Od 1952. godine postaje vojni pilot, a od 1954. dobija prekomandu u Pančevo. Sudbina je odredila da tada upoznaje rođenu Starčevku, Stojanku Grubetić (špicname Kašikići), sa kojom 1955. stupa u brak, od kada se vezuje za naše mesto. Stojanka je bila učiteljica i imala je stan u Donjoj školi, odakle svoju starčevačku priču počinje i Miloš.
“Po venčanju sa Stojankom počinjemo da živimo u Donjoj školi. Škola je imala dve zgrade. Jedna je bila školska i ona se zvala tako - Donja škola, a druga zgrada u istom velikom dvorištu je bila vrtić. Dvorište je bilo zemljano, a popločana cigla bila je oko obe zgrade. U dvorištu se odvijala fiskultura ali i slobodno vreme. Za vreme časa fiskulture devojčice i dečaci su bili odvojeni. Uglavnom su časovi bili sa trčanjem u krug i klasične vežbe. Zatim su dečaci igrali fudbal ili rukomet a devojčice “između dve vatre“. Postojale su dve drvene kapije. Jedna za školu i jedna za vrtić. Kapije su se nakon škole zatvarale. U dvorištu je bio bunar, sa česmom na pumpanje. Pedesetih godina po ulicama Starčeva pretežno su se kretala zaprežna kola koja vuku konji. Ja sam, da bih lakše putovao na posao, u proleće 1957. godine kupio motor, među prvima u Starčevu. To je bio mađarski motor marke Danubia od 125 kubika. Tih pedesetih godina ako si hteo da putuješ negde iz Starčeva to nije bilo lako kao danas. Uglavnom se išlo konjskim kolima do Pančeva, a ukoliko se ide negde dalje onda vozom iz Vojlovice. Na izlazu iz Starčeva, prema Pančevu, veći deo rita bio je pod pašnjacima. Tu su se čuvale krave, ovce i svinje. Čuo sam i priču da je tokom Drugog svetskog rata tu stradao i jedan student bežeći od Nemaca.
U Donjoj školi sa mojom suprugom radila je i učiteljica Mira, a u vrtiću jedna vaspitačica sa Kosova, kojoj sam zaboravio ime. Mira je imala 28 učenika u odeljenju a Stojanka 32. Stojanka je imala više jer je nasledila penzionisanu LJubicu Delić, a tada su starije, iskusnije učiteljice imale više đaka. Donja škola bila je od 1. do 4. razreda, a nakon toga deca su išla u Gornju školu, koja je bila u centru mesta. U Donjoj školi radila je i poslužiteljka LJubica. Ona je u kuhinji škole delila UNRA (Uprava Ujedinjenih nacija za pomoć i obnovu) pomoć. To je ustvari bila američka pomoć u vidu margarina, koji je bio čvrst kao neki sir. Neki vid vojničkog putera. Onda služiteljka sa dečacima to spremi na hleba i ponekad se milimetarski namaže i malo marmelade. To su deca jela. Prema rečima supruge, starčevačka deca su bila talentovana za učenje i na času su bila vrlo pažljiva. Što se kaže “zijala su“ u učiteljicu “da uhvate gradivo“. To je pričala i LJubica služiteljka, ali i koleginica Mira. One su nastojale da se na času savlada barem 50% gradiva. U odeljenju supruge tih 50-tih godina bilo je četiri učenice u generaciji koje su od 1. do 4. bile skroz odlične. Od njih su posle dve završile fakultete i dve više škole. Većina dečaka je bilo dobro ili vrlodobro. Oni su se uglavnom zapošljavali u okolnoj industriji nakon završenih zanata, ali se deo njih vraćao ka zemljoradnji, jer su u ovom delu Starčeva uglavnom imali dosta zemlje. Sećam se i da je Škola imala vrlo malo nastavnih sredstava. Ja sam tako crtao i Miri i Stojanki na pak-papiru domaće životinje od psa do razne živine, kao i divlje ptice iz okoline, da bi one objašnjavale deci.
Nadomak naše škole, na uglu sa JNA ulicom, nalazio se krst, a pored njega bila je i pumpa za vodu. Krst je bio viši od 1,5 metar, na postolju koje je bilo oko jedan metar visine. Na tom postolju na sve četiri strane bili su neki sveci, sada ne znam koji. Krst je bio ograđen zidanom ogradom i stajao je po sred raskrsnice. Sećam se da je kasnije prilično propao. Bio je pun lišajeva i mahovine, jer ga od oslobođenja niko nije održavao.
Prodavnica u ovom kraju nije mnogo bilo. LJudi su većinom bili domaćini pa su puno toga sami pravili. Jedina prodavnica koje se sećam u ovom kraju bila je kod pravoslavne crkve (danas adresa: Vuka Karadžića 11 ili 13). To je bila državna prodavnica mešovite robe. Ona je prodavala sve - šećer, bombone, čokolade, mast, ulje, otrove za miševe i pacove i drugu robu koju stanovnici uglavnom nisu mogli sami da proizvedu. Poslužitelj u njoj je bio Aca Mišković, a njegova žena je bila babica. Za druge javne objekte i kafane ne znam. U kafane nisam odlazio. Zanimao sam se, kada sam imao vremena, uglavnom u druženjima sa kućnim prijateljima. U kućama i u školi smo koristili petrolejske lampe kada padne veče, i uz njih smo sedeli. Struje nije bilo sve do jeseni 1956. godine. Kada je došla struja ja sam među prvima kupio televizor. Često su se kod mene ljudi okupljali da gledaju vesti. Međutim onda je sagrađena niska kuća na samom uglu JNA i Lenjinove, negde pred kraj 1958. godine (gde je danas sirćetara). To je bila zgrada Narodnog fronta. Ustvari ideja te zgrade je u početku bila da bude javna i da služi za okupljanje ljudi da održavaju sednice ili da se daju informacije o nekim novinama o porezima ili administraciji. Nešto kao info- centar. Ja sam tu dao moj televizor kada sam kupio nov 1959. godine, pa su se onda ljudi i tu okupljali. Međutim, moj stari televizor su koristili samo dva meseca, jer su kupili bolji, niški. Telefoni su takođe bili izuzetno retki. U centru Starčeva, gde je danas Dom penzionera i invalida rada, bila je pošta u kojoj je bila mala centrala za 10 brojeva. Od toga znam da je jedan telefon imao upravnik pošte i jedan je bio uslužni za građane i ta se usluga plaćala. Zatim jedan induktorski telefon je imala Opština Starčevo i jedan je imala Zadruga. Moguće da je još neko imao telefon u okolini centra.
Od Starčeva se na kratko rastajem 1971. kada se supruga i ja iseljavamo iz Škole i premeštamo u Zemun, jer sam u Batajnici dobio prekomandu. Iz vojne službe penzionisao sam se 1984. godine. Međutim, pre toga 1982. godine, odlučio sam da u Starčevu kupim plac na današnjoj adresi u JNA ulici. Prepoznao sam Starčevo kao perspektivnije mesto za život, pre svega zbog materijalne stabilnosti ovog kraja, jer je postojalo puno jake industrije“.
Marko Ivošević