Milan Bačujkov je rođen 27. januara 1963. godine u Pančevu, od majke Desimirke i oca Slavka, uz još mlađu sestru Milenu.

            Završio je Osnovnu školu “Branko Radičević“ u Pančevu, potom i srednju, kao i višu ekonomsku, a priveo je kraju i studije na Pravnom fakultetu. Nakon toga, bio je zaposlen u očevoj advokatskoj kancelariji i “Karić banci“; bio je vlasnik i agencije za nekretnine, da bi od 1997. godine, spletom okolnosti, počela njegova veza sa Starčevom, kada je postao prvi čovek pomenute komunalne firme.     

            U harmoničnom braku je sa Aleksandrom, s kojom je na put izveo sina Velibora (28) i kćer Jelenu (23).

            Kako je odrastao mali Milan?

            - Iako sam rođen na  veliki pravoslavni praznik, na Svetog Savu, nisam postao ni Sava, pa ni Dragoslav, kako je kum planirao, već Milan, jer je teča bio veliki “Partizanovac“, pa sam ime dobio po čuvenom fudbaleru “crno-belih“ - Galiću. Pravi sam Banaćanin: otac, koji je bio advokat i sudija, bio je rodom iz Čente, dok je majka, Sefkerinka, dugo radila kao šef dinarske štednje. Mogu da kažem da smo srećno živeli u u našem domu u “donjem gradu“, tačnije u Ulici Maksima Gorkog, a možda i zbog toga što su roditelji bili fakultetski obrazovani, sestra i ja nismo imali nekih stega u vaspitanju. Inače, otac je voleo boemski život, ali ne po cenu da ugrozi porodicu. Izgleda da sam i ja takav, jer se slažem s logikom da čovek ima pravo sebi da ugodi, ali samo pod uslovom da nikome ne naškodi.

            Detinjstvo...

            - Pored toga što sam upijao od roditelja, dobrim delom školovala me je i ulica, jer sam, poput druge tadašnje dece, mnogo vremena provodio napolju u igri i druženju, ali, na sreću, bio je to period lepog i mirnog življenja. Prevashodno je to bilo uz fudbal ili košarku, kao i uz starinske igre poput “janjina“. S druge strane, kao mali voleo sam dugo da spavam, zbog čega je otac govorio majci da sam Napoleon i da ću prespavati život. Jednom prilikom, kada je trebalo da ustanem za neko važno takmičenje iz gimanstike, ponovo sam se uspavao i zakasnio. Drastično sam oštetio ekipu i kasnije surovo kažnjen kecom na pologodištu iz fizičkog vaspitanja. 

            Fudbal, muzika...

            - Imao sam nešto sportskog talenta, pa sam, pored stonog tenisa, dve godine trenirao i fudbal u podmlatku “Dinama“. Čak je očev kum, Stojan Piperski, prvoligaški sudija, zvao ljude iz “Partizana“ da me gledaju. I rekli su mi da dođem i probam... Međutim, nakon pola dana razmišljanja, znajući da nema nekog naročitog prevoza do Beograda i još više - da teško ustajem, iako sam voleo fudal, smatrao sam da to ne mogu da izguram. Pored toga, neko vreme, pod uticajem starijeg brata, svirao sam gitaru u rok bendu “Kvo vadis“. Čak smo i početkom osamdesetih nastupali na čuvenoj pančevačkoj “Gitarijadi“ i predstavili se autorskim pesmama, koje su vukle ka “Cepelinu“ i “Parplu“.

            Škola...

            - Nakon završene srednje ekonomske škole, po povratku sa odsluženja vojnog roka, uspešno sam prošao i Višu ekonomsku školu u Beogradu. Međutim, vukao me je Pravni fakultet, pa sam morao sve ispočetka, jer mi su mi bila priznata samo tri položena ispita sa Više škole. Posle vojske nastavilo se momačko druženje. Bili su popularni grupni odlasci na more, u kampove, obično oko Makarske, gde su tada svake večeri svirali “Galija“ ili “Riblja Čorba“. Tamo je suvereno vladao duh rokenrola, a pored naših ljudi, vrvelo je i od stranaca - od Nemaca do Čeha.

            Nastavilo se i izlascima po gradu, gde sam sredinom osamdesetih upoznao buduću suprugu. Zbližavali smo se postepeno, jer su Pančevke poznate po tome što dugo “tvrde pazar“. Šalu na stranu, ne mogu da se žalim, jer živim u jednom mirnom i skladnom braku.

            Posao...

            - Prvi posao mi je bio 1992. godine u očevoj advokatskoj kancelariji,  a u vreme najgore hiperinflacije, radio sam i u “Karić banci“ u Štrosmajerovoj ulici. Tada je počeo masovni otkup državnih stanova, pa sam otvorio agenciju za nekretnine, što je trajalo od 1994. do 1997. godine. A onda sam dobio poziv od Starčevca Čedomira Jovića da budem direktor JKP-a “Starčevac“. Moram iskreno da kažem da ga nikad nisam pitao zašto je baš meni došao s tom idejom i šta su razlozi. Sve u svemu, razmišljao sam nekoliko dana i, budući da me privlače novi izazovi, prihvatio ponudu. Tako sam između nasleđivanja očeve kancelarije i Starčeva, izabrao ovo drugo. I tu sam već pune 23 godine...

            Starčevo...

            - Ovde sam od početka imao dobro okruženje od strane ljudi koji su odlučivali o vođenju komunalnog preduzeća, jer su umeli da cene ono što radimo za dobrobit mesta. Nismo bili pritiskani ni da budemo članovi stranke, niti da zapošljavamo po političkoj liniji. Imao sam punu odgovornost, ali i punu slobodu u radu, koju sam preneo i na zaposlene. Smatrao sam da su međuljudski odnosi najvažniji i to da svako ima pravo da u svakom momentu kaže i predloži ono što misli. I prvi preduslov da bi dao sve od sebe, jeste da sa lakoćom ideš na posao. Trudio sam se da svi dobiju adekvatnu pažnju, kao da se i mimo radnog vremna družimo. A naše proslave su nešto posebno, pre svega naša slava Tri jerarha, kada zovemo i penzionere, saradnike i prijatelje. I svi su rado dolazili i uživali... 

            Komunalno preduzeće...

            - Stigao sam u periodu inflacije i nedostatka goriva, a onda je došlo bombardovanje, što je iziskivalo mnogo zalaganja. Promene 2000. godine donele su neku drugačiju viziju razvoja komunalnog preduzeća, a jedno vreme, dok nam je bila osnivač, Mesna zajednica je imala odličnu prohodnost prema budžetu, što se refletkovalo i na vidne pomake u radu naše firme. Tada smo počeli da pružamo usluge i trećim licima, poput košenja trave u “Rafineriji“, što su bila vredna sredstva, pa smo mogli nesmetano i redovno da isplaćujemo plate i to veće nego u drugim naseljenim mestima. Iako je na početku iznošenje smeća rađeno kamionom, ubrzo smo kupili polovan “smećar“, ali je rashodovan kada je, sredstvima Pokrajine i Grada, uklonjena deponija, a tu uslugu smo predali “Higijeni“. Dobra investicija bila je i kupovina cisterne za crpljenje septičkih jama, koju smo prodali pre uvođenja kanalizacije. U taj veliki posao ušli smo 2014. godine i od starta je bilo problema, što smo morali u hodu da otklanjamo. Nevolja je i to što ni danas mnogi ne koriste kanalizaciju kako je ispravno. Imali smo i mnogo investicija, a srećom bio je tu i čovek, nažalost - sada pokojni, koji je brzo ušao problematiku i iznalazio rešenja.           

S druge strane, od 2015. godine imamo zabranu zapošavanja, a budžet nam je isti kao 2009. godine, dok se posao stalno uvećava, ali se uprkos svemu trudimo da radimo što kvalitetnije. Nastojimo i da budemo inventivni i kreativni, pa učestvujemo i osmišljvanju raznih detalja.

            Starčevo, danas?

            - Ako izuzmemo poneko individualno ponašanje, mislim da je za ovih dvadeset i nešto godina upadljivo koliko je mesto napredovalo. I mogu da kažem da nijedna investicija nije promašena ili  nepotrebna. Sve je imalo svoju svrhu...

            Tako govori ovaj čovek koji se, zbog svega što radi, slobodno može osećati Starčevcem, iako ne živi u mestu, a svim meštanima poručuje:

            - Kada šetaju Starčevom i kada vide to što je urađeno, to treba da im to bude reper u ponašanju prema dobrima koja ih okružuju.

J. Filipović