U Starčevu se zvanično doseljava 1964. godine, a godinu dana kasnije se ženi i otpočinje proces kućenja. Bio je zaposlen na izgradnji “Azotare“ i “Utve“ a veći deo radnog staža proveo je kao vozač vatrogasnog i sanitetskog vozila u “Rafiniriji“. Po penzionisanju 2003. godine prijavljuje se u starčevačko dobrovoljno vatrogasno društvo u kome je proveo narednih 15 godina kao vozač vatrogasnog kamiona, član uprave i domar. Kao jedan od prvih stanovnika Radničkog naselja preneće nam sećanja o izgradnji ovog dela Starčeva, ali i neke druge zanimljivosti koje su se dešavale u mestu.

            “Prvi put sam došao u Starčevo kada sam imao oko 17 godina. Autobus je tada saobraćao dva puta dnevno. Ujutru i popodne. Sećam se Doma kulture kao neke ruševine. Ne kao objekta u izgradnji nego baš kao ruševine. Video sam puno polomljenih greda i crepova unutar praznih zidina, baš kao da se krov urušio. To je bilo desno kada uđeš (Velika sala). Posle su to porpavili i napravili tu biskopsku salu. Bioskopska sala je prvo bila u zgradi Mesne zajednice, a pored je bio berberin. Odlazio sam i u kafanu koja je bila gde je sada školsko dvorište u jednoj velikoj zgradi na “G“. Kafana je bila baš jednostavna, seoska. Obično se naručivalo vino, rakija i sok. Tu kafanu je držala Lolinica, pa je nakon rušenja zgrade preselila kafanu u ulicu Pančevački put kod sebe. U toj velikoj zgradi su se prodavale i karte za autobus a onda je tu bio berberin. Brica je pre toga bio vozač autobusa. U toj zgradi su još bili obućar i mesar. Igranke su uglavnom bile u kući na mestu gde je posle bila kafana “Opatija“ (“Kod Štimca“). Preko puta nje bila je velika zgrada ambulante, a Starčevo je imalo i noćnog lekara, koga si mogao da probudiš ako je nešto hitno. Sećam se i da je veterinarska stanica za celo mesto bila na mestu današnje kineske robne kuće. Voleo sam da šetam po Starčevu i tako sam upoznao svoju buduću suprugu. Dopisivali smo se dok sam bio u vojsci i još čuvam njeno prvo pismo. Vojska se tada služila dve godine, ali su nama skratili na 18 meseci zbog ubistva američkog predsednika Kenedija, jer se vojska pripremala na mere predostrožnosti ukoliko izbije neki rat.

            Ujna i ujak su živeli u Donjem kraju i kod njih se selim 1964. godine. U tom kraju sam živeo prve dve, tri godine. Neke su ulice mislim tada već imale kaldrmu a većina nije. U Velikom sokaku (Ulica JNA) je postojala jedna radnja a blizu nje i pekara. Pošta je bila gde je danas Klub invalida rada (“penzioneri“). U Domu kulture se sećam da je bio televizor u velikoj sali na spratu (danas “Lovac“) gde su se okupljali ljudi da gledaju. Televizor je valjda PIK kupio. Tu se baš puno ljudi okupljalo. Po preseljenju sam tražio da negde u Donjem kraju kupim plac, ali je tada taj kraj uglavnom bio rezervisan za neke poznatije ljude, odnosno tu su se placevi dobijali samo “preko veze“ i to kada se ukaže prilika da može da se kupi. Na kraju sam se odlučio da kupim plac u “novom naselju“ (Radničko naselje), što se desilo 1966. godine. Da bi zidali kuću morali smo da imamo prvo dozvolu za gradnju, a onda i plan kuće. Ja sam za plan išao u Beograd. Tamo sam odabrao vrlo mali projekat, kuću sa svega dva odeljenja. Dobio sam tri primerka projekta. Jedan je išao u banku za kredit, jedan u opštinu za dozvolu i jedan meni za gradnju. Kuću zidam 1967. godine i od tada sam na ovoj adresi (Banatska br. 11). Kada sam kupio plac, u naselju su bile svega četiri kuće (u Radničkoj ulici). U mojoj ulici ja sam bio prvi. Sve oko mene je prvo bilo pod kukuruzom, baštama i livadama. Drveta nigde. Prethodno je država njive oduzela i napravila parcele. Kada se kukuruz pobrao, više nije smeo da se sadi nov pa je svugde bilo puno visoke trave. Kada grmi supruga ode u selo, jer smo bili na vetrometini. Ulice nisu bile ulice već samo poljski putevi a oko njih su se mogli videti pobodni kočevi kupljenih parcela. Putevi su uglavnom bili blatnjavi i to nam je baš zadavalo nevolje. Tada je i dalje više bilo konjskih zaprega nego kamiona za transport. Kada odemo na neko stovarište u Pančevo da poručimo robu, oni nisu hteli ni da čuju da to voze u Starčevo. Nisu bile problem ni pare, nego su se često kamioni glavili u blatu, a čak ni glavni put (Pančevački put) nije bio u dobrom stanju.

            Tako sam morao da odem u stovarište u Beograd, kod “Dunav stanice“. Tamo sam kupio betonske blokove i drugu građu, natovario u šleper i nekako smo uspeli da doteramo do placa. Za sve šta treba se dotera kamionom morali smo da čekamo suvo vreme. Imao sam sreću da sam tokom tog vremena brzo napredovao na poslu, pa sam svake godine imao sve veću platu. Plata mi je sa 15 dinara, koliko sam imao u početku, skočila na 75 dinara mesečno. Tada je to bilo dosta novca. Većina namirnica je bilo u parama. Za 10 dinara si svašta mogao da kupiš. Ja sam još dobio i deo novca od “ostatka“ pa sam mogao da kupim odmah veći deo građe. Kada sam doterao građu onda je bila nevolja da mi to ne ukradu. Pa sam morao da dežuram tako tokom noći, jer ovde nije bilo ničega. Nemaš struju, nemaš vodu, nemaš ništa. Te četiri kuće što su bile, nisam nikoga poznavao ali ne znam ni da li su oni imali vodu.

            Vodu za beton i malter sam dovlačio sa Nadela. Odem sa zaprežnim kolima i natovarim dva bureta od nafte sa po 200 litara. Tamo u bure sipam sa kofama. Temelj sam koapo ručno, krampom. Podloga je bila toliko tvrda da temelj nema ni pola metra. Oko gradnje kuće najviše mi je pomagao tast. U ulici sam prvi dobio struju, jer sam lično kupio i postavio banderu. Kasnije su se i drugi prikačili na nju. To je mislim bilo 1968. godine. Struju mi je uvodio Milivoje, koga su svi zvali “Drveni“. On je bio vodeći majstor za struju u mestu (stanovao je u Borisa Kidriča br. 13). Kada sam završio gradnju kuće, komšija na ćošku je počeo da zida temelj, a par godina kasnije su počele i druge kuće da se nižu.

            Život u Radničkom naselju je bio dobar. Kod mene u dvorištu sam izbetonirao jednu “kocku“ u i okačio koš, pa smo se svi okupljali tu da igramo košarku. Sport sam voleo. Sećam se da smo se tokom '60-ih često okupljali na katoličkom groblju da igramo fubal. Tu je bila u jednom delu čistina pa je bilo zgodno, ali su nam posle to zabranili. LJudi su voleli da se druže. Pa tako donese svako po neku klupu i onda sedimo po sat, dva ispred kapije. Ima toga i sada ali sve manje zbog situacije. Kraj gde je Sremska ulica (oko brojeva 31 do 35 i 34 do 42) sve je bilo kao neka bara - močvara. Tu su duž celog poteza bile velike vrbe, a zimi smo se na toj bari sa sličugama klizali. Kasnije je tu prokopan kanal.

            Sećam se i situacije kada je 1968. bilo opsadno stanje. Mnogo ljudi iz mesta dobilo je pozive za mobilizaciju. Neke su čak iz našeg bioskopa vodili u vojne kamione. Ja sam tada bio na nekoj svadbi u Vinči ali sam sutradan odmah morao da se javim u kasarnu u Pančevo, jer su nas sve tražili. Tamo smo dobili po veknu hleba i zatim čekali da se tenkovi odblokiraju i kamioni pokrenu. Mene su zadužili za dva kamiona pošto sam bio vozač i tako sam obišao skoro sva sela u Vojvodini po prvi put. Tu sam razvozio topove. Država se tada bojala invazije zbog dešavanja u Čehoslovačkoj.

            Prvi asfaltirani putevi u Radničkom naselju nastali su tek kada je oko polovine naselja bilo izgrađeno (Radnička ulica, deo Vinogradske i polovina Banatske i Omladinske ulice). Mislim da je to bilo početkom 1970ih. Prva radnja u naselju otvorena je dosta kasnije, mislim '90-ih. Do tada se naselje već prošilo i na treću ulicu, Sremsku. Od novijih sećanja voleo bih da napomenem da dok sam bio u Dobrovoljnom vatrogasnom društvu, da smo imali dosta intervencija. Sećam se da smo gasili “Starčevku“ (I. L. Ribara br. 1), trsku na Nadelu koja je pretila da ugrozi farmu, da smo imali nebrojano intervencija u polju i da smo intervenisali i za vreme velikih voda kada smo crpeli vodu pumpama, ponajviše u “rupama“ jer je tamo teren nizak pa se tu voda sakupljala. Dosta sam se zalagao oko svega toga“.

M. Ivošević