Ponoviću neke osnovne podatke, a koji su bili objavljeni u jednom od nastavaka Crtica o familiji Rajković, kao i u Crtici o deda Nikoli Šulaji. Paja kako smo ga svi poznavali, rođen je 1952. godine od oca Jaše i majke Ane rođ. Šulaja i bio je drugo dete, a imao je stariju sestru Mariju. Odrastao je u roditeljskoj kući u Ulici Ive Lole Ribara u mom neposrednom komšiluku, pa iako je godinu stariji, vrlo često smo se družili i zajedno igrali. U tom delu ulice bilo nas je mislim dosta, koji smo generacijski bili blizu. Joca Gasenberger, Neno i Vasa Ilić, Mauric Beli Bogut... Kao i sve dečije igre koji put su završavale svađom pa čak i tučom, ali se to sve brzo zaboravljalo, pa smo se ponovno igrali ili ispred Pajine kuće ili u njihovom dvorištu. Kad smo krenuli u školu, pa s obzirom da smo iz različitih generacija i smene u školi su nam bile različite, tako da za druženje nije baš bilo vremena, osim nedjeljom kad smo bili slobodni. U višim razredima osnovne škole Paja je počeo da pokazuje interes za umetnost, kako likovnu, tako i muizičku, a kako se u to vreme počeo pojavljivati novi muzički talas, Paja se priklonio tome. Kako je iz familije koja je imala rođake koji su otišli u Nemačku, a održavali su kontakte, to je Paja vrlo lako dolazio do gramafonskih ploča, tada poznatih rok sastava, a osim ploča u njegovoj i sestrinoj sobi mogao se često čuti i Radio Luksemburg. Preslušavale su se ploče, skidale reči, tako da su počeci starčevačkog roka delom zaslužni i Paji Rajkoviću. Iako nikada nije aktivno zasvirao niti u jednom, kako smo to zvali, vokalno instrumentalnom sastavu, Paja ih je pratio i sa njima se družio. Polaskom u Gimnaziju, slikarski talent primetio je i naš poznati slikar i profesor Trumić, i mislim da ga je čak i podsticao na slikanje. Nekako u to vreme je prestalo i naše druženje, jer zbog različitog vremena odlaska i obaveza, ostale su nam samo nedelje i to najčešće na popularnim igrankama. Osim igranki, družili smo se i u kući našeg tadašnjeg župnika Tvrtka Tadića, gde se opet slušala tada moderna muzika, a u to vreme je već bilo lakše doći do ploča, a pojavili su se i domaći izvođači.

            U Starčevu se nekako u to vreme pojavilo više mladih ljudi koji su takođe pokazivali određeni talent za crtanje i slikanje, pa je tako osnovana i slikarska grupa. Paja se i tu aktivno uključio, a čini mi se da je najviše vremena provodio uz Nikolu Poljaka. Dve srodne duše, koje vole svirku, pesmu, slikanje i pomalo boemski život. Pretpostavljam da je to Paju i koštalo, kako gubitka jedne godine u gimnaziji, tako i napuštanje daljeg školovanja. Pajini i moji putevi su se definitivno razišli, tako da ne znam čime se on nastavio baviti, a sigurno znam da se kretao u društvu tamburaša, slikara, folkloraša i pomalo boema. Paja se oženio 1975. godine Milomirkom rođ. Popović, a u braku s njom prvo se rodila Kristina 1976. godine udata Anđelković, a kasnije i sin Ivan 1985. godine. Kasnije sam saznao da je Paja radio kao instruktor vožnje u auto-školi mislim da se zvala “Crveni signal“ ili tako nekako. Kod toga je interesantan jedan detalj. Posedovao sam u to vreme auto, popularnog fiću, a pred svoju ženidbu smo ga vratili u Starčevo i dali u prodaju. Prvo ga je kupio komšija Pavle Neralić, a od njega Paja Rajković, tako da je fića završio kao instruktažni auto u Pajinim rukama. Paja nas je prerano napustio 1999. godine i pokopan je na katoličkom groblju u Starčevu.

            Zdravi i živi bili, vaš

Vinko Rukavina