Najveći deo slobodnog vremena u životu proveo je u ragbiju, koji mu je ljubav bez premca. Igrao je u “Borcu“ i pančevačkom “Dinamu“, a dve godine nastupao je i za reprezentaciju, kao jedan od svega nekoliko Starčevaca, koji su imali takvu čast. Već nekoliko godina aktivan ja kao veteran i, mnogo više, kao trener mladog talasa starčevačkih ragbista.

            Kako je odrastao mali Cipi?

            - Imao sam srećno detinjstvo odrastajući u porodici sa ocem, majkom i mlađim bratom. Živeli smo u kući u nekad Grobljanskoj ulici, a danas Ulici Kestenova. Majka je bila stomatološka sestra, dok je otac radio u “Azotari“. Bio je i alas na Dunavu, jer smo imali kuću na “milju“ i tamo provodili lepe trenutke. Svaki slobodan momenat provodio sam igrajući se napolju i to mahom sa ženskim društvom iz komšiluka, poput Jasne Ćirović, Tanje i Vanje, LJilje Gerdić, jer muškog gotovo da nije ni bilo u bližoj okolini. Inače, bio sam prilično nestašan, pa su me strogi roditelji često kažnjavali i to uglavnom zabranom izlaska napolje, što mi je teško padalo. Kasnije je bilo i odlazaka na pecanje na Belom bregu ili hvatanja ribe rukama kod “žute pumpe“. Ponekad je bilo i raznih izneneđenja, naročito prilikom zavlačenja šaka u podvodne rupe, kada bih uhvatio neku krupnu ribu, a ponekad čak i pacova ili barsku zmiju.  

Škola...

            - Učiteljica mi je bila stroga ali pravična Mara Poljak. Ona je živela u komšiluku, pa me je dobro poznavala. Kasnije mi je razredna najpre bila Milica Lelik, a nasledila ju je Goca Dimitrijević, poznata kao vrstan pedagog, ali i po tome što je vozila reli. Tada kreće i druženje sa decom iz drugih krajeva, pre svih sa braćom Minić, a tu su i Aca Robija, Zolja, Marjan Marjanović, Vidić, Doca, Krlja... Svašta smo radili, čak smo jedanput smislili da iz štosa napravimo sahranu. Naime, nosili smo jednog drugara na polomljenoj klupi, a devojčice su išle u povorci i plakale kao narikače. U to vreme veoma sam se interesovao za streljaštvo i maltene svaki dan posle škole provodio vreme u streljani, koja se nalazila u današnjem muzeju, a ja sam imao i ključeve, jer sam živeo u blizini. Bili smo dobra ekipa, naročito devojčice, pre svih Slađa Šajić i Nataša Milićev. Gdegod da bismo otišli osvojili smo poneku medalju.

            Mladost...

            - Polaskom u srednju školu, proširio sam vidike i upoznao neke nove drugare iz grada. Počeo sam i da izlazim, najpre redovno u bioskop sa sestrom od ujaka Danijelom. Kasnije je otvoren “Lav“, koji je bio neviđeni hit, pa “Pečurka“, diskoteka, a to vreme sam mahom provodio sa starijim drugarima iz ragbija.

            Ragbi...

            - Za taj izuzetni sport počeo sam da se interesujem kada sam sredinom osamdesetih godina prolog veka gledao utakmicu polufinala kupa između “Borca“ i “Partizana“, koji je te godine bio šampion velike Jugoslavije. “Borac“ je pružio fantastičan otpor velikom favoritu, a tog dana kiša je lila kao iz kabla, što je dodatno komplikovalo igru. Utakmica je završena “fudbalskim“ rezultatom 0:0, pa se pristupilo izvođenju penala, da bi na kraju svi naši promašili, a samo jedan gostujući igrač pogodio i odveo svoj klub u finale. Ubrzo nakon toga počeo sam da treniram i moja prva utakmica bila je upravo protiv juniora “Partizana“. Već na sledećoj, sa “Žarkovom“, postigao sam i prvi esej. Bio sam brz i talentovan, a mnogo mi je pomogao i prvi Milivoje Pejić Pićok, koji je umeo da nam objasni i pokaže sve što je važno. Tu generaciju činili su i Gruja, Pićula, Amerikanac, Dnega, Picek, Bata Činč, Toma Lukić... Pamtim mnogo lepih trenutaka, pre svega interesantnih gostovanja, kao recimo u Nišu, gde je teren bio obeležen ciglama postavljenim na kant, a nedaleko odatle tekao je neki potok, za koji se ispostavilo da je Nišava. Drugom prilikom smo gurali autobus kako bi upalio i odvezao nas u Zenicu.

            Karijera...

            - Nakon što sam proveo sam dve godine u “Borcu“, klub se, na žalost mnogih, raspao 1989. godine, pa sam prešao u pančevački “Dinamo“, zajedno sa još sedam-osam igrača. Počeo sam da igram za njihove juniore, koji su godinu dana ranije bili prvaci Jugoslavije, kada je to bilo mnogo ozbiljnije takmičenje. Inače, “Dinamo“ je bio jedan od jačih klubova u zemlji, a po titulama najtrofejniji u gradu. Ubrzo smo  Dule Stanković i ja dobili pozive u juniorsku reprezentaciju. Imali smo izuzetno žestoke pripreme u Košutnjaku i sve je bilo sređeno da idemo na Svetsko prvenstvo u Tuluzu, ali desio se 9. mart i sve je otkazano. Nakon toga sam završio školu, pa otišao u Armiju. Po odsluženju vojnog roka, koji je zbog rata potrajao svih petnaest meseci, 1993. godine zaposlio se u “Progresu“, gde sam radio do pre neki dan. U međuvremenu, počeo sam da igram za prvi tim “Dinama“”, kada se Jugoslavija već raspala, pa je samam tim konkurencija bila neuporedivo tanja - ostalo je još pet-šest klubova i jedino je “Partizan“ bio respektabilan. Sve u svemu, bilo je uspona i padova,  a čak sam desetak godina bio kapiten “Dinama“. I nisam bio jedini Starčevac na tom mestu, jer me je nasledio Radivoj Ćosić Ćole. Zvaničnu karijeru okončao sam sa trideset i nešto godina.

            Reprezentacija...

            - Nešto pre toga, sa svojih 28 godina, odigrao sam oko dve sezone za nacionalnu selekciju. Bilo je su lepih utakmica i još lepših gostovanja za vreme igranja u “C“ diviziji, a izdvojio bih Izrael, predivnu zemlju. Proveli smo tamo šest-sedam nezaboravnih dana, obilazili zanimljiva mesta, kupali se u toplom moru rano proleće i svi su imali lepe reči o nama. Jedino nije štimalo to što je pivo iz frižidera bilo triput skuplje nego nehlađeno. Na kraju smo i pobedili domaćine, a pamtim i trijumfe u Moldaviji i Bugarskoj, čije su selekcije bile mnogo jače “na papiru“, ali je nas krasila uigranost, jer smo se dobro i dugo poznavali. Jedno od najživopisnijih putovanja bila je Andora, neobična zemlja, smeštena između Španije i Francuske na oko 1.800 metara nadmorske visine. Ova mikro-država ima 20,000 stanovnika, ali kako je reč o bescarinskoj zoni, tamo vikendom dođe još toliko Frnacuza i Španaca. Inače, u tom meču smo neprijatno iznenadili, jer smo se po terenu vukli kao “pijane ćurke“, zato što se nismo adekvatno aklimatizovali. Inače, pre mene su za seniorsku reprezentaciju natupe upisali Zoran Simanić i Jožika Kelemen, dok je Goran Keljević prvi koji je igrao u juniorskoj selekciji. Svi oni su, kao i ja, u to vreme bili članovi “Dinama“. Doduše, veliki broj Pančevaca igrao je za nas, pa se govorilo da nema jakog “Dinama“ bez jakog “Borca“ i obratno.

            Povratak ragbija u Starčevu...

            - Nakon što nekih pet godina nisam bio aktivan u ragbiju, 2010. godine počeli smo da organiazujemo susrete veterana oko “Dana druženja“, najpre samo sa “„Dinamovcima“. Nakon tri godine za to su čuli i drugari iz Žarkova, pa Beograđani, Bosanci i Vrščani, koje smo zapravo mi reosnovali. Počeli su i drugi da organizuju slične turnire, a bili smo čak i kod Zeničana.

            Sadašnjost i budućnost...

            - Išli smo u Temišvar da gledamo neke kvalitente utakmice u elitnom evropskom klupskom rangu i dogodilo se da su vaspitačice izvele nekoliko stotina mališana, koje se dobacuju ragbi-loptom. Tada nam je pala na pamet ideja da zasnujemo dečiji pogon, pored veteranskog okupljanja koji su vodili Aca Piroćanac i Kobac. To je zapravo predložio Radivoje Tasković Tale, koji je izabran za predsednika reosnovanog kluba. Ćole i ja smo postali treneri, a glavni cilj nam je bio da mnoge mališane sklonimo sa ulice. Ima ih oko tridesetak i veliki broj naših pulena je bez jednog ili čak oba roditelja. Nastojimo da im pomognemo na razne načine - od finansiranja putovanja do plaćanja maturske večeri. To je stiglo dotle da od 2017. godine imamo prvake u tri kategorije - petlići, pioniri i kadeti. Mnoga finala smo izgubili, jer smo maltene uvek u borbi za trofej. Mnogi odlino igraju, ali moram da istaknem da je velika nada Jovan Radovanović najbolji poenter u protekle dve sezone. Zbog svega toga opravdano se nadam da ćemo u martu da krenemo i sa seniorskim timom. Inače, u poslednje četiri godine Starčevo je postalo ragbi centar, gde se igraju utakmice finala kupa, kao i reprezentativni dueli Srbije, pa su ovde gostovale, na primer, i selekcije Slovenije i Turske, čiji su nam i ambasadori dolazili.

            Starčevo, danas...

            - Starčevo je lepo sređeno, a u našem slučaju važno je što postoji onakav stadion, ali nam je potrebna pomoć oko uređenja ragbi terena, jer to je jedini takav u zemlji.

            Tako govori ovaj skromni Starčevac i veliki zaljubljenik u sport, koji pre svega mlađim sugrađanima poručuje:      

            - Jedan više na terenu, jedan manje na ulici!

Jordan Filipović