Borisa Kidriča br. 15. Starčevo je 1968. bilo drugačije od Barande, a takođe i skroz drugačije nego danas. U Barandi nije bilo toliko ograda i ljudi su se slobodnije kretali i družili. Ovde je to bilo malo zatvorenije, dok je opuštenije druženje bilo tek kada nekoga upoznaš.
Centar Starčeva izgledao je dosta trošno. Umesto zgrade ambulante bila je stara trošnija zgrada, pošta je bila u takođe staroj zgradi na mestu današnjeg Kluba invalida rada. Postojala je mesara na uglu današnje škole, ukoso od Mesne zajednice, i ta zgrade ja takođe bila dosta oronula. Nisu bile ugledne ni školske zgrade koje i danas postoje i služe kao pomoći objekti. Ulica Pančevački put i I. L. Ribara imale su makadam. Preostale ulice u Starčevu bile su zemljane.
Ulica Borisa Kidriča je u kišnom periodu od današnjeg kućnog broja 8 do broja 30 bila ogromna bara, da možeš čamac da voziš. Jedinoš, jer čak ni pored kuća nije bilo suvo, gde obično bude. Zbog blatnjavih ulica, ljudi su često i kolima vozili pored kuća, gazeći na trotoare. Onda ko nije želeo da mu se kolima kvari trotoar zabadao je kolje da to spreči. Trotoari su uglavnom bili od cigle, ko je bio malo imućniji ili sa boljom kućom, dok su ostali stavljali nasip od šuta ili nisu imali ništa. Betonirani trotoari su došli uglavnom tek kasnije. Mislim i da je negde od kraja 80-ih postojala i obaveza da se uradi betonska staza ispred kuće. Sećam se da sam odmah po završetku kuće prvo izbetonirao trotoar, pa tek posle dvorište. Trotoar sam uradio čak i pre kapije.
Velikog blata se sećam i u Ulici JNA. Tamo su meštani često špartali zaprežnim kolima što je još dodatno pravilo blato. Zaprežna kola su znala da uđu u blato do patosa a konji do kolena. Još je gore bilo kada su došli traktori. Tada smo se šalili da u brazde od blata možeš fiću da sakriješ. Zbog slabe prohodnosti puteva vrlo je malo bilo kola u mestu. Svog fiću kupio sam 1972. godine i znam da je bio ceo manevar po ulici kada treba da dođem kući u neko lošije vreme. Često se dešavalo ako tokom noći bude dosta kiše, da ujutru samo procenim da ne mogu ni da isteram kola. Te godine sam se ogranizovao sa komšijama da naspemo put u dužini od preko 100 metara jer sam iz “Luke“ obezbedio ult za planiranje i desetak punih kamiona šuta i drobljenog kamena. Sećam se, takođe, da se nasipanje kamena planiralo i u Ulici JNA. Velike gomile stajale su po ulicama. Međutim, malo po malo, ljudi su to uzimali, po dva, po tri i puno materijala je nestalo. Nije samo ni što su uzimali, nego svaki put kada bi se neko zaglavio u blato uzeo bi po neki kamen da podglavi da se izvuče. Tako je ispalo da na kraju nije ni odrađeno ono što je planirano, jer je materijal bukvalno nestao.
Početkom 1970-ih bio je baš intenzivan razvoj industrije i to je počelo dosta da menja Starčevo. Negde sredinom sedamdesetih je krenulo i organizovano asfaltiranje ulica. Prvo je u Donjem kraju asfalt dobila Ulica JNA, pa zatim Borisa Kidriča, pa Maršala Tita, pa Lenjinova. Sama gradnja ulica u Gornjem i Donjem kraju bila je jednako raspoređena, da se niko ne bi ljutio. Na primer, zajedno sa Ulicom Borisa Kidriča, asfaltirana je i Ulica Matije Gupca. i onda sve tako, na etape, parče po parče. Radili su po dve ćoške u jednom kraju, pa dve ćoške u drugom i sve tako naizmenično. Poprečne ulice nisu bile interesantne za afaltiranje, jer se njima znatno manje kretalo. Drvored je u to vreme jedino bio u JNA ulici, jer su tamo bile posađene lipe. U ostalim ulicama, većina drvoreda dudova, je povađeno bilo već kada sam došao. Na primer, u Ulici Borisa Kidriča ostalo je bilo svega par komada i onda sve intenzivnije se vadilo svake godine.
Deo stanovnika mesta nije mučio muku samo sa površinskom vodom, već i sa vodom za piće i rad. Kada sam kupio ovaj plac, nisam znao da on baš i nema dostupne vode. Dosta smo se mučili da nađemo neku vodenu žilu. Prvu smo uspeli da nađemo 1969. i odmah sam napravio kupatilo. Kada sam našao vodu morao sam na svake dve godine da bušim novi bunar. Bušilo se i do 45 metara, a majstor koji je bušio bunar rekao mi je da imam 12 metara gline. I ta poslednja žila je presušila kada je jedan od komšija iskopao svoj bunar. Onda smo se snalazili noseći vodu od drugih koji su u komšiluku imali. Od jednih smo u kofama vukli tehničku vodu, a od drugih u balone za piće. Preporod je bio kada je došao vodovod”.
Storija o vodi nastavlja se i na drugi način, pričom o ribolovu na starčevačkim vodotocima.
”Od 1980. godine počeo sam profesionalno da ribarim. U mom prvom kontaktu sa ”miljem” te godine, ono je imalo negde oko sedam sojenica, ni jedna od tvrdog materijala. To su bile trščare ili daskare na velikim drvenim stubovima. Na ”milje” su dolazili starčevački i omoljički ribari. Bilo je svega 6-7 aktivnih stalnih ribara, dok su pored, gde je kasnije izgrađeno ”Rafinerijino” pristanište, bili ribari iz Vojlovice, takođe u malom naselju. Kada se posle gradilo pristanište, to njihovo naselje je nestalo i nekoliko ih se prebacilo na ”milje”. Ja sam sa ”milja” putovao na posao u ”Luku”, čamcem, jer mi je tako bilo lakše, nego da se izvlačim kolima, pa da rizikujem da se zaglavim. Do ”milja” se tada išlo najčešće peške, ili kad je lepo, suvo vreme biciklom. Leti su tu bile jako velike plaže. Omladina Starčeva i deo Vojlovice i Omoljice tu je baš često dolazila. To je bilo od 1980-ih do 2000-ih i nakon toga je to nekako nestalo. Dunav je odneo obalu mislim 2001. godine. Toga se sećam, sedeli smo i pili kafu i za jedan minut u dužini od 100 sa 30 metara obala sa sve velikim topalama je jednostavno nestala, progutao je Dunav, tek je po koji vrh stabla vireo.
Pecalo se ranije i na Nadelu i to ne toliko često pecaljkama koliko korpama i mrežama. Najviše se pecalo na ”valjari”, ali u celom Nadelu je bilo dosta ribe. Sećam se da je deda Blaž Tonković napunio puna zaprežna kola sa šaranima. On je na Nadelu bio čest ribar.
Na kanalima nije bilo dozvoljeno da se peca ali su ljudi to radili jer se nije imalo para za bolje organizovanu ribočuvarsku službu. Ribarenje je bilo zabranjeno da bi riba održavala kanale, odnosno kako bi pasla travu. Najčešće se pecalo kod takozvane ”žute” i ”crvene” pumpe. ”Žuta pumpa” je izgubila delom funkciju i srušena je mislim tokom 90-ih godina i nju je zamenila pumpa u Ivanovu, dok je ”crvena pumpa” i dalje u funkciji. Te pumpe služe da kada se pojavi višak vode u kanalima da se izbaci u Dunav, a kada ima manjak, da se iz Dunava ubaci, ali se to baš retko dešavalo, jer su podezmne vode bile dosta jake”.
Marko Ivošević