“Rođen sam u vojvođanskoj kući na front u Lenjinovoj broj 36 (danas br. 48) 1950. godine, gde sam i odrastao. Kuća je prema ulici imala kapidžik, kapiju pa nakon toga pomoćnu zgradu u kojoj je bila radionica. Tu zgradu smo zvali “verštet“. Moj otac Vinko i deda Andreja bili su kolari, odnosno pravili su zaprežna kola. Kola su se tada pravila od balvana kojih je bilo puno po dvorištu. Uglavnom su to bili trupci jasena, bukve i dudova. Oboje su voleli da se druže. Zimi se u verštetu upali velika bubnjara, jer je trinja za loženje uvek bilo, pa se tu okupi neko društvo. Mi deca smo voleli da slušamo njihove priče, u kojima je bilo dosta šala.
Zanatlija je u Starčevu bilo dosta. Sećam se da je kolarska radionica bila i u Vojvođanskoj ulici, kod deda Blaža Jospovića - Blaška. Napred od nas prema Dunavu bili su i kovači Srba Đurišić i preko puta njega Ćata. Obično kada se kod nas naprave kola, tamo se voze na okivanje. Na početku Lenjinove ulice bio je i Stanimir Jakovljević koji je krpio čizme. Zatim u prvoj kući (Lenjinova br. 2) radio je i “majstor svašta“, tako smo ga zvali, jer je svašta znao da radi, posebno oko gvožđurije. Tu se sećam da sam odlazio sa babom da meljemo mak, jer je imao mašinu i za to. Sećam se kovača i potkivača majstora Pleva, koji je živeo na raskrsnici ulica JNA i M. Tita. To su samo neki od majstora iz moje okoline gde sam odlazio.
Voleo sam starčevačke sokake. Tu sam većim delom provodio detinjstvo. Obično nedeljom, kada nije bilo da kola češće idu, zakrčimo nekad celu ulicu. Pravili smo fudbalsko igralište tako što smo okopavali pa onda krečom nasipali linije. Fubdal se igrao ulica protiv ulice, mršavi protiv debelih, a ponekad smo se “delili“ i prema klubu za koji navijamo. Stariji su često sedeli i navijali. Lopta je u početku bila krpenjača a kasnije su se pojavile već i šivene lopte od kože. Igrali smo i tenis. Neko uvek nađe da donese od nekud lopticu, zategnemo kanape kao mrežu a umesto reketa imali smo “loparicu“ (drvena daska u obliku velike varjače). Ulice su bile lepe sa puno cevtova kamilice po njima. Kada legneš na travu među kamilice i gledaš u nebo, a ono skroz plavo. Zvuke prirode dopunjavalo je povremeno klaparanje kola. Naročito je bilo slikovito u vreme pred kraj leta kada se vozi kukuruz, a po vazduhu je letela “svila“ u vidu tankih niti. Takođe smo kao deca voleli da uzmemo metalne obruče od buradi i onda savijemo žicu i guramo obruče od ćoške do ćoške, dokle hoćeš. Igrali smo puno i klikere. Leto je bilo vreme i kada vršalice dođu da vrše žito. Onda elevator pravi kamare (gomile) sena u guvnu (drugi deo dvorišta), a mi smo voleli da se penjemo i legnemo na njih. Tu smo se sakrivali a nekada i spavali. Tu su znale i kokoške da snesu jaja. Mi nekad “pozajmimo“ par jaja da niko ne vidi pa smo to menjali za kuglu sladoleda. Tada je po ulicama išao sladoledžija Pera koji je imao naočare velike dioptrije. To je bio sin baba Kate koja je imala drveni poslastičarski kiosk pored Štimčeve kafane (srušene 1976.). On je terao kolica sa dve kante. U jednoj sladoled od vanile, a u drugoj od jagode. Po sokacima je vikao specifičnim tonom “sla-do-led, srce ladi, usta sladi! Sla-do-led, sladak kao med“! Leti je bilo dosta prašine, ali ona nestane kada padne kiša. Tada se od prašine i kiše napravi fino blato koje bude toplo. Uživali smo da čapkamo po tim barama. Zimi smo bili ceo dan po ledu, klizali se i igrali na snegu. Voleo sam vreme dok nije bilo struje. Imali smo lampe petrolejke. Mi smo imali jedan lep luster, koji visi sa tavanice na tri lanca, sa belom porcelanskom posudom za gas. Onda kad se nakon igre promrzli vratimo kući upali se ta lampa, podloži zidana furuna i kada se ušuškam iza furune a baba i deda mi pričaju doživljaje iz njihove mladosti, nije bilo lepšeg osećaja. Napolju kroz prozor gledam kako veje sneg, dok sumrak pada a sa njim i mrak, jer ulice nisu imale svetla. Igre su nam eto bile razne ali bez nekih kupljenih igračaka. Sećam se da mi je otac jednom napravio od drveta trotinet. Međutim, pošto nigde nije bilo mnogo ravnoga puta da može da se tera, on se brzo raspao. Posle kada je došla bicikla e to je već bio praznik. Učio sam po dvorištu da je vozim pa smo onda učestalije špartali i po starčevačkoj okolini. Kupali smo se u kanalima, pecali. Odlazili smo kod “prvog špica“ na prvom kanalu u ritu. Tu su se čuvale i koze. Na putu prema Ivanovu, kod mosta prema “žutoj pumpi“ gde se račva kanal, bila je sa leve strane jedna “vekternica“ koja je pripadala čika Lazi. To je u stvari salaš koji je služio da tu boravi čuvar kanala. Tu je bio i bunar na koji se često svraćalo kada se ide u rit, naročito na pecanje. Postojala je i “Mirkova vekternica“ koja je bila pored danas “Mirkovog kanala“, koji po tome i nosi ime. Tu su žene išle da peru veš, kao i kod “valjare“ na Nadelu. Bila je svugde bistra voda. Kod “valjare“ je bila (kao i danas) betonska brana iza koje smo čekali u kotarici karaše i šarančiće, koji ispadnu kada voda preliva. Nadel nije bio zagađen dok se nije pojavila industrija.
Kada smo išli na Dunav i sa Dunava voleli smo da odmorimo kod krsta u Lenjinovoj ulici. Sedali smo uglavnom na ogradi, koja je bila oko njega. Desetak metara od krsta nalazila se pumpa koja je bila duboka, mislim do 80 metara i davala je uvek hladnu vodu, što je leti bilo pravo osveženje. Postojao je i đeram u ritu na pašnjaku preko puta Rafinerije, gde su se čuvale ovce. Tamo se išlo na “stinu“ po sir i mleko, tu je bila jedna čobanska koliba, koja je otprilike gledala na manastir Vojlovicu. Tu smo isto voleli da pijemo vodu, iako je tu bilo puno žaba. Pumpa sa lepom hladnom vodom je bila i na raskrsnici ulice Ivanački put i Borisa Kidriča. Tu smo isto stajali kada smo se vraćali iz rita, sa pecanja ili kupanja. Takođe, sećam se i pumpe u centru starčvačkog parka. U centru parka postojao je i kip koji je bio ispod zidane nadstrešnice. Nadsteršnica je imala četiri stuba i gore krov. Sećam se te konstrukcije i kada sam imao između 5 i 7 godina jer sam sedeo tu i gledao kako se igra fudbal, ali tada već nije bilo kipa, bio je sklonjen. Konstrukcija okolo stajala je mislim do kasnih 60-ih ili ranih 70-ih. U delu parka prema školi i danas radnji “Podunavlje“, tokom 1950-ih godina bio je fudbalski teren. On nije bio zvaničan, ali su se tu često okupljali omladinci. Zvaničan teren za fudbal je bio u ritu preko puta Ponjavice (danas “prvi kanal“). U centru Starčeva sam više boravio kada sam završio četvrti razred i iz Donje škole prešao u zgradu gde je sada tehničko obrazovanje, gde sam pohađao peti i šesti razred, dok sam sedmi i osmi išao u zgradu “Starčevke“.
Sećam se gradnje Doma kulture. To se dobrovoljno radilo. Dok je bilo sve u zidinama i dole na podu samo zemlja, mi smo kao deca voleli i tu da se igramo. Pre svega na mestu gde je danas velika sala. Tu smo bacali dinare “ko bliže liniji“, “tapkali“ se sa sličicama fubalera ili ih “pikali“ prema zidu. Tokom 1950ih pa dok nije završena velika sala Doma kulture početkom 1960ih, postojao je bioskop na mestu današnje sale za venčanje u zgradi Mesne zajednice. Ta sala bila je velika, spojena sa današnjim JKP-om. Tu smo gledali “Tarzana“, “Vinetu“ (vestern), partizanske filmove i druge aktuelnosti tog vremena. Kada se bioskop odatle iselio tu je formiran disko klub. Tu smo Paja Rajković i ja skoro 10 dana oslikavali salu. Kada sam došao iz Armije 1972. godine čuo sam da su to zatvorili pa smo tražili drugo mesto razonode.
Za praznike se često išlo u crkvu. Mnogi pričaju kako se tada branilo ali to nije istina. Možda negde to i jeste bilo tako ali koliko ja znam u Starevu to nije bio slučaj. Bilo je da biraš da li si komunista i onda ne ideš u crkvu ili nisi i onda si mogao da ideš i niko te nije dirao. Moj se otac opredelio za ovo drugo, pa smo mi korinđali, slavili Božić, išli u crkvu i sve kako je red. Ja sam išao čak u obe crkve. U katoličku crkvu su za mise uvek svirale orgulje, pevao je hor devojaka i momaka. U pravoslavnoj crkvi je takođe pevao hor, samo je uglavnom bio od starijih ljudi i zrelijih momaka. U pravoslavanoj crkvi je služio legendarni sveštenik Bratić, dok je u katoličkoj služio Tvrtko. Oba sveštenika bila su vrlo omiljena u mestu“.
Marko Ivošević