Dve godine kasnije njegovi roditelji doselili su se u Pančevo, gde su nekoliko godina živeli kao podstanari, da bi pred Mišin polazak u zabavište napravili kuću u starčevačkoj Novosadskoj ulici. Ovde je završio i osnovnu školu, pa u “Hemijskoj“ i takozvani deveti i deseti razred, a potom se opredelio za srednju medicinsku, nakon čega je u roku diplomirao na Stomatološkom fakultetu u Beogradu.

            Nedugo zatim, počeo je da radi kao zubar u državnoj službi, što je potrajalo četrnaest godina, da bi 2006. ušao u privatničke vode, kada otvara stomatološku ordinaciju u svojoj kući, koja sa uspehom radi do danas. U četiri mandata biran je u Savet mesne zajednice Starčevo; aktivan je i kao izviđač, a igra i šah za lokalni “Borac“, koji je u kratkom periodu, stigao do Druge lige Srbije.

            Oženjen je Gordanom, takođe Starčevkom, s kojom je u braku od 1994. godine i imaju tri ćerke: Marijana (26) je apsolvent na Stomatološkom fakultetu i već pomalo radi; Danica (24) je na trećoj godini FON-a, a Emilija (16) - na drugoj godini srednje medicinske i planira da upiše Medicinski fakultet.

            Kako je odrastao mali Miša?

            - Sećanja pre dolaska u Starčevo gotovo i da nemam, izuzev maglovitih slika čestih selidbi i menjanja stanova, a opipljivije uspomene vezuju me tek za period zabavišta i školskih dana. Inače, stasavao sam u radničkoj porodici - otac je vozio kamion u raznim firmama i završio radni vek u “Vojvodinaputu“, dok je majka bila domaćica i povremeno radila po prodavnicama. Sve u svemu, uspeli su da sestri i meni obezbede egzistenciju i da nas odškoluju. Ruku na srce, i nisu imali nekih problema s nama, niti su oni sami po sebi bili strogi. Činjenica je da sam od početka bio malo povučen i posmatrao stvari oko sebe sa distance, trudeći se da izvlačim zaključke. I najvažnije što sam shvatio je to koliki je značaj učenja, koje mi je uvek bilo na prvom mestu. Tek onda su na red dolazile i dečije igre, poput sada zaboravljenih “žmurki“ i “između četiri vatre“. To slobodno vreme uglavnom sam provodio s društvom koje je i danas aktuelno - Peca Stanković, Pišta Varga, Danijela, tada  Zdravković a danas Jajić, pa Ratko Milojević i njegov brat Čeda, Dejan Milanović, Goran Knežević...

            Škola...

            - Najpre me je učila komšinica Stana Popadić, klasična učiteljica starog kova, koja nije pribegavala agresivnim metodama, ali je ipak bila dovoljno stroga i veliki autoritet, pa smo je listom veoma poštovali. Učenje mi je bilo lakši deo života i sve mi je nekako išlo, a pre svega prirodne nauke, naročito matematika, s kojom sam lagano prolazio opštinska takmičenja. Međutim, iako sam ka njoj dugo naginjao, završio sam u nečemu gde je zapravo nema. Što se tiče nastavnika, lep utisak na mene ostavili su nastavnici matematike i biologije - LJilja Dragojerac i Nemanja Dragoš, jer su umeli da kod dece suptilno probude želju za učenjem, što je iz ove perspektive gledano i najbitnije.

            Izviđaštvo, nekad...

            - Dok sam bio u višim razredima, pojavio se i nastavnik geografije Budimir, koji je “zapalio vatru“ izviđaštva u Starčevu. Tako smo, pored mogućnosti da provodimo vreme na čistom vazduhu, naučili i  neke korisne stvari, prvenstveno kako da se oslobodiš u prirodi, da se u njoj snalaziš i ne umreš od gladi. Bio sam aktivni izviđač oko tri-četiri godine i iz tog vremena nosim neke lepe uspomene, pre svega sa raznih takmičenja. U tom periodu, jedne godine je pomenuto društvo iz komšiluka išlo u Utjehu na kampovanje kod Pecinog rođaka, koji nam je dozvolio da na njegovom placu podignemo šatore, a zauzvrat smo mu pomagali oko neke građevine. Potom smo sa svim tim šatorima proputovali, zapravo prepešačili, ceo taj deo jadranske obale...

            Vojska...

            - U JNA sam otišao 1987. godine, a obuku sam prošao u Skoplju, da bih potom bio prekomandovan na karaulu kod Struge, na neko brdo na samoj granici sa Albanijom. Patrolitrali smo danonoćno i morali da pešačimo i po osam sati “u cugu“. Tada su baš počele tenzije sa Šiptarima, u vreme kada je izvesni Keljmendi ubio četvoricu vojnika u paraćinskoj kasarni, a sam taj kraj, ne računajući Ohrid, pripada zapadnomakedonskom delu, većinski naseljenom albanskom populacijom. Iako nije bilo konfilkata, tenzija se ipak osećala, pa smo spavali s napunjenim oružjem. Kasnije sam na Prespi postao i kuvar, gde sam svakodnevno morao da spremim hranu za 60 ljudi. Dugo sam radio potpuno sam, pa sam bez prestanka bio na nogama od svitanja do ponoći; eventualno bi mi pomagali vojnici oko sudova ili bi očistili krompir...

            Fakultet...

            - Završio sam sve u roku i to s dobrim prosekom, pa sam imao sve uslove da nastavim dalje školovanje, ali me je više privuklo da radim. Još na samom početku studija, bilo je važno usvojiti prvi postulat koji glasi “Primum non nocere“, što u prevodu znači “Prvo ne načiniti štetu“ ili ne naškoditi pacijentu, a to da li ćeš uraditi bolje ili lošije već je nešto drugo. Sledeće vitalno bitno u ovom poslu je da se oslobodiš tog straha iznutra, to jest da, kako kaže Novak Đoković, opustiš ruku. Jednostavno, uvek treba prilaziti kao da će sve biti u najboljem redu... Inače, prvi zub nekom pacijentu izvadio sam u četvrtoj godini, što je po programu, a pre toga sam, kao i svi studenti, tri godine vežbao na fantomimima, to jest na lutkama. Bila je to priča za sebe, jer mi je zapala trudnica pred porođajem. Na sreću, vatreno krštenje je dobro prošlo. Naravno, asistirao mi je profesor oralne hirurgije, a reč je o LJubi Todoroviću, koji je poznat i po tome što u slobodno vreme piše poeziju.

            Stomatologija...

            - Državnu službu, poput mnogih, prošao sam u Domu zdravlja Pančevo. Malo po malo, i naučio sam sve što je neophodno, a zajedno sa mnom bilo je još nekoliko kolega koji su u približno isto vreme završili fakultet. Imali smo sreću da smo naišli na dobru generaciju starijih lekara koji su hteli i umeli da nas nauče, kao što su Steva Čikoš, Ruža Babić, LJilja Golubović, Stanko Popović... Izvestan period proveo sam i u Starčevu i to najpre kao pripravnik, zatim i nekoliko meseci za vreme bombardovanja. Radio sam i u železničkoj ambulanti, a poslednjih godinu dana državne službe proveo sam na Sodari.

            Privatna ordinacija...

            - Tada, 2006. godine, ponuđen je neki program za odlazak, pa sam se bez razmišljanja prijavio, jer sam maltene od prvog dana to želeo. Uopšte, mislim da svaki čovek tačno zna za šta je predodređen i samo čeka momenat. Iako je bilo nekih dilema, odmah sam počeo da pripremam sve što mi treba; adaptirao sam prostor u svojoj kući u Novosadskoj ulici 11 i krenulo je... Od starta radim samostalno i to mi je navika koju do danas nisam menjao. Ordinacija nudi sve moguće stomatološke usluge, a kako je jedina u Starčevu, uglavnom se oslanjam na takozvanu južnu zonu. S obzirom na to da sam dugo radio u gradu, imam i pacijente odande, kao i one koje pratim već dugi niz godina i praktično znam sve njihove hronične bolesti.

            Mesna zajednica...

            - Biran sam u četiri mandata u Savet MZ-a, gde sam radio volonterski i pomogao sam šta sam mogao i umeo. Proveo sam i dva mandata u Upravnom odboru Doma kulture, s legendarnim direktorom Vidomirom Jelesijevićem, i za to vreme uspeli smo da obnovimo biblioteku, a tada je aktivirano i kulturno-umetničko društvo.

            Izviđaštvo, sada...

            - Odred smo reaktivirali početkom dvehiljaditih, u čemu su važnu ulogu igrali i stari drugari iz tog vremena - Peca Stanković i Danijela Jajić, s kojim sam se smenjivao na mestima starešine i načelnika. Trudio sam se, koliko mi je to vreme dopuštalo, i da prisustvujem tim takmičenjima i taborovanjima. Sve to je lepo zaživelo, a i moja deca su neko vreme bila u tome. Danas je većina nas starijih u strelištanskim “Crnim rodama“, koji predvodi agilna Lejla Žugić, i pomažemo koliko smo u mogućnosti...

            Šah...

            - Šahovski klub “Borac“ organizovali smo iz hobija, a pored mene tu su i Zoran Terzić, Spase, LJubiša Matić... Vremenom smo toj drevnoj igri  prilazili sve ozbiljnije i počeli smo da postižemo sve zavidnije rezultate. Tako smo krenuli od najniže Južnobanatske lige i, preko Vojvođanske, dogurali do Druge lige. Zbog toga smo morali da se osnažimo kadrovski, pa smo doveli dva jaka intermajstora  - jednog Amerikanca i Pančevca Radlovačkog. Imamo igrače sa visokim rejtingom, a i ja sam, recimo, došao do te respektabilne granice od 2.000 poena.

            Starčevo, danas...

            - Svi već znaju da je gotovo kompletirana infrastruktura, a nekih ozbiljnijih zamerki ne mogu da nađem.

            Tako govori ovaj veoma vredni, obrazovani i uspešni Starčevac, koji je uspešno izlečio nebrojene sugrađane, a svima ovom prilikom poručuje:

            - Neke velike stvari ne možemo da promenimo. Jedino što svako može je da povede računa o sebi i u tom pogledu može nešto da izmeni nabolje. Jedna moja koleginica rekla je nešto što mi se veoma urezalo, a to je: - da svako radi svoj posao najbolje što može i samim tim radiće i za opšte dobro.

Jordan Filipović