Zahvaljujući internetu i savremenim medijskim platformama nešto što se u ovom trenutku dešava na jednom kraju planete može biti emitovano u realnom vremenu hiljadama kilometara daleko od mesta događaja.

            Do pre jednog veka novosti su prenošene putem štampe ili usmeno. U sredine poput tadašnjeg Starčeva novinski listovi su dostavljani samo pretplatnicima kojih je u selu bilo desetak ili nešto više. To su bili pismeni ljudi zainteresovani za politiku i svetska zbivanja, koji su ipak nalazili vremena da se pored svakodnevnih ratarskih obaveza posvete i čitanju. Sav onaj ostali, mahom nepismen narod, imao je mogućnost da se informiše jednom nedeljno ili češće ispred opštinske zgrade ili na prometnim raskrsnicama ulica gde su predstavnici lokalne vlasti obaveštavali seljane o svim tekućim i vanrednim događanjima u mestu. Glasnik dobrih ili loših vesti bio je dobošar, službenik Opštine koji je s palicama u rukama lupao u bubanj i tako objavljivao početak čitanja seoskih aktuelnosti. Najčešće je to činio uz povik "daje se na znanje". Upravo takav naziv nosi knjiga o dobošarskoj službi u Vojvodini koju je prošle godine objavila LJubica Budać. NJen izdavač je Arhiv Vojvodine, a autorka je istoričarka i dugogodišnja radnica Arhiva Vojvodine, eminentne pokrajinske ustanove. U ovom smislu su neki od najdragocenijih i najzanimljivijih spisa preuzeti baš iz fonda starčevačke opštine, a potiču iz perioda između dva svetska rata. Reč je o Dobošarskoj knjizi zapovesti (1918-1924) koju čuva najviša arhivistička institucija Vojvodine sa sedištem u Novom Sadu. Od 36. do 40. stranice vredne publikacije LJubice Budać nalaze se široj čitalačkoj publici najinteresantnija obaveštenja koja su u to vreme upućivana Starčevcima. Neka od njih prenosimo u ovom broju našeg lista u originalnom obliku.

            "Svaki koji je bio vojnik ima da dobije jednu vrbu u Starčevačkoj Adi, ko još nije dobijo nek dođe kod mene da dobije cedulju i posle može t.j. sutra i prekosutra ići u Adu i dobiće drva. (18. novembra 1918.);  Noću nije slobodno ići šorom. Posle 7 sati ko se nađe u radne dane na ulici, biće doteran na opštinu u zatvor a nedeljom posle 9 sati ne sme niko da se nađe na ulici. (2. decembar 1918.); Ko oće da rani bube nek se obrati kod Martina Jakoba pekara on je bubar. Ovi prasci što su kući ne smu ići dalje od Ponjavice t.j. brazde. Stevan Petrović je uzet za guljara po cenu 15 kg žita, lebac, frtalj slanine, 2 krune novaca (9. mart 1919.); Proka Aća javlja da mu se više ne gazi njiva tu kod utrine, ko se uvati biće kažnjen. Roditelji, svojim sinovima kažite da kod crkve ne smu sedeti na zidu gore. Tamo će biti jedan tajno koji će paziti i ko bude sedio tamo biće kažnjen. (4. maj 1919.); Još jednom se opominje narod ko je šta odno za vreme revolucije da donese natrag jer mi imamo sve popisano pa ko još nije doneo biće bijen, bolje neka donese. (11. maj 1919.); Svaki pred svojom kućom da počisti prcu i travu na šoru, prolazi gospodin solgabirov šorom pa će vas kazniti ako ne bide počišćeno. (10. avgust 1919.); Daje se na znanje da svaki roditelj svoju decu savetuje da ne prave nereda, u porti idu u orase, jaše po bunaru. Ko se bude uvatijo biće kažnjen. (27. mart 1921.); Daje se na znanje da će doktorovica sutra bosti maloj deci boginje do podne. (19.jun 1921.); Daje se na znanje da se ne čuje niko da bi psovo i uljio ma koga a osobito Boga i Svetinje. Za svaki slučaj će se strogo kazniti, a ako bi ko tako što čuo od koga da psuje ima oma da prejavi jerbo to je veliko zlo i rđava namera. Zato neka svaki pazi nase i da se oduči od toga pošto od toga nema glavnije, od toga čovek sam sebe ponizi, kad se čovek dobro promisli može sam da uvidi da je veliko zlo, zato da se svaki čuva od toga. (19. mart 1922.); Predsednik javlja da ćemo ove nedelje odpočeti da čistimo jarkove koji postoje po našem selu i vodu propustiti. Koji budu rađeni na kuluk da gleda svaki tačno da izađe, ko ne izađe biće primoran sa džandar Marijanom i to na tog dotičnog trošak. (4. mart 1923)."

Dalibor Mergel