U rodnom selu završila je prva četiri razreda, a naredna četiri u obližnjem Barbatovcu, pa gimnaziju u opštinskom mestu Blace. Potom je studirala u Prištini, gde je diplomirala na Pedagoškom fakultetu. Nakon toga je došla  u Starčevo, u kojem se udala i zaposlila 1978. godine. Tako je ceo svoj radni vek provela u Osnovnoj školi “Vuk St. Karadžić“, gde je tačno tri i po decenije kao pedagog radila sa decom i sve te generacije pamte je kao blagu, strpljivu i dobronamernu osobu. U penziju je otišla u decembru 2014. godine, a dok joj je zdravlje omogućavalo, volela je da obrađuje baštu i tome je bila veoma posvećena.

            Bila je pune tri decenije u skladnom braku sa Tihomirom, sve dok on nije prerano preminuo 2008. godine. NJih dvoje su u harmoničnoj zajednici na put izveli dve ćerke - Nevenu (43) i Ivanu (41) od koje su dobili i dve unuke - Janu (15) i Nedu (12).

            U kakvoj porodici je odrastala mala Živka?

            - Pre nego što sam se rodila preminula su mi dva mala brata, što se u ono vreme veoma često događalo, pa kada sam došla na svet dali su mi ime Živadinka, što je trebalo da znači - “Živa bila majci svojoj“. Inače, kao porodica živeli smo u brojnoj zajednici i velikom domaćinstvu, u koje su se, pored oca, majke i dve rođene sestre, ubrajali i strina i petoro dece od strica, koji je poginuo u ratu. Moj otac je bio visok čovek, dvometraš, kao i veoma markantan, napredan i izuzetno obrazovan čovek, pored ostalog i zato što je završio višu građansku školu, što je u ono vreme mnogo značilo. Pritom je bio izuzetno načitan, a govorio čak i francuski jezik. Bez preterivanja se može reći da je spadao u vizionare i veoma tolerantne ljude, pa su ga svi uvažavali i pitali za savet. I nama je bio ogromna podrška, a zalagao se da svi završimo fakultete, što smo na kraju i sve tri učinile. Pored ostalog imali smo mnogo stoke i voćnjaka, naročito jabuka, koje je tata sam kalemio i prodavao po celom regionu. Trgovao je po celoj zemlji i stizao čak i do Zagreba. Sve do kraja života, do svoje 91. godine i poslednjeg trenutka bio je vispren. S druge strane, majka je bila vredna, mirna i tiha žena, koju je deda veoma poštovao, ali je istovremeno bila i velika mučenica, jer je povredila nogu, koju su morali su da joj odseku.

            Detinjstvo...

            - Odrastala sam u za ono vreme dobrim uslovima, jer su moji bili imućni, s obzirom na to da su spojena dva imanja, od oca i majke, sa mnogo zemlje. Nešto je kasnije nacionalnizovano, ali nešto je posle toga i vraćeno. Međutim, sada to gotovo niko ne obrađuje, a poslednji put bila sam tamo pre dve godine. Sve u svemu, provela sam nezaboravno detinjstvo; bilo je prelepo živeti u velikom dvorištu, koje je presecala rečica, a na nju je nalezala i neizbežna vodenica. Čuvala sam ovce i goveda najčešće zajedno s jednim bratom od strica kojeg sam veoma volela i poštovala. Nažalost, svo petoro stričeve dece umrli su mladi...

            Škola...

            - Kada sam krenula u školu najpre me je učio Sava, a potom i učiteljica Divna, koje pamtim u najboljem svetlu. Bila sam bila mirna i poslušna, a sa mnom je moralo polako, što su i učitelji razumeli. Više razrede pohađala sam Barbatovcu, pa sam morala sam da pešačim po desetak kilometara u oba smera. Međutim, kako nas je bilo više u toj grupi đaka pešaka, to nam nije teško padalo, već smo se usput lepo zabavlajli. Potom sam upisala gimnaziju u Blacu, gde mi je bilo veoma prijatno. Potom sam otišla u Prištinu, da studiram, gde sam stanovala kod brata od strica kojeg sam takođe veoma volela. Tamo nisam imala problema na međunacionalnoj osnovi, već naprotiv - bilo je veoma dobrih Albanaca i kad oni daju besu to što za šta su ali reč, sigurno da ispune. Dogodilo se i da mi je jedan Albanac veoma pomogao kad me je zbog zubobolje odvezao u Hitnu pomoć. To je uradio bezrazmišljanja, iako se nismo ni poznavali, pa ga je otac bogato počastio, a i generalno je cenio Albance, kao poštene i moralne ljude, koji ga nikad nisu prevarili.

            Dolazak u Starčevo...

            - Prvi put sam u Starčevo došla 1977. godine sa jednom sestrom, kod njene tetka Julke, koja je živela u Gornjem kraju, ka Omoljici. I tako smo izašle u centar, kada sam u školskom dvorištu videla jednu učiteljicu, u momentu dok je veoma vispreno držala časove deci na otvorenom. Bila je to u stvari Lela Mišković, a nisam ni slutila da će mi, kako se kasnije ispostavilo, postati svekrva. Tih dana smo sestra i ja došle u posetu kod izvesnog Radovića, koji je bio dobar prijatelj sa Tihomirom, jer su zejedno su radili i u Libiji. Tog sudbonsonog dana bio je i on tamo, pa smo se slučajno upoznali. I tada je počela naša ljubav, koja je krunisana venčanjem 1. aprila 1978. godine. Ubrzo smo dobili i dve ćerke - Nevenu i Ivanu, i sve je nam je išlo potaman, dok Tihomir nije prerano umro.

            Škola u Starčevu...

            - Iste godine, kako starčevačka škola nije imala pedagoga, odmah sam počela da radim. I odatle nisam mrdala u narednih punih 35 godina, sve do kraja karijere 2014. godine. Inače, prvi direktor bio mi je Dragan Mijušković, kojeg je potom nasledila Kata Belušević, a onda Mile Filipović, a potom još nekoliko njih iz mlađe garde. Što se tiče same dece, mislim da su nekad bila bolje vaspitana, makar su bila mirnija. I roditelji su bili korektniji, što se teško može reći za današnje prilike, budući da su mnogi veoma pristrasni i time najviše štete svojim  Sa svoje strane, trudila sam se uvek da ih razumem, saslušam i da im pomognem. Nikada nisam bila stroga, niti se ljutila, kritikovala ih ili podizala ton, ali kasnije sam uvek uspevala da saznam sve što bi trebalo, jer uvek istina ispliva, makar i zaobilaznim putem. Naravno, bilo je problema, iako ne u velikom  broju. Mnogi su bili nestašni, ali su kasnije postali veoma dobri ljudi. Mnoge generacije prošle su kroz školu i zadržali poštovanje, nezavisno od toga kuda ih je život odveo. Bilo kako bilo, svi mi se lepo jave na ulici.

            Kolektiv...

            - Od svih kolega nabliža mi je bila Goca Dimitrijević iz matematike, koja je došla nešto kasnije posle mene, ali smo u isto vreme otišle u penzije. U lepom sećanju ostali su mi i Neđa, Zlatinka, Dragoš, Navala, Mrđa, Vlasta... Bila sam dobra sa Polakovima i Svetlanom Dragojerac, a Jovanka je bila uvek orna za šalu. U najboljem smislu te reči pamtim i vreme kada je direktor bio Mile Filipović, jer baš smo se izuzetno lepo slagali i družili. Isto je bilo i sa njegovom suprugom učiteljicom Gordanom, koju smatram jednom od najboljih osoba koje sam upoznala. Poslednje dve godine pre penzije, od 2012. godine, doživela sam da radim čak i zajedno sa ćerkom Nevenom, koja je završila za psihologa, pa smo i tesno sarađivale kao koleginice.

            Starčevo, danas...

            - Mogu da pohvalim sve što je urađeno, jer se mnogo promenilo otkada sam došla, kada nije bilo ni čestitih puteva.

            Tako govori ova prosvetna radnica koja se po lepom mnogima urezala u sećanje, a ovom prilikom svima poručuje:

            - Poštujete sve ljude, a naročito roditelje, kao i nastavnike, koji su, takođe, neka vrsta roditelja.

Jordan Filipović