“Gumeni“ je nadasve poznat po svom samopregornom radu koji retko ko može da nadmaši. Ne libi se svoga posla pa ga tako možemo videti i na košenju i na sahranama i na uklanjanju deponija i na betoniranju staza. Sve poslove koji su mu povereni, od fizičkog do majstorskog, radi sa maksimalnom posvećenošću i lakoćom.

            Recite nam nešto o Vašem detinjstvu?

            - Rođen sam na Badnji dan 1987. godine u Pančevu. Roditelji Sofija i Bora su mi rano umrli. Nisam imao baš srećno detinjstvo. Išao sa u starčevačku osnovnu školu, a rano sam počeo da se interesujem za posao.

            Kada ste počeli da radite i gde?

            - Moje prvo zaposlenje je bilo u firmi u kojoj sam i danas, u JKP-u  “Starčevac“. Tu sam počeo da radim od nepunih petnaest godina. U početku sam bio prijavljen preko omladinskih i studentskih zadruga. Sa navršenih osamnaest godina  dobio sam stalni radni odnos tako da sam još uvek tu.

            Kako je to izgledalo u početku?

            - Bilo je izuzetno teško... Radili smo odnošenje smeća kamionom, pa je sam utovar i istovar bio fizički težak. Ubrzo sam ostao bez roditelja pa mi je sve to jako teško palo. Da ne bi otišao u dom za nezbrinutu decu, jer  sam bio maloletan, stariji brat je preuzeo obavezu da vodi računa o meni.

            Kako su Vas tada kolege prihvatile?

            - Iako sam tada bio najmlađi, kolege su me odlično prihvatile. Mnogo su mi pomagali kad god je bilo potrebno. Bilja i Goca su me podržavale, a i direktor je bio izuzetno korektan. Najbliži kolega u to vreme je bio Đorđe Popović Đole od koga sam naučio mnogo toga. Naučio me je sve - od košenja, poslova oko groblja, do zidarskih majstorija. Gotovo sve što sam naučio, od njega je.

             Od skoro je JKP dobio nov posao - kanalizaciju. Kako se tu snalazite?

            - Da, pored velikog broja posla koji obavljamo - groblje, košenje, održavanje higijene na javnim mestima, dobili smo i kanalizaciju. Taj posao bi sam po sebi bio lak kada bi ljudi vodili računa. Zbog nemarnosti i bacanja  svega u kanalizaciju mi se “ubijamo“ od posla. Zamislite samo koliko je naporno kada morate vaditi pumpu koja je mnogo teška, kako bi je očistili od raznih predmeta kojima nije mesto tu. Često se dešava da moramo zvati u pomoć druge firme kako bi otklonili problem koji su napravili nesavesni građani...

            Recite nam nešto o Vašoj porodici?

            - Oženio sam se sa sedamnaest godina. Već naredne godine sam dobio prvog sina, Bobana, a nakon dve godine i mlađeg sina, Bojana. Ovih dana mi se ženi stariji sin koji, kao i ja svojevremeno, ima sedamnaest godina u vreme stupanja u brak. On je, ipak, za razliku od mene završio srednju školu i stekao zvanje zavarivač - bravar. Imam i tri brata i sestru. Najmlađe sam i neplanirano dete, rođeno kada je majka imala 44 godine. Dva brata žive u Pančevu, a jedan u Starčevu. Sestra živi u Holandiji. Ponekad se okupimo na nekom ručku tako da su to lepi trenuci.

            Imate li neki hobi i šta radite u slobodne vreme?

            - Nažalost, imam vrlo malo slobodnog vremena jer se pored stalnog posla u firmi bavim i privatnim. Ali kada god imam nešto slobodnog vremena volim da ga provedem u ribolovu. Uglavnom idem na “dunavac“ u Ivanovu.

             Koji su planovi za budućnost?

            -  Nadam da ću do penzije raditi u ovoj firmi, ako se bude moglo. Trenutno imam kamion i mašine za sečenje betona tako da se bavim rušenjem objekata i odvozom šuta. Planiram da sinu prepustim taj posao, a ja ću mu pomoći u svako doba

            Koja je Vaša poruka  čitaocima SN?

            - Budite vredni, pošteni, radite i ne stidite se svog rada. Samo tako ćete imati, i biti srećni.

Predrag Stanković