Nakon toliko godina ponovo su u svom rodnom i omiljenom mestu. I, malo je reći, da uživaju...

            Sve navedeno važi za eksluzivne goste prepoznatljive rubrike tekućeg broja “Starčevačkih novina“ - bračni par Dražić - Zlatu i Dragana.

            Inače, Zlata je rođena 18. aprila 1955. godine, pod devojačkim prezimenom Đurišić, od majke Desanke i oca Petra, uz još stariju sestru Vukosavu; niže razrede završila je u “donjoj školi“, a preostala četiri u centru; potom je uspešno prošla i srednju frizersku, da bi se odmah zatim, s nepunih devetnaest, udala i s mužem otišla u Kopar. U tom slovenačkom primorskom gradiću radila je u montaži u čuvenom “Tomosu“, kao i u “Cimosu“, gde je dočekala i penziju.

            NJen muž, Dragan, rođen je 3. septembra 1952. godine, od majke Darinke i oca Jovana, uz još dva brata - starijeg Zorana i mlađeg Iliju. Sa šest godina se sa porodicom odselio u Kopar, odakle se vratio polovinom osmog razreda, pa je u Pančevu završio i srednju mašinsku. I on je radio u “Tomosu“, a zatim i u firmama koje su, nakon raspada te fabrike, nicale na tom mestu.

            Na put su izveli sina Jovana (1974) i ćerku Vesnu (1982), od koje imaju i unuka Luku...

            Kako su odrastali Dražići?

            Zlata: - Rodila sam se na raskršću ulica Žarka Zrenjanina i Vojvođanske, u kući “na lakat“ Đurišića. poznatijih po špicnametu Pušini. Iako smo, starija sestra Vuka i ja, bile mirne i pristojne, roditelji su, po ondašnjim nazorima, bili veoma strogi. U prevodu, bilo je dovoljno samo da nas pogledaju. Recimo, kada bi neko došao u posetu ili goste, podrazumevalo se da se istog momenta uklonimo u svoju sobu. Pored roditelja i nas dve, s nama je živela i baba, a dok je mama Desa bila domaćica, tata Pera je radio kao službenik u PIK-u; nažalost, relativno rano je oboleo od srca, pa je otišao u invalidsku, a nedugo zatim i prerano preminuo. Inače, imala sam fenomanalno detinjstvo i slagala se sa sestrom. Lepo smo se družile s drugom decom iz komšiluka, koje su činili Milena, Miloš, Snežana, Boško; nešto dalje bili su Oreškovići, pa su se doselili Guslovi... I dok smo leti trčali po prašini, brali dudinje i bežali od gusaka, zimi smo jurcali po kaljuzi, jer nije bilo ni kaldrme, a kamoli asfalta. Međutim, kad zimi okuje led, to je bila prava radost, jer smo imali nekoliko velikih klizališta u blizini. Kod Živulja je nekada davno bio breg, pa smo se tamo igrali i sankali do mile volje  i, pošto tamo u to vreme nije bilo kuća, nismo  nikome smetali.

            Dragan: - I koda nas je važilo pravilo da je dovoljno da nas otac samo pogleda i da budemo manji od makovog zrna, Ipak, kako nas je bilo je trojica, uvek su među nama tinjale neke, doduše bezazlene kavgice. Pored toga, najviše sam se družio sa Bobom Tomićem, s kojim sam bio maltene nerazdvojan do svojih pet, šest godina, sve dok nismo prvi put otišli u Kopar. Sećem se i ja zimskih dana i baskrajne vožnje na sankama sve dok se prsti ne zalade. Jedanput nam je tako ujak iz Novog Gradišta, krojač po znaimanju, sašio kožni fudbal, što je tada bilo čudo neviđeno, jer je tek poneko imao krpenu loptu. Imali smo je tek dva-tri dana, da bi smo brat Zoran i ja, ponovo na sankama otišli po hleb i okačili fudbal, onako dečački nepromišljeno, u vedro koje je bilo na zadnjem delu nečijih velikih sanki, koje su vukli konji. I dok smo čekali u redu za hleb, sanke krenule ka Omoljici; istog momenta smo jurnuli ka njima, ali oni se nisu ni osvrnuli, pa taj “gubitak“ danima nismo mogli da prežalimo. I još jedna “zimska anegdota“ tiče se mene i brata Zorana, koji je na zaleđenom Nadelu otišao predaleko, naišao na tanak led i istog momenta propao u vodu. Sreća je da ga je video izvesni Lila Pasulj, pa je čak i on upao u pokušaju da ga spase. Potom smo onako mokri išli na sušenje kod Pasunjove majke, a zatim smo obojica dobili batine, jer znalo se - ako jedan zabrlja, obojica nadrljaju.

            Škola...

            Zlata: - U prve tri godine učila me je Biljana Marković Gađanski, a u četvrtvom odeljenje je preuzeo Mile Filipović. Iako je i on bio veoma strog, obožavala sam ga još kao dete. jer smo živeli u komšiluku, a pamtim i njegovu čuvenu raketu, koja je bila pravi hit u ono vreme. Inače, bila sam odličan učenik, a i dan-danas čuvam pesmicu za koju mi je on dao “čistu peticu“. Više razrede ću pamtiti učionicama raštrkanim u mnogo zgrada, kao i sve nastavnike - Margaretu iz srpskog, pre svih, pa Nadu Popović iz fizike, a i Pera je bio legenda... Interesatno je da mi je, možda i najgori dan u osnovnoj školi bio poslednji, kada praktično nema dnevnika, ni nastave, a svi slave odlazak na raspust. Naime, moja tadašnja najbolja drugarica Svetlana Kostić i ja odlučile smo da odemo na sladoled kod “Malajca“ za vreme odmora, koji je u međuvremenu prošao. Tako smo s tim poslasticama u rukama krenuli na školska vrata, gde nas je sačekao nastavnik fizičkog Miroljub Babić, koji je istog momenta naredio da ga bacimo. Ali, kada smo izašli nije nam padalo napamet da ga ne pojedimo, što je potrajalo, pa nismo ni ušli na čas. A Miroljub je voleo i da bije i  sledećeg odmora nas je sačekao s ogromnim prutom i odmah počeo da vitla. Svetlana je dobila dva, tri puta, a ja sam bežala koliko me noge nose, dok su drugovi Rista Popović i Živica gurali klupe da nastavnik ne može da prođe. Ipak je uspeo da me potkači, pa sam tako dobila batine poslednjeg dana, iako sam sve vreme bila odličan i uzoran đak, kao i predsednik odeljenja. Ipak, na dvadeset godina od male mature, nastavnik mi se izvinio i to kada sa proslava završila, oko 5 ujutro... Nije zaboravio ni u te sitne sate...

            Dragan: - Otac je bio ekonomista i radio jedno vreme i kao upravnik u klanici koja je postojala na mestu današnjeg terena odbojke na pesku, dok je mama bila trgovkinja u dućanu u Ulici Vuka Karadžića. Solidno smo živeli, pa smo mogli da odlazimo na more, u mesta poput Opatije. I veoma im se dopao taj kraj, pa su posredstvom jedne Starčevke - Jelene, kupili kuću u selu Hrvatini, mestu uz granicu sa Italijom, koje su tada naseljavali bivši oficiri  JNA, jer tenzije sa Italijanima su još uvek bile ogromne. Kada smo došli, sve mi je bilo novo i nepoznato, ali je okolo bilo i mnogo raznih Srba, Bosanaca, Italijana, pa smo se kao klinci, iako različiti, brzo uklapali. Sa sedam godina sam već dobro govorio slovenački i italijanski, a u Kopru sam završio i gotovo celu osnovnu. Ipak, kako je tata već duže vreme povremeno radio kao sudski veštak u privrednom sudu u Sarajevu, roditelji su odlučili da se, zajedno s najmlađim bratom Ilijom i sa mnom, vrate u Starčevo, u prodičnu kuću u Ulici Ive Lole Ribara, broj 7, gde je mama otvorila prodavnicu. To  je bilo na pola mog osmog razreda. Sećam se kako sam imao prilično problema sa srpskim jezikom, pa kada me je nastavnica Bosa Trifunović pitala za definiciju rečenice, ja nisam čak ni znao značenje tog izraza, jer sam tek došao iz Slovenije. Ona mi je, onako besna, zgog toga dala keca “ko vrata“. Kada sam otišao kući i priznao mami, na to je rekla: kako ne znaš - to je stavek na slovenačkom. Odgovorio sam - što me nije tako pitala, odmah bih joj rekao. Da bude veći štos nastavnica me je prozvala Englez iz Pariza i ostavila kec na kraju godine, pa bih ponavljao da mi ga nastavničko veće nije popravilo. Posle osmog razreda završio sam za mašinbravara u školi “Boris Kidrič“. Što se tiče izlazaka i momčenja, kretao sam se u “proverenoj četvorci“, koju su činili i Zvonko Đurišić, Zlatko Živković, kao i Vasa iz Lenjinove. Nažalost, sada su svi pokojni...

            Mladost, posao, porodica...

            Zlata: - Pošto sam bila odlična učenica, tata me je terao u Gimnaziju, ali sam usput srela drugaricu koja je krenula da upiše frizersku školu. I kad mi je rekla da nakon tri godine mogu i fakultet da upišem, naprasno sam se predomislila i bila primljena kao prva, jer tamo su odlazili malo slabiji učenici. Zavolela sam taj posao i radila po Starčevu. Što se tiče mladosti, izlazili smo na igranke, a kasnije su otvoreni i neki disko-klubovi u današnjoj Mesnoj zajedinici, pa u Domu kulture, što na spratu, što kod parka. Vreme smo rado provodili u poslastičarnici kod “Malajca“, a svraćali smo i do “Orača“, ali za to je trabalo imati para. Slušalo se i narodno i zabavno, pre svih Mišo Kovač, Oliver Dragojević... U to vreme sam se i upoznala s Draganom, koji je često bio u društvu sa mojom sestrom Vukom. Mic po mic, zbližili smo i zabavljali dve godine, pa je Dragan otišao u Nemačku, a kada se vratio venčali smo se 1. decembra 1973. godine.

            Dragan: - Tata je umro u oktobru 1971. godine, a ja sam, nakon kraćeg posla u “Staklari“, u martu sledeće godine preko biroa otišao u Nemačku, kako bih se radio u čuvenoj multinacionalnoj kompaniji “Buderus“. I kada sam došao na godišnji odmor 1973. u avgustu, verili smo se, pa smo odlučili da živimo u Kopru. Po dolasku sam imao sređen posao u firmi gde je pokojni tata radio, ali sam reda radi svratio do “Tomosa“, koji je bio najbolje preduzeće u ono vreme i zapošljavao tri hiljade ljudi. Otišao sam pravo u livnicu, pa kada su čuli da sa radio na istom mestu u “Buderusu“, istog dana sam zasnovao radni odnos. Nakon dva meseca, već su hteli da me stave za jednog od poslovođa. Međutim, odbio sam to jer sam hteo da prođem sve faze proizvodnje. I tako je bilo, pa sam nakon godinu dobio to unapređenje, što je potrajalo do osamdesetih. Tada je “Tomos“ počeo da uvodi i livenje magnezijuma pod pritiskom, što je bilo novo i u Evropi, a ja sam postao koordinator proizvodnje, a usput završio i Visoku školu za organizaciju rada. Posle raspada tog velikog giganta početkom devedesetih, kako se menjao vlasnik, promenio sam još tri firme, sve do “Hidre“, ali praktično sam radio sam na istom mestu. Bio sam dugo vođa livnice, a od 2003. godine su me “na prevaru“ postavili za tehničkog direktora cele proizvodnje. I tako sam otišao u penziju 2011...

            A njihov brak se, u pravom smislu te reči, može nazvati srećnim i harmoničnim, jer su se u svemu slagali i gotovo da se nisu ni posvađali. Svugde su zajedno išli, dogovarali se oko svega, pre svega o vaspitavanju dece, koje su izveli na put - ćerka Vesna je socijalni radnik, dok sin Jovan radi u Italiji na CNC mašinama, odakle čeka novi poziv... Deca su ostala u Kopru, a oni su odlučili da se vrate u Starčevo. Posle toliko godina...

            Zlata:  - Penzionisala sam se pre tri godine, nakon što sam radni vek provela takođe u “Tomosu“”, pa u “Cimosu“. S obzirom na to da sam razbolela i čekala na penzjiju, sve češće sam dolazila u Starčevo, kao i Dragan, koji je počeo da povremeno radi u jednoj livnici u Sečnju. I kada je mama umrla, kuća je ostala prazna, što su lopovi iskoristili i dvaput je obili za kratko vreme, pa smo odlučili da se vratimo i adaptiramo je, kako bismo tu provodili jedan deo života. Dogovorila sam se sa sestrom oko ostavine i počeli smo da je uređujemo - uveli smo grejanje, promenili pločice...  Sada smo praktično smo na relaciji Starčevo - Kopar, gde nam i dalje žive deca. Inače, tamo smo u stanu na trećem spratu u zgradi bez lifta, a ovde imamo i prostrano dvorište, pa nam je ovde bolje i zato što ne moramo da se penjemo. A otkad je krenula korona, u kući nam je kudikamo bezbednije i prijatnije. Imamo i voćnjak i malo cveća, letnju kuhinju i, recimo, volim i da šijem na mašini...

            Starčevo u srcu...

            Zlata: - Starčevo mi je uvek bilo u duši; volim ljude ovde, moj komšiluk, ma jednostavno, ne bih ništa menjala... Jedino što mi se ne sviđa je ta otuđenost, jer su u ono vreme ljudi bili složniji, a deca vaspitanija, pa se zgrozim kada čujem da je neko lomio dečije igralište ili šarao nožem po “pametnoj klupi“.

            Dragan: Sećam se kada sam otišao, to je bila turska kaldrma, a ulice blatnjave, nigde svetla, tek na svakom uglu. A sada se monogo toga izgradilo i promenilo nabolje...

            I s tim u vezi, Dražići naposletku poručuju sugrađanima:

            - Čuvajte svoje mesto...

J. Filipović