NJena porodica nastanjuje se u Radničkom naselju kao jedna od prvih. Mileva će nam ispričati neke nove detalje o nastanku ovog naselja, ali i one koje obuhvataju širu priču njenih najbližih.
“Doselili smo se u Radničko naselje, koje je tada još uvek bila velika utrina. Naša kuća je koliko se sećam bila treća izgrađena u tom naselju, a to je bilo 1964. U Partizanskoj ulici je tada bilo svega desetak kuća sa leve strane. Ona je bila kaldrmisana zbog PIK-a i njegove ekonomije. U početku, kada smo mi došli, Radnička nije bila ni ulica. Ona se Radničkom ulicom nazvala kako mi se čini tek nakon 1968. godine, a broj je našoj kući dodeljen tek kasnije (danas je to Radnička 32). Po formiranju Radničke ulice se popunjava i Partizanska. U Radničkom naselju dolazilo je ljudi od svuda. Nakon Radničke, koliko se sećam, formirala se Banatska ulica kao sledeća. Naša kuća imala je četiri sobe, trpezariju i veliku verandu duž cele kuće. To nam je služilo i kao neka dnevna soba i tu se sakupljala familija. Imali smo i špajz, sušnicu, šupu. Imali smo odmah i kupatilo. Voda je u početku bila na pumpu, pa na hidrofor. Struju smo uveli odmah jer je kroz Partizansku ulicu prolazio dalekovod pa smo mi preko bašte doveli struju do našeg placa.
Moja majka je bila vredna žena. Sa njom sam već od starijih razreda osnovne škole krenula da radim u zemljoradničkoj zadruzi. Sećam se da mama krene u 4 sata ujutru i ide se u lucerku na detelinu, pa dođe kući u 9, spava do 1 pa onda ide dalje na silažu, pa noću - kad dođe. U lucerku su išli muškarci koji napred kose, pa za njima žene sakupljaju to u snopove, a onda deca vezuju te snopove u bale. Ja sam išla sam sa njom. Skoro svaka majka je vodila po neko dete. Radilo se za dnevnicu. Išli smo i u repu i u kukuruz. Repa se proređivala gde je bila nagomilana, a kukuruz se kopa onoliko koliko motika može da prođe, jer ako se ostavi gusto neće biti dobar rod, a ako se previše proredi neće biti dobar prinos. Kada se žito žanje radila sam stalno na dreši. Dreše su u Starčevu bile do sigurno 1965. godine a možda i malo posle. U zem. zadrugu sam išla da radim do negde 1973. godine. Priznali su mi radni staž od 15. godine pa na dalje, a do petnaeste nisam bila zvanično ni vođena da sam radila, osim interno u nekoj svesci - “radi Mira i njena ćerka“. Moja majka je znala da namešta ruke i noge, pa je puno ljudi dolazilo kod nje, pogotovo fubaleri. I mog oca su dosta voleli. Tako sam i upoznala supruga koji je često dolazio kod nas.
Za supruga Iliju Živanovića udala sam se 1970. godine i od tada stanujem na ovoj adresi (Vuka Karadžića broj 42). Ilija je bio šamoter u “Staklari“, kao i njegov otac, koji je zanat zidanja šamota počeo da uči već sa oko devet godina. Prema priči njegovog oca a mog svekra Milana koji se rodio 1921. baš u kući gde sam se udala, Živanovići su jedna od starijih porodica u Starčevu. Kažu da ih je bilo 30-tak kuća, a danas je ostalo svega par. Znam i da su Milanovi roditelji živeli u Ulici JNA. Za kuću gde stanujem rekli su mi da je počela da se gradi 4. jula 1919. godine. Useljena je 1926. ili '27. godine. Nekad su se kuće gradile duže vremena i nisu se odmah useljavale. Mislim da je oko pet godina stojala, pa su se onda stavljali tišljeraji (stolarija) i nakon toga kuća se useljavala. Kuća je zidana od dva reda ćerpiča i jednog reda cigli. Zidovi su tu po pola metra. I danas kada se leti sve zatvori meni klima ne treba, čak osećam i kako mi “zebu noge“. Zimi kada se zagreje, mi smo sa jednom peći grejali celu kuću, tako što otvorimo vrata od soba. Sekra sam volela da slušam. Sa njim je uvek bio “bioskop bez novaca“. U dvorištu kuće imamo bunar koji je star najmanje koliko i kuća. Dubok je 23 metra. On je ucrtan na vojnim mapama i ne treba da se zatvara. I dalje je u upotrebi ali nije više za piće, jer su mnogi ljudi septičke jame napravili u blizini. Voda iz njega nije imala kamenca. Do nedavno smo je koristili za zalivanje bašte. Bunar se, takođe, koristio i kao frižider. Stavljalo se meso u limene četvrtaste kofe sa poklopcem, unutra se meso umota u cedilo, krpu ili retko celofan ili najlon ali koji je morao da se izbuška. Onda se stavi u posudu i spusti na lanac ili konopac. To meso bude skoro zaleđeno, voda je bila ladna da seče zglobove. Moglo je meso da stoji i po mesec dana. Metalne kutije su mogle i do 50 kilograma mesa da sačuvaju. Sveže meso se “zalivalo“ takođe i u mast da bi se očuvalo bolje. U bunaru se još hladilo i piće. Bilo je da se kupi metalna korpa rešetkasta, u kojoj se stavi piće i spusti u vodu. Najčešće se stavljalo pivo. Sećam se kada je vojska zadnji put čistila bunar, pred bombardovanje, negde 1998. godine, da su našli 11-12 flaša piva stare proizvodnje, još iz ratnog vremena.
Slušala sam priče i o svekrovim roditeljima Ivanu i Mariji. Kada se pravoslavna crkva gradila (1910), kada je tu sveštenik bio od Bratića otac, Ivan je dao pare, par konja, kola i mesec dana rada za zidanje crkve. Mesec dana je na crkvi radila i Marija. Ona je takođe radila i na iskopavanjima starčevačke kulture tridesetih godina. Sećam se da je nekada u opštini bila njena slika kako drži neku posudu. Mi smo tamo kod nalazišta odlazili za glinu - žutu zemlju i sa njom smo “pomazivali sobe“. I dalje mi je patos u velikoj sobi od kuće, sa glinom odande.
Iz tih prvih dana u ovoj kući nikada neću zaboraviti vreme Panteleje. Sećam se da smo 1971. godine, imali oko 150 osoba u gostima. Dolazili su čak iz Šajkaša, Zrenjanina i Novog Sada. Svinja od 100 kila nije bila dovoljna da ljudi jedu, pa smo se još snalazili, a moraš da ih ugostiš, jer su ti došli u goste. Spavali su po ambarima, ispod razapete cerade na dvorištu gde se stave bale sena, ali i bilo gde po dvorištu gde nađu zgodno mesto i koje ušuškaju sa malo sena. Ovo se ponavljalo i tokom narednih nekoliko godina. Oko Crkve su pevali mnogi popularni pevači, bilo je i po nekoliko šatora. Znam da kada slava padne u petak da se ljudi do utorka ne razilaze“.
M. Ivošević