Osnovnu školu završio je u Bečeju, kao i prve dve godine srednje škole, a nakon toga i srednju građevinsku u susednom Novom Bečeju i dobio zvanje građevinski tehničar za visokogradnju.

            Potom je odlučio da upiše Vojnu akademiju, koju je uspeno okončao četiri godine kasnije, da bi odmah potom počeo da radi, a inženjerska služba odvela ga je u nekoliko gradova kao što su Bihać, Sarajevo, Podgorica i Batajnica.

            Penzionisao se 2016. godine, a sada se uglavnom bavi baštenskim radovima.

            Oženjen je Draganom od 1988. godine, sa kojom u skladnom braku ima Kristinu (33), kao i sinove Kristijana (25) i Danijela (23), a od ćerke ima i dvoje unučadi - Viktora i Sofiju.

            Školovanje...

            - Nakon lepog detinjstva i završene osnovne i srednje škole, seo sam sa ocem ocem i rekao mu da bih nastavio sa školovanjem, ali finansijska situacija bila je takva da nije bio u stanju da mi pomogne kako bih mogao i dalje da stičem obrazovanje. Stoga sam počeo da tražim drugi način, a pored ostalog čuo sam i da je otvoren konkurs za upis u Vojnu akademiju. I tako sam sa još desetak Bečejaca seo u kombi, otišao u Beograd i jedini od svih njih uspeo da prođem veoma zahtevno testiranje, koje je podrazumevalo i brojne preglede. Sve se to događalo 1980. godine, a moja vojna priča krenula je tako što sam gotovo na samom početku nakon neke celodnevne vežbe na kiši dobio veoma tešku upalu pluća, pa sam mesec dana zaglavio u stacionaru. Ipak, brzo sam se oporavio i lako završio prvu i drugu godinu na Banjici, dok sam treću i četrtu pohađao u hrvatskom Karlovcu, zato što sam odabrao oblast inženjerije.

            Inženjerija...

            - Tamo sam učio sam sve što mi treba kako bih mogao da raspolažem kvalitetnim znanjem u budućem zanimanju. Bilo je tu svega, počev od miniranja, preko postavljanja raznih eksploziva i izrade maskirnih elemenata, kao što su tenkovi ili avioni od papira, do savladavanja vodenih prepreka i izgradnje mostova. Ono što je bilo meni interesantno, a i mnogim drugima, jeste činjevica da gde god postavi minu, nikada je nećeš naći na istom mestu. Baš kao da se zemlja pomera. I bez obzira na to što imaš plan, moraš da je tražiš okolo-naokolo. Tu se mora biti ekstremno pažljiv, i nikako brzoplet, jer svi koji su pretrano žurili i bukvalno su nastradali.

            Služba...

            - Bilo kako bilo, 1984. godine završio sam akademiju i dobio službu upravo u Pančevu. Zanimljivo je prilikom određivanja tih rasporeda, pred nama bilo spremno mnoštvo SMB uniformi i samo jedna plava. Naposletku je ispalo da sam je baš ja dobio i, moram da priznam, ipak sam se malko čudio i pitao - šta će da radi inženjerija u avijaciji. Pritom o tome nismo ni mnogo učili u školi. Sve u svemu, kada sam došao u Pančevo i javio se u kasarnu, samo mi je saopšteno da moja jedinica već u Bihaću, pa da krenem pravo na teren...

            Prvi dan na poslu...

            - Čim sam stigao u taj zapadnobosanski grad javio sam se nadležnom kapetanu Lakčeviću, koji je mnogo kasnije u Crnoj Gori postao i general. Međutim, on je zbog bolesti ćerke morao odmah da krene i bez razmišljanja, kao iz topa, saopštio mi je da mi prepušta upravljanje četom. I ja, kao potpuno neiskusni potporučnik s tek završenom akademijom, kojem je ono prvi radni dan na poslu, nađem se u delikatnoj situaciji. Preostalo mi je samo da pozovem trojicu zastavnika, od kojih sam procenio da je jedan bio pijan, drugi malo zeznut i zatvoren, a uvideo sam da je treći bio najprijemčiviji za razgovor. U dogovoru s njim, prevazišao sam delikatnu situaciju, jer mi je predložio da on vodi posao i raspoređuje ljude, a ja da radim vojničke elemente. Taj zastavnik mi je pokazivao i sve što treba da znam, a tada sam prvi put video valjke, grejder, finišere. Nije preterano da se kaže da je ta jedinica imala više mehanizacije nego dve građevinske firme zajedno.

            Porodica...

            - Svake godine dolazili smo za Novu godinu u Pančevo i vraćali se na teren u martu. Za to vreme družio sam se sa jednim od mojih potčinjenih Franjom Tomašićem, koji je bio rukovaoc asfaltne baze. Iako smo bili u izuzetno dobrim odnosima, toliko da sam tri godine ulazio u njegovu kuću, tek tada, 1987. godine, upoznao sam njegovu ćerku, a moju buduću suprugu. LJubav je brzo procvetala, a već sledeće godine počeli smo i da živimo zajedno. Neposredno nakon što smo se Dragana i ja uzeli, dobio sam prekomandu u Sarajevo, gde sam proveo dve godine kada smo i dobili ćerku Kristinu. Služba me je potom odvela u Podgoricu i potrajala cele decenije, kada su mi rođena i dva sina - Kristijan i Danijel. Nakon toga, po završetku bombardovanja razmišljali smo gde ćemo, jer nam se sve manje dopadala tamošnja atmosfera. Otada smo u Starčevu i tu nam je lepo, a imamo i dobar komšiluk, pa se recimo lepo slažemo sa porodicom Zorana Stojčića.

            Bombardovanje...

            - Rat 1999. godine dočekao sam u Podgorici, a već prve večeri, 24. marta, bilo je baš žestoko kada su NATO avioni pogodili rezervoare iza civilnog aerodroma. Mi smo u tom momentu bili udaljeni jedva 50 metara i ušančeni u rovovima, to jest u izdubljenom skloništu u zemlji. Bilo je baš gadno i prštalo je na sve strane. Da je neko stajao na otvorenom velika je verovatnoća da bi ga udar pokosio Tokom bombardovanja, pored ostalog, pogodili su nam dva MIG-a - 21 i 29, a uništeni su nam i svi avioni u podzemnom objektu u Tuzima. Imali smo možda i najžešće udare 29. aprila, kada su nam totalno razrovali pistu. To je u stvari bila odmazda za to što su im naši avioni prethodnog dana u blizini Tirane uništili dvadesetak “apača“, a ostalo im je svega dva. Koliko god je pista bila demolirana, za pet dana izvršio sam kompletnu popravku aerodroma. Inače, akcije iz vazduha trajale su do 3. maja i otada nije više nijedna bomba pala. Moram da naglasim da smo mi veoma dobro prošli, jer nam je poginuo samo jedan-jedini čovek, koji se nažalost zatekao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

            Povratak...

            - Ostao sam još dve godine u Crnoj Gori, ali mi se nije dopadala atmosfera latentnog međunacionalnog sukoba. Zbog toga sam se sa željom da promenim sredinu obratio svom komandantu Luki Kastratoviću, s kojim sam na početku imao male nesporazume, da bismo kasnije postali odlični prijatelji. Kada sam mu saopštio da hoću da ih napustim, on je rekao da moraju da me menjaju s dva čoveka - operativcem i inženjercem, što je dotad bilo nezabeleženo. Nekako su uspeli da pronađu adekvatne zamene, a ja sam prešao u Batajnicu, koja je još uvek bolovala od bombardovanja. U prevodu, na pisti je bilo mnogo kratera, rupa i bombi, dok sam u Podgorici sve to odavno očistio. Ipak, formirali smo ekipu koja je to umela da radi i na sreću niko nije stradao. Uzgred, i ja sam podučio mnogo mladih ljudi u Podgorici, ali kada su otišli na druga mesta, zbog toga što su terani da žure, mnogi su i izgubili živote. Inače, u Batajnici sam proveo dve godine, a potom su mi 2006. godine ukinuli prethodnu jedinicu i osnovali 204. avijacijsku brigadu. Pošto su tada inženjerca sveli na nico kapetana, a sam bio potpukovnik i ostao sam bez posla. A onda su me pitali da li hoću da budem personalac i trebalo mi je oko dve godine da saznam šta taj čovek treba da radi. Pročitao sam gomilu dokumenata i knjiga, nakon čega sam shvatio da prethodna ekipa kao da ništa nije radila. Stavili smo sve pod kontrolu i to sam radio sve do penzije u koju sam otišao 2016. godine

            Starčevo danas...

            - Starčevo je za 20 godina konstantno napredovalo. Svega imamo napretek, nečega možda i previše poput apoteka i kockarnica. S druge imamo svega, od utakmica na lepom stadionu do muzeja, pa čak i radilioške ordinacije.

            Tako govori ovaj čovek koji sa obe noge stoji na zemlji i sugrađanima poručuje:

            - Da sve što rade, rade s voljom i uživaju u tome.

Jordan Filipović