Ime mu je Dragomir Dinić; rođen je 7. avgusta 1931. godine u selu Koćura pokraj Vranja, od majke Sofije i oca Milivoja, kao najtariji od šestoro braće i sestara, od kojih je, pored njega, živa samo još jedna.

            Preturio je i rat, kao i posleratnu glad, a u Banat je došao 1956. godine, tačnije u Brestovac, da bi se u Starčevo preselio desetak godina kasnije, jer je u Partizanskoj ulici dobio plac na kojem je 1963. godine počeo da zida kuću.

            U braku sa Stojnom bio je od 1949. godine, dok nažalost nije poginula 2003. godine u saobraćajnoj nesreći. I njihova dva sina Tomislava i Branka, zadesila je slična sudbina, jer su umrli još kao deca.

            Dragomir od sina Canka (68) ima unuke Darka i Dragana, a od ćerke Stane (61) - Dejana i Branka.

            Kako je odrastao mali Dragomir?

            - Bilo je više nego teško, jer je kraj, u kojem se nalazi selo Koćura, veoma oskudan, pa su roditelji na jedvite jade uspevali da nas prehrane. Tamo na planini, podno Besne kobile, bilo je da se ubere nešto malo jabuka; sađen je i krompir i ponešto žitarica, pre svega raž i ovas, jer nismo ni raspolagali s mnogo zemlje. Imali smo još tek petnaestak ovaca i dve krave, koje su služile za oranje. Otac je mučio neke muke sa očima, a i nije bio previše vredan, pa sam odmalena morao naporno da radim, kako bih pomogao da tolika nejač utoli glad.

            Muke...

            - Završio sam prvi i drugi razred kod Ivana i Viktora, koji su bili dobri učitelji, ali su morali da pobegnu zbog rata. Negde u to vreme doživeo sam prvo veliko razočarenje od oca, koji me je doslovce prodao kao slugu nekoj imućnijoj porodici, kako bih čuvao njihova goveda. Tamo sam i spavao, a kući sam dolazio samo da bih se presvukao. Događalo se i da me gazda pošalje za stokom u planinu bez ijedne korice hleba, uz izgovor da će po nekome da mi pošalje hranu. Međutim, ispadalo je da po ceo dan trpim gladan i tek uveče dobijem malo surutke i neku mrvu crnog gnjecavog hleba. Hvala bogu, pa je bilo tamo i komšijskih koza, koje su me spasavale da ne svisnem. I tako uhvatim jednu; držim je za nogu; podvučem se i nasisam se kao jare. A ono mleko jako, pa sam morao da trčim do “treće dolinke“, gde ima pijaće vode, ne bi li “ugasio požar“ i utolio žeđ. 

            Rat...

            - Kada ja rat počeo imao sam deset godina i dobro ga se sećam. Kod nas je bilo bar tri vojske - Bugari, četnici i partizani. Prolazili su i dolazili i u našu kuću, pre svega kako bi se najeli. Naročito četnici, koji bi odmah zahtevali da im zakolješ kokošku ili štagod drugo da se pojede. S druge strane, partizani nisu to tražili. Pamtim i pucnjavu prilikom jednog sukoba između te dve vojske, kada su nam mitraljezi izrešetali vrata. Četnici su čak i hteli da me streljaju, za šta sam možda i bio kriv. Naime, u nekom momentu sam našao gomilu metkova u snegu. Vratio sam se kući da uzmem torbu i napunio je tim metkovima. Jedva sam je teglio po snegu i nekako je kroz šumu dovukao do kuće. Uzeo sam granje i naložio vatru. I kad se napravila žeravica, u nju sam nepromišljeno izručio sadržaj torbe. A kad je to počelo da puca, odjekivalo je kao rafalna paljba, toliko jako da su sve okolne bukve bile oljuštene. Ipak sam bio svestan da sam napravio glupost, pa sam se dao u beg. Međutim, u komšiluku su bila trojica četnika, koji su me videli i pitali ko je pucao. Odmah sam sve priznao i jedan od njih, Vlajko, dobro se sećam, uperio je pušku u mene i rekao da krenem, kako bi me streljao. Majka je vikala da me pusti, ali on je odbijao, sve dok ga na to nisu naterala druga dvojica, koji su za razliku od njega poginuli tokom rata. Drugi put sam čuvao stoku u šumi, kada je naišao bugarski avion i krenuo nasumice da puca, misleći da su se tu sakrili partizani. Primirio sam se, u nadi da će proći. Proteklo je neko vreme i buka je utihnula, pa sam iskoristio priliku da potražim goveda, koja su se pre toga razbežala. Našao sam se baš na otvorenom na prollanku, kada je ponovo zapucano iz vazduha. Brzo sam se bacio na livadu, a metkovi su fijukali i kidali zemlju u mojoj neposrednoj blizini. Neviđeno je čudo da me ni jedan nije pogodio!

            Posleratna situacija i  sirotinja...

            - Majka i ja smo posle rata bili prinuđeni da prosimo, jer smo nekako morali da nahranimo četiri sestre i mlađeg brata. Morali smo to da uradimo i zato što oca ništa nije zanimalo. Zapravo, rekao je da mu ne pada na pamet da prosi, makar svi završili u jednom grobu. Ipak, uspeli smo da od dobrih ljudi, uglavnom iz Kumanova, dobijemo i to nemalu količinu hrane. Dobro se sećam, bilo je 250 kila kukuruza, 15 kila pasulja, pet kila nizane crvene paprike... Ostavili smo sve to kod kuma u dolini i kad smo došli kući, majka je pitala oca da ode konjima po to, ali on nije hteo ni da čuje. Tako sam ja, onako mali, morao da isteram konje. Jednog sam jahao, drugog vukao i sve to nekako natovario. Prolazio sam uz reku, po neravnom terenu, i došao sam kasno uveče do vodenice kako bi se sve to samlelo, što je potrajalo do svanuća. Kada sam hranu odneo kući, majka je umesila proju, a prvi je otac seo da se najede.

            Dolazak u Banatski Brestovac...

            - Otišao sam u vojsku 1950. godine i u međuvremenu saznao da se sestra udala u Brestovcu za nekog ko se već tamo doselio iz naših krajeva. I kada sam dobio odsustvo, pohitao sam do nje. Dopalo mi se, kao i ocu, kada je došao da vidi ćerku, pa je odlučio da proda imovinu u Koćuri i preseli se. Kada sam se vratio iz vojske, 1955. godine svi smo prešli u Brestovac. Tamo nije bilo loše za život, ali sam opet imao problema sa ocem, koji je bio alkoholičar i nasilinik. Kako je samo tukao i maltretirao majku i mene - prosto ne znam kako smo sve to preživeli. Pritom nije ništa radio, a koliko znam, samo je jednom pokušao da čuva seoske krave, ali je i od toga brzo odustao.

            Starčevo...

            - Kada sam došao u Banat, već sam bio oženjen šest godina, tačnije od 1949. godine, a u međuvremenu sam se zaposlio u “Konstruktoru“  kao fizički radnik, gde sam i stekao radni staž. Pre toga sam radio i poljoprivredu, čak sam i napravio originalna zaprežna kola. Kasnije su deljeni placevi u Starčevu, a i meni je odgovaralo da budem bliže gradu, jer sam svakodnevno morao satima da vozim biciklu do posla. Išao sam čak i do Devojačkog bunara, gde smo zidali bazen, a dotle mi je na dva točka trebalo četiri sata. Mogao sam da idem i u Austriju da radim, pa sam ocu tražio da mi prepiše makar sobu gde bih mogao da ostavim ženu i decu. On nije hteo ni da čuje, a ni ženu mi nije simpatisao, iako ga ničim nije provocirala. Potom smo živeli privatno u Brestovcu, nakon toga sam se preselio u Starčevo i takođe neko vreme živeo kao podstanar. Sve u vemu, 1963. godine odlučio sam da pravim kuću u Partizanskoj ulici, gde mi je država to omogućila.

            Partizanska...

            - Uspeli smo da stvorimo dom u Partizanskoj 87 i otada nismo loše živeli. Postao sam tesar u “Konstruktoru“, a i kadgod mi se ukazala prilika, čak i nedeljom, radio sam privatno i to na toliko mesta da broj ne mogu ni da naslutim. To sam nastavio i kada sam otišao u invalidsku penziju 1988. godine, jer više nisam mogao da radim na visini. Nije mi velika penzija, ali meni je dovoljno, budući da nemam neke velike potrebe. Što se komšiluka tiče, imao sreće i skladno smo živeli, pre svih tu su bili Dragomir, Sande, Radomir, Laza, Persa... Svima njima svaka čast i nemam ama baš ništa da im zamerim.

            Starčevo, danas?

            - Sviđa mi se, jer u maltene svakom pogledu dobro napreduje. Iako ja lično nemam takvog interesa, ne bi bilo loše da se u našoj ulici napravi neka staza od centra, kako deca iz škole ne bi išla drumom, što je prilično opasno, zato što automobili neumereno jure.

            Tako govori ovaj krepki i mudri Starčevac, jedan od najstarijih u mestu, a sugrađanima poručuje:

            - Najbitniji su poštenje, skromnost i razumevanje. To čovek shvati pre ili kasnije...

Jordan Filipović