Mala, retka kosica, sitne braon oči u koje, kad se zagledaš,  ne možeš da skineš pogled sa njih. To su jedne od osobina koje opisuju mog lepog batu. Kada su ga posle nekoliko dana doveli iz bolnice, nisam mogao da zadržim emocije i počeo sam da plačem. Kada se ujutru naravno prvi probudim i svaki put željno iščekujem da se i on probudi. A kada se probudi, naravno, odmah ga uzmem. Nežnost, ljubav i sreća koju mi on pruža ne može niko da zameni. Kada god da sam neraspoložen ili nevoljan, on me uvek usreći i oraspoloži svojim divnim okicama  i svojim osmehom.  On je uglavnom dobra beba, ali kada je gladan i nije baš strpljiv, mislim da je to povukao na mene.

     Hoću da kažem da, kakav god bio, on  će uvek ostati moj mali bata.

Vukašin Đirković 6/2

Ne želim da odrastem

     Mislim da je najlepše doba našeg života dok smo deca. Biti dete je, iz našeg ugla, najlepše moguće iskustvo i najuzbudljivije putovanje koje nam život pruža.

     Dok smo mali, sitnim koracima putujemo i upoznajemo ovaj čudesan svet. Svakim danom saznajemo nešto novo. LJudi,  dok su deca, žele da što pre odrastu, a kada odrastu žele ponovo biti deca. To je valjda i normalno. Kada si dete, život je mnogo lakši i lepši. Opisala bih to kao pojavu duge. Mi život gledamo kao dugu, punu prelepih boja, sjajnu i neverovatnu! Maštamo kako ćemo jednog dana ostvariti sve svoje snove. Tako će se jednog dana ipuniti sve naše želje. Igramo se, zabavljamo, družimo sa prijateljima, maštamo, sanjamo. Nikada nismo sami. Naši roditelji su uvek tu za nas. Oni su nam najveća podrška. Pomažu nam i rešavaju sve naše probleme. Deca su uvek srećna i nasmejana. Ne kažu za džabe da su deca najveće blago ovog sveta. Svi su nekada bili deca. I znaju kako je to biti dete. Nekada  smo malo naporni jer želimo odgovore na razna pitanja o kojima razmišljamo. Puno, puno grešimo, ali se trudimo da to poravimo i naučimo kako je ispravno i pravedno raditi. Ne treba me pogrešno shvatiti. Ne kažem da u životu ne treba raditi i biti neodgovoran. Ali, većina ljudi kada odraste, zaboravi prave vrednosti. Oni su fokusirani na neke druge stvari. Posao, novac, karijeru. Zato su tu deca da ih podsete da je važno smejati se i malo uživati u životu.

     Ne želim nikada da odrastem, ali svi znamo da je to na neki način nemoguće, ali ljudi nikada ne prestaju da budu deca. Stare i sazrevaju da, ali u svojim srcima zauvek ostaju deca. Samo je nekada potrebno malo više vremena da se prisetimo kako je to biti dete. Da se setimo te neiskvarenosti i sreće koju deca donose. Koliko god godina budem imala i šta god da budem radila nikada neću prestati da budem dete.

Anja Nedeljković 8/2

* * *

     Pa, stigli smo do ovde: kraj osnovne škole. Osmi razred, prijemni ispit, mala matura... Čoveče!

     Toliko stvari će se odigrati za samo nekoliko meseci... Postajem uplašena i nesigurna. Možda neću uspeti da upišem školu koju želim. Šta ako ne ostvarim  svoje ciljeve? Hiljadu pitanja, a nema odgovora. Ne znam šta me čeka posle srednje škole, fakulteta! Kako ću pronaći posao? Vidite, zato je mnogo lepše biti dete! Malo, nepredvidivo dete, koje želi da zna sve. Ponekad, jednostavno želim da se zaključam u svoju mali sobu dečijih uspomena. Tada ću znati da je vreme stalo. Plašim se da ne zalutam i skrenem sa tog putića, koji vodi u svet odraslih. Vreme prolazi, sve brže i brže. Osećam se kao da polako odrastam i postajem čovek. To je tačno. Jedan mali čovek, koji mora još mnogo toga da nauči. Ali,  to nije najteži deo. Moraću da se susrećem sa svojim najgorim strahovima, i suočim sa mnogo većim problemima. Međutim, kad malo bolje razmislim, moj najveći strah se već stvara ovde. Prolazim kroz period kada moram sama da odlučim šta ću da radim dalje u životu. Plašim se da neizgubim svoje najbolje drugarice, njih četiri. One  nisu za mene samo drugarice, one su moji prijatelji, a  malo ko može da ima prave i iskrene prijatelje. Ne raduje me  plaćanje računa, poreza, održavanje stana i konstantan rad. Više volim da odem u park sa društvom i pričamo o našim najvećim tajnama, ali sa druge strane, volela bih i da iskusim samostalan život, iako možda  još uvek nisam za to spremna. Ne moram da brinem o problemima, uvek će neko biti tu da me brani i čuva.

     Neka vreme stane! Proći ću kroz sve ove godine ispočetka.  Samo da ne odrastem. Dete sam i volim to što sam dete, ali sve ovo nije moguće. Ako vas neko pita gde sam, recite im da sam u maloj sobi svojih uspomena, i da iz nje neikada neću izaći.

Sofija Savanović 8/2

Moje najdraže godišnje doba

     Moje najdraže godišnje doba je leto.

     Zbog divnog zelenila, cevetanja cvetova i rađanja voćki, leto niko ne može da ne voli. Čak ni uz pomoć svima najdražeg, bazena i jedenja jagoda, ne mogu opisati  čari leta, jer  je ono za mene mnogo više. Osim voća, zelenila i bazena, tokom leta sam proživo mnoge avanture i išao na razna putovanja, na koja se nadam da ću još ići. Najbolje u vezi leta je rođendan moje sestre, ne kome se uvek lepo povedemo. Moja braća i ja, tokom leta najviše vremena provodimo kupujući se u bazenima i igrajući igre. Svakog letnjeg dana, bilo kod kuće ili na putovanjima, moj provod je nezaboravan zbog lepote prirode.

     Za mene leto nije samo godišnje doba, već nešto veće što mi zbog svega ovoga budi veliku radost.

Vuk Ćirković 6/2

LJUBAVNA PESMA  

Počelo je proleće

Lagano da se budi.

U baštama golim

Sve je više ljudi.

U jednom prikrajku

Pogodila je glavu

Jedna visibaba bela.

Ugledah je samu.

Drugog dana izašla sam ja

Da vidim to cveće.

Radujem se

Vidim da stiže proleće.

Videla sam dve visibabe

Jednu pored druge.

Kao da su zaljubljene

Kao da se ljube.

Proleće je doba

Kad se ljubav rađa.

Zaljubljene visibabe

Šaputanjem govore.

“U proleće je najslađe“                                                   

Andrea Stojković 5/2

ŠTA DECA SANJAJU

Dok deca spavaju,

Ona i sanjaju.

Neki ljudi veruju da se snovi ostvaruju.

Mnoga deca duže spavaju,

Jer u snu uživaju.

Neka deca sanjaju pevače,

A druga sportske igrače.

Kada dete ustane,

Spavanje se prekine.

Jutro je svanulo,

A spavanje se prekinulo.

Tijana Stana 5/2