Kad nas plate nisu preterano velike i ljudi mnogo rade, ali pored toga svi ostaju pozitivni i trude se da nekome ulepšaju dan. Srbija je  bogata planinama na jugu, dok je severno deo Srbije ravnica. Srbija je plodna zemlja i zbog toga već dugi niz godina poznata po dobroj rakiji. Meni omiljeno turističko mesto je Soko Banja, ona ima prirodne izvore, reke, velika šetališta, razne atrakcije a meni najdraže je to što je presveta Bogorodica urezana u steni iz koje liju suze svake godine na veliki petak. Imamo puno manastira na Kosovu i Metohiji pa čak iz 12 i 13 veka. Takođe imamo  poznate naučnike i sportiste, kao na primer Nikola Tesla, Novak Đoković, Mihajlo Pupin i mnogi drugi.

            To je neko moje mišljenje o Srbiji koja je meni mnogo draga. Mislim da će se Srbija još razvijati i postati još lepša i bolja država.

Dušan Vlahović 8/1

U ustaničkoj Srbiji sa Višnjićem

            To su bila teška vremena kad sam ja sa bratom svojim putovala po ustaničkoj Srbiji. Bila je to 1804. godina kada je ustanak počeo, ali mi smo i pre toga putovali, to je bila želja mog brata, a ja kad sam čula kakav talenat za pisanje pesama ima, htela sam ceo svet da čuje njegove pesme. Od 1809. do 1813. godine, kretali smo se po logorima oko Drine. Hteli smo da i Skadar čuje za Filipa i Višnjiće, pa smo i tamo otišli. Filip je imao dara za smišljanje i pevanje pesama, rima mu je lepo stajala, a ja sam samo slušala sa divljenjem. Ne znam od koga je nasledio taj dar, mama se nije školovala, a da i jeste ne bismo mogli da je čujemo jer je rano umrla, a tata je preminuo pre nego što sam se  rodila, tako za njega nisam čula. Otišli smo Šišatovac 1815.  godine gde smo sreli jednog čudnijeg čoveka. Gde god bi moj brat pevao, svi bi se okupili u krug i slušali, ali u Šišatovcu sam videla čoveka koji je zapisivao svaku Filipovu reč. Posle nas je zamolio da i on putuje sa nama, rekao nam je zna selo kojem bi dobrodošao njegov talenat. Otišli smo u Grk, selo blizu Srema. Čim smo ušli u Grk, Filipa kao da je obuzela nova inspiracija, i ja sam mogla da osetim kako vetar nadahnjuje. Bilo je i mnogo lepih stvari koje Filip nije mogao videti, ali bez obzira na to, njegove pesme postajale su sve bolje. Naš drug koji nam je doneo novu inspiraciju i nadahnuće morao je da nas ostavi, trebao je da završi rad na jeziku koji je počeo. U Grku se naša priča i završila. Bilo je to lepo putovanje.

Anđelka Arsić 8/4

Kad porastem biću policajac

            Kad porastem hoću da budem policajac kao moj tata.

            Za mene posao policajca je najbolji posao na svetu. Odrastao sam uz taj posao jer je moj tata policajac. Posao policajca je mnogo zanimljiv i uzbudljiv, ali takođe je veoma i opasan. Trenutno u Srbiji ne postoji srednja policijska škola, ali postoji akademija. Pre, kada je moj tata završio osnovnu školu, on je išao četiri godine u srednju policijsku školu. Posao policajca zahteva fizičku spremnost, fokus i pribranost. Znam da je veoma zahtevan posao, ali veoma uzbudljiv. Sećam se da sam se kao mali plašio da se mom  tati neće nešto desiti, ali sad se to promenilo. Kao mali stalno se dolazile kolege kod nas i ja stalno pričam sa njima. To se do danas uopšte  nije promenilo, još uvek ih pozdravim kad ih vidim, a i oni mene. Dok smo još živeli u Omoljici, najbolje mi je bilo kad tatine kolege upale rotaciju.

            Želim da postanem policajac zato što je zanimljiv posao i da bi pomagao ljudima kojima je potrebna pomoć. Preporučujem svakome ko želi da radi ovaj posao da zna u šta se upušta.

Mihajlo Ristov 7/2

Moj porodični heroj

            Ovo je jedna osoba kada je meni život promenila. Ona mi je pomagala da stignem do svojih ciljeva i da verujem u sebe.

            To je moj otac, moj heroj. Uvek je tu za mene, da me zabavi kad sam tužan, da me gura da se suočim sa svojim strahom. Moj otac je jako mudar, jak kao stena i odličan  kuvar. Voli  da čita razne knjige. Pogotovo voli da ide na putovanja kao i na duge šetnje  u prirodi. Tu je kada mi je teško, kada želim da odustanem. Nije toliko emotivan tip osobe, ali kada je do porodice  zna da pusti suzu.

            Moj otac je moj idol. Od malena sam sanjao da budem kao on. On je kao neka magična vila jer sve što sam poželeo ostvarilo se. Ovo je moj otac, moj porodični heroj.

Relja Ratkov  7/2

Lutanje u ”Seobama”

            Kad čujemo reč “seobe“ odmah pomislimo na neko seljenje, ali to može da bude i traganje za nečim  što ne vidimo.

            Kao što je u romanu Vuk Isakovič tražio sreću, tako i ljudi traže u životu. Što se tiče lutanja svaki čovek u životu će bar jednom da luta i traži nešto. Sreća nije nešto što će se traženjem, videti, ona se oseća. Ona nije nešto što se uči ili dobije na poklon. Međutim, Vuk je mislio da će lutanjem i seobom naći sreću. On je u tim trenutcima mislio samo o tome da nađe svoju sreću po bilo koju cenu. Nije bio svestan da je možda sreća bila tu gde se on najmanje nadao. Sreća je svuda oko nas pa čak iako je mi ne vidimo. Mnogo pisaca je opisalo sreću iz njegovog ugla. Jovan Dučić je imao izreku po kojoj je tvrdio da ako neko govori za sebe da nije  srećan u stvari je suprotno. Mika Antić je govorio - šta god da se desi, bilo to dobro ili loše da mu nikad neće biti žao što mu se lice smejalo. Ima još dosta pisaca iz raznih zemalja koji su imali različita mišljenja o tome šta je  to sreća.

            Moje mišljenje o sreći jeste da je ona svuda oko nas, samo što je mi nekada od problema ne vidimo.

Andrea Đurković 8/1

Sve moje želje

            Kao i svako dete i ja imam mnoge želje o kojima cele godine razmišljam i nadam se se ostvariti. Sve moje želje nisu iste i ne mogu  da se ostvare.

            Moje najveće želje nisu one koje se  kupuju nego one koje me čine srećnom, a to su da su sve osobe koje mi znače dobro. Neke moje želje zavise od mene. Moja jedna od želja sveke godine  je da imam bolje ocene i ja nju moram sama da ostavarim. Moji roditelji meni ispune svaku želju koju mogu, ali neke želje ne može niko da utiče. Najveće želje su mi naravno uvek da moja porodica bude dobro, da budu zdravi i srećni jer kada su oni srećni, ja sam tada najsrećnija. Ni  jedan  materijalni poklon ne može da me usreći ako ja stvarno nisam srećna  i zato kada me neko pita šta mi je želja, kažem - da budem srećna. Kako rastem neke stvari tek saznajem i shvatam koliko su važne. Pre par godina kada bi me neko pitao koja mi je najveća želja rekla bih da dobijem nov telefon, kompjuter ili tako nešto, a tek sada shvatam koliko to nije bitno i da bez toga mogu, a bez svoje porodice ne mogu. Tek kada mi se najveća želja da budem srećna ispuni mogu da kažem da bih možda  volela da dobijem neki poklon  ali mi to nije želja možda samo sitnica koja mi se dopada.

            Sreću ne čine male stvari. Čovek koji je srećan, ispunjen  je iznutra i nema potrebu da drugima kvari sreću, a  da bi bio srećan mora da je zdrav i da  je njegova porodica srećna i zdrava.

Anja Filipović 8/2