To je idealno mesto kako za poslovne sastanke, porodične ručkove ili druženje s prijateljima i voljenom osobom, tako i za nezaboravne večernje žurke uz tamburaše.

     Broj gostiju se iz dana u dan uvećava, što je najbolja ocena nivoa usluge, nesvakidašnje prijatnog ambijenta, ukusnih zalogaja i ljubaznog osoblja. U predivnoj cvetnoj bašti i toplo uređenoj unutrašnjosti, dekorisanoj brižljivo odabranim retro motivima, uz specijalitete kuće i bogatu ponudu pića, uživaće sva čula. U “Đermu“ postoje vaj-faj mreža i dva plazma televizora, a postoji i mogućnost pripreme hrane po porudžbini, kao i organizovanje proslava do sto mesta, po povoljnim cenama. Četvrtak popodne  rezervisan je za jela iz kotlića, a očekuju se i nova kulinarska iznenađenja. Ova kafana će u rubrici “Kafenisanje u Đermu“ biti domaćin i brojnim zanimljivim Starčevcima.

     Ekskluzivni gost prepoznatljive rubrike tekućeg broja najstarijeg glasila ovog tipa u Vojvodini,   “Starčevačkih novina“, je Miodrag Mile Agović, rođen 16. jula 1958. godine u Pančevu, od majke Jelene i oca Hilma, poznatog i kao Iva.

     NJegovi roditelji su se 1960. godine iz Crepaje doselili u Starčevo, pa je Miodrag ovde završio osnovnu školu, a potom i pančevačku Školu učenika u privredi, a onda i peti stepen - specijalizaciju za viljuškare i dizalice. Nakon školovanja, najpre je četiri godine radio u folksvagenovom servisu, kada i kreće ljubav prema “bubama“, dok je preostalih 33 godina staža stekao u Rafineriji nafte Pančevo. Uporedo s tim, od 1980. godine otisnuo se i u privatne vode otvorivši automehaničarski servis, koji danas zvanično vodi njegov stariji sin.

     U braku je sa Svetlanom od 1981. godine, s kojom je na put izveo Branislava (40) i Gorana (36).

     Kako je odrastao mali Mile?

     - Kada smo došli u Starčevo, te 1960. godine, najpre smo živeli u Lenjinovoj ulici, gde je nekad postojala veterinaska ili “pripusna“  stanica. Tu se nalazio i jedan stan, koji je moj otac, kao zaposleni u “Zem-zadruzi“, dobio na korišćenje, pa sam tamo proveo i najlepši deo detinjstva. U okviru stanice postojalo je uzgajalište stoke, od čega nekih dvesta krava, a oko njih su radili i veterinari poput Blagoja Dimitrića, Vlade Dejanovića, Mikice Ilijevića... Zbog jurcanja oko životinja po tim slamama nadobijao sam se silnih batina. I to od mame, jer otac nije bio preterano strog. Imao sam pet-šest godina, kada su veterinari radili kastraciju nekog konja, a ja sam, kao uvek bio radoznao, i to pošto-poto hteo da vidim. Međutim, životinja se opirala i u jednom momentu otrgla, pa je pala na par centimetara od mene. Za dlaku sam se izvukao, ali nisam uspeo da izbegnem “nagradu“ u vidu maminih batina. Inače, društvo iz komšiluka uglavnom su mi činili Beban i Miško Stanić, Darko i Toma Bekić, Zoran i LJubiša Manić... Možda sam bio nešto bolje situiran, jer mi je baba radila u Nemačkoj i slala razne igračke, pa su se deca oko toga okupljala. Ulice su tada bile neasfaltirane i pune prašine i blata, a zimi leda i snega, pa je bilo i uživanja koliko ti duša želi. Kako su u stanici postojali konji za priplod, vozali smo se i u konjskim sankama. I tako, nakon 11 godina preselili smo se u kuću na uglu ulica Pančevački put i Vojvođanske, gde i dan-danas živimo.

     Škola...

     - Prvi učitelj bio mi je Milivoje Filipović. I uprkos velikom odeljenju, on je bio veoma posvećen svakom ponaosob i predavao nam je neuporedivo više gradiva nego što je planirano po programu. Kasnije je on postao direktor, pa nam je došla Biljana Gađanski, koju je jedno vreme menjala i Svetlana Dragojerac. Što se nastavnika tiče, dobro se sećam pokojnih Milčeta i Pere, koji su obilato koristili vaspitno sredstvo zvano batina. Nova škola izgrađena je 1971. godine, pa sam u njoj završio sedmi i osmi razred. U to vreme družio sam se s braćom Mikicom i Geganom Mladenovićem, pa s Milkom Popovićem, Žikom Milićevim...

     Posao...

     - Po završetku školovanja, 1976. godine, zaposlio sam se u jednom privatnom automehaničarskom servisu. Nakon godinu i po dana otišao sam u vojsku u Beograd, gde sam, naravno, bio vozač i uglavnom zadužen za oficire iz generalštaba. Po skidanju sivomaslinaste uniforme vratio sam se na isto radno mesto i tamo ostao do kraja 1980. godine, da bi početkom naredne otišao u “Rafineriju“. Počeo sam kao i svi novi radnici - od manipulacije, a nakon tri godine prešao na održavanje mehanizacije, baš na mesto automehaničara. U međuvrmenu sam napredavao do poslovođe tog odeljenja, gde sam ostao sve do odlaska u penziju 2013. godine. Radilo nas je osmoro i vodili smo računa o preko dvesta vozila - od motocikala preko viljuškara i luksuznih automobila do lokomotiva.  Sve je nekako išlo u laganom ritmu izuzev kada smo samo dežurali za vreme bombardovanja. Iz te kompanije otišao sam pet godina nakon što su Rusi kupili NIS i krenuli sa tehnološkim viškovima, pa su odlučili da, pored ostalog, ukinu moje odeljenje i rasprodaju sva vozila izuzev teretnih. Tada sam odlučio da odem i uplaćujem preostalih šest godina do sticanja uslova za penziju. Inače, dok sam radio u “Rafineriji“ bio sam dobrovoljni davalac krvi šezdesetak puta.

     Servis...

     - Sve je krenulo iz hobija, još dok sam radio u pomenutom privatnom servisu. Kada sam ga napustio, počeli su da mi navraćaju drugari kojima sam i dotad popravljao kola. To se ubrzano razvijalo i pretveralo u sve ozbiljniji posao. U to vreme sam se i oženio Svetlanom, pa su nam bili nepohodni i dodatni prihodi, jer smo, pored ostalog, zidali i sprat kako bismo se odvojili od roditelja. Tako sam 1988. godine napravio radionicu, iako se otac malo protivio. Posao sam uvezao sa hobijem, jer sam zavoleo “folksvagene“, pa sam uglavnom samo njih popravljao. Bio je to i porodični biznis, jer su mi pomagali i žena i deca, naročito stariji sin Bane. Vremenom je to preraslo u njegovo životno opredeljenje i pre deset godina zvanično je preuzeo servis. Ja sam mu naravno pomagao, naročito otkad sam otišao iz “Rafinerije“, gde sada radi moj mlađi sin Goran. Inače, uglavnom se bavim “bubama“, a Bane radi i druge automobile. Lepo se u tome snašao, iako je kao mali više voleo životinje i veterinu. I on je, kao i ja, završio Školu učenika u privredi, dok je Goran uvek voleo da radi sa žicama i učio je za elektromehaničara. 

     “Bube“...

     - Kada je krenulo ratno stanje kasnih devedesetih, sve je malo zamrlo, pa sam počeo da skupljam razni otpad, to jest, stare motore, menjače i slično. Tako smo Pera Kral i ja od cevi napravili “bagi“, da se voze moja i njegova deca. Takvo vozilo nije smelo u saobraćaj, pa smo morali da radimo neke ateste i prepravke. Tada su već krenuli sajmovi i skupovi, poput onih u Jabuci, gde sam i ja sam bio jedan od organizatora. U međuvremenu sam sa svojim crvenim “varijantom“ počeo da idem po skupovima ljubitelja “buba“, a od 2000. godine to je krenulo i kod nas. Obilazio sam i okupljanja tog tipa po Bosni, Hrvatskoj, Sloveniji, gde sam kasnije postao počasni član klubova iz Izole i Murske Subote. Tokom vremena krenuli smo da prikupljamo i druge stare folksvagene, ali i kombije, “varijante“ i tada krećemo sa restauracijom.

     Putovanja...

     - Pored bivših jugoslovenskih republika počeli smo da obilazimo i zapadnoevropske države i mesta kao što je Spa u Belgiji ili Fircifeld u Austriji, u kojima su održavani veliki skupovi ljubitelja “buba“. Bio sam, kao jedan od predstavnika Srbije, na proslavi 60 godina foklsvagenovog kombija u Hanoveru 2006. godine. U tom nemačkom gradu bilo je četiri do pet hiljada vozila, što je predstavljalo pravu kulminaciju. Na svim tim skupovima su birana i najbolja vozila u različitim kategorijama, a ja sam sa svojim crvenim “varijantom“ 1600 – “VNJ tipe 3 fastback“, pobrao mnoge nagrade. Pored pehara imam i na stotine modela igračaka i još mnogo toga u znaku “bube“. Kasnije nas je bilo sve više i za odlazak na skupove bilo nam je neophodno veće vozilo, pa smo nabavili jedan zeleni kombi, jer smo morali da imamo i frižider, dušeke, šporet... Supruga je gotovo uvek išla sa mnom. Jedanput je tako u slovenačkoj Izoli ispalo da ona kuva pasulj za sve učesnike. Bilo je i Poljaka, Čeha, Nemaca, Italijana i svi su se oduševili njenim kultinarskim umećem. Na kraju je i njoj pripala zahvalnica, zbog čega je pozvana na binu. I to ne jednom, nego dvaput, jer je dobila i specijalnu nagradu - predsednik kluba iz Sijene je pozvao da skuva i tamo pasulj, pod uslovom da oni finansiraju ceo put i boravak. I tamo smo se super proveli, a Svetlana je opet morala da izađe na binu kako bi ljudi videli ko je pravio taj specijaltet.

     Starčevo danas?

     - Osamdesetih je krenuo ubrazniji razvoj mesta, kada su asfaltirane ulice, uveden vodovod, izgrađena ambulanta, a mnogo toga je napravljeno od 2000. godine, zaključno sa kanalizacijom. Nema šta, starčevačka kultura je uvek bila iznad svih okolnih mesta.

     Tako govori ovaj Starčevac, veliki zaljubljenik u “bube“, čije vitrine krase mnogobrojni pehari sa raznih takmičenja pomenutih automobila, a s tim u vezi, sugrađanima poručuje:

     - Svako treba da izabere i da radi ono što voli!

Jordan Filipović