U požaru koji je zahvatio Biblioteku posle bombardovanja, prema izveštaju Komisije za procenu vrednosti njenih uništenih zbirki, izgorelo je više od 1.300 srednjovekovnih rukopisa i dokumenata na pergamentu i hartiji, 300.000 štampanih knjiga, među kojima i knjige iz prvih srpskih štamparija, novine i časopisi iz 18, 19. i 20. veka, kao i oko 2.000 pisama književnika i drugih znamenitih ljudi srpskog roda, ali i drugih južnoslovenskih naroda.
Zvanična verzija ovog nemilog događaja je da je jedna od zapaljivih bombi, koje su tada bačene na grad, dospela do krova spomenutog zdanja na Kosančićevom vencu i da se ono tako zapalilo. Prema rečima istoričara Čedomira Janića, blago Narodne biblioteke trebalo je da bude izmešteno u manastir Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, međutim, u opštem rasulu ondašnje jugoslovenske vojske nisu obezbeđeni kamioni za prevoz. Tadašnji upravnik Biblioteke, Dragoslav Ilić, nije mogao da uradi drugačije, osim da svu dragocenu građu spakuje u sanduke i da ih spusti na najniži nivo građevine. Tako su knjige i spisi dočekali rat. Novija istorijska istraživanja utvrdila su, pak, da su sanduci radi transporta bili izneti iz podruma i složeni u holu Biblioteke prema Srebreničkoj ulici.
Beogradski list "Novosti" je pored prethodno iznetih navoda poznavalaca i proučavalaca ove tematike, u svom izdanju od 18.11.2015. objavio i neke za Starčevce veoma zanimljive podatke. Oni se temelje na iste godine publikovanoj knjizi Vanje Bulića pod nazivom "Teslina pošiljka". Autor, naime, na osnovu validnih istorijskih dokumenata, ističe kako Narodna biblioteka nije zapaljena usled bombardovanja, već da je požar podmetnut iznutra. Nešto slično upravo je utvrdila i komisija koja se bavila istraživanjem uzroka ove nesreće formirana od strane nemačkih okupacionih vlasti u oktobru 1941. godine.
Bulić je 2015. godine za "Novosti" pored ostalog izjavio sledeće: " Dva čoveka bila su zaposlena u ovoj nacionalnoj instituciji, Stevan Feringer i Mihailo Podoljski, oba su imala neemački koren i bili su folksdojčeri. Čim su Nemci ušli u grad obojica su se pojavila u esesovskim uniformama. On (Feringer prim. aut.) je imao ključ od gvozdenih vrata okrenutih ka Srebreničkoj ulici ispod koje su u podrumima bili sanduci sa retkim dragocenostima. Pred Komisijom za utvrđivanje uzroka propasti Narodne biblioteke, 23. oktobra 1941. godine, Feringer je izjavio da je posle prvog bombardovanja otišao u Pančevo. Komisija je nedvosmisleno utvrdila da biblioteka nije zapaljena bombardovanjem, jer nijedna bomba nije pogodila zgradu, a zapaljiva bomba je pala u dvorište. A to znači da postoje razlozi da se veruje kako je Biblioteka zapaljena iznutra. Tako je ostalo zabeleženo u zapisniku napravljenom u okupiranom Beogradu prve ratne godine na zahtev Gestapoa."
Ono što bi u celoj ovoj priči moglo zaintrigirati čitaoce "Starčevačkih novina" jeste da je upravo Stevan (Štefan) Feringer bio naše gore list. Rođen je u Starčevu 1901. godine od oca Matijasa i majke Cecilije. Supruga mu je bila Starčevka Marija Hajs s kojom je imao sina Andreasa i ćerku Anu. Prema podacima iz Kartoteke žitelja grada Beograda i Zemuna, u prestonici je živeo od 1926. godine, a već od 1928. s prekidima stanuje na Kosančićevom vencu vršeći domarsku službu u Državnoj narodnoj biblioteci. Kao datum njegove poslednje prijave boravka u Beogradu navodi se 21.10.1941. Porodica Feringer u Starčevu je živela na početku Ulice Matije Gupca i prema tvrdnjama starijih meštana nosila je špicname (nadimak) Čakovar. Interesantno je da potomci Stevana Feringera danas žive u Brazilu. Naime, njegov sin Andreas (1924-1964) bio je oženjen Starčevkom Anom Folmanshauzer, a u Brazil je u pratnji žene i sina Valtera emigrirao 1952. godine iz nemačkog grada Karlsrue.
D. Mergel