To je idealno mesto kako za poslovne sastanke, porodične ručkove ili druženje s prijateljima i voljenom osobom, tako i za nezaboravne večernje žurke uz tamburaše.

            Broj gostiju se iz dana u dan uvećava, što je najbolja ocena nivoa usluge, nesvakidašnje prijatnog ambijenta, ukusnih zalogaja i ljubaznog osoblja. U predivnoj cvetnoj bašti i toplo uređenoj unutrašnjosti, dekorisanoj brižljivo odabranim retro motivima, uz specijalitete kuće i bogatu ponudu pića, uživaće sva čula. U “Đermu“ postoje vaj-faj mreža i dva plazma televizora, a postoji i mogućnost pripreme hrane po porudžbini, kao i organizovanje proslava do sto mesta, po povoljnim cenama. Četvrtak popodne  rezervisan je za jela iz kotlića, a očekuju se i nova kulinarska iznenađenja. Ova kafana će u rubrici “Kafenisanje u Đermu“ biti domaćin i brojnim zanimljivim Starčevcima.

            Eksluzivni gost prepoznatljive rubrike tekućeg broja mesečnika koji izlazi punih 27 godina je Radovan Perović, rođen 3. jula 1976. godine, kao sin jedinac majke Milenke i oca Vladimira, 

            Sve vreme živi u Starčevu, u kojem je završio i osnovnu školu, dok je srednju poljoprivrednu pohađao u Pančevu. Nakon odslužene vojske, nekoliko meseci radio je kao vulkanizer, da bi se 14. aprila 1997. godine zaposlio u “Petrohemiji“, tačnije u “Petroplastu“, gde je počeo kao vozač viljuškara, a sada je magacioner, odnosno poslovođa otpremnih skladišta i vozač službenog vozila.

            Uporedo s tim, bavi se pomalo stočarstvom, voćarstvom i proizvodnjom rakije i poseduje više stotina stabala raznog voća.   Nekad je igrao fudbal u domaćem “Borcu“; bio je i strastveni navijač “Partizana“, a devedestih je puštao muziku u legendarnoj diskoteci Doma kulture, kada je bio poznat kao di-džej Peki.

            Oženjen je Brankom od 2000. godine, a otac je devetnaestogodišnjeg Predraga.

            Kako je odrastao mali Rale?

            - Pokojni otac je bio poljoprivrednik, koji je držao i do petnaestak krava i raznu drugu stoku. On i majka su se veoma mučili kako bi me othranili, pa sam im od malih nogu pomagao kadgod je zatrebalo - kopao, sekao tuluzinu, hranio životinje... I ja sam ih voleo, pa dobro pamtim konja Acka, a kad je jedna krava slomila kičmu, od tuge sam dobio šarlah i otac je hitno morao da nabavi drugu. Ipak, roditelji su bili veoma blagi prema meni; eventualno je majka ponekad podviknula, pa sam, bez obzira na obaveze, imao i dovoljno slobodnog vremena za igru, koje sam najčešće provodio uz “žmurke“ u društvu, pre svega, LJube Popovića, kasnijeg venčanog kuma, Gorana Rakovića i Ivana Nikolića Kliketa. Bilo je svega drugog: zimi smo se klizali na ledu po okolnim barama, dok su smo leti išli na kupanja na kanalima poput “žute pumpe“. Događalo se tako da se brčkamo među flašama sa “monoksanom“, koje su bacali neodgovorini paori. Ali, ništa nam nije smetalo, pa ni “muljčaga“ do pojasa. Bilo je raznih dečjih nestašluka, a jedanput, dok smo se gađali kamenjem, u žaru “borbe“, nehotice sam razbio glavu komšiji Darku Petroviću. Na sreću, nije bilo tako strašno, ali sam bio adekvatno kažnjen...

            Škola...

            - Učiteljica mi je bila Stana Popadić - mirna, tiha i dobar pedagog. Kada sam prešao u više razrede, kao odeljenjski  starešina dočekao me je Pera Dragojerac, poznat po čvrstoj ruci, pa nam je sledovalo redovno šamaranje. Gadne batine, recimo, dobili smo na jednoj ekskurziji kada smo, pred devojčicama, izigravali duhove. On je u jednom momentu naišao, poskidao nam je čaršafe i videli smo sve zvezde. Jedanput me je čak ošamario na odmoru iz čista mira, a kad su ga pitali zašto me je udario kad ništa nisam uradio, odgovorio je - ali, uradiće...  Od svega najbolje mi je išlo fizičk vaspitanje, pa sam neko vreme proveo u omladinskom pogonu “Borca“; igrao sam na mestu desne polutke, a trenirali su me Spase i Žiža. U najboljem sećanju mi je ostala utakmica protiv “Partizana“ iz Uljme kada sam dao jedan lep gol. Imao sam i ispade, poput onog kada je u jednu subotu trebalo da igram neku utakmicu, ali je važilo pravilo da ko ima keca, ne može da ide sa nastave. U tu grupu smo spadali i Dule Milakara i ja, ali smo pobegli, uprkos svemu. Međutim, nahvatao nas je Pera, ko bi drugi, i odvukao uškolu, uz nezibežne ćuške.

            Momčenje...

            - Kada sam krenuo u srednju školu, ubrzo su počeli i izlasci. Pored pomenutih Gorana i Kliketa, društvo su mi činili i Tine Gujaničić, Kojić i Paula, koji su već bili prekaljeni di-džejevi, pa smo uz njih i Raković i ja ušli u te vode. I svake subote se znalo - prvo se išlo sa “Prodedžijem“ i drugom “tuc-tuc-muc-muc“ muzikom, da bi se završavalo sa Sinanom i “Južnim vetrom“. A onda bi se neuporedivo više piva prodavalo. Doduše, bilo je i tuča, ali sve u granicama fer-pleja. Često bi naišao i čuveni upravnik Vidomir i pitao nešto u stilu “kakav je ovo radio Teheran“. Zahvaljujući njemu, radili smo živo po Domu kulture i dobijali poneku kintu, a ako ništa drugo, uvek je bilo da se pojede i popije koliko ti duša ište. Nakon svega, tvrdim da od njega nikad niko ne može da bude bolji direktor Doma kulture. Svašta smo doživeli, pa i to da nam jedanput, kad smo s njim išli u Leskovac po rasvetu “ otpadne točak u usred vožnje!

            “Partizan“...

            - Bio sam veliki navijač “Partizana“ i odgledao bezbroj utakmica s čuvenog “juga“stadiona JNA. Pamtim kada sam 1994. godine s Darkom Pertrovićem Giletom krišom otišao na jedan derbi, iako su nam roditelji izričito zabranili da idemo. Slagali smo da ćemo kod mene da gledamo, ali smo zapalili za Beograd i na licu mesta proslavili pobedu od 2:1 protiv večitog rivala. Kada smo se vratili, seli smo s Giletovim bratom Burdušem da pogledamo reportažu sa utakmice na kojoj, kao, nismo bili. Kad ono u jednom mometu “Partizan“ daje gol, a kamera usnimi baš nas dvojicu kako skačemo. I tako sam se još jedanput uverio da su u “laži kratke noge“...

            Porodica, posao...

            - Buduću ženu sam upoznao u centru. Imao sam dvadeset dve, a ona je bila još uvek maloletna. Nakon godinu dana zabavljanja, došla je kod mene; ubrzo se rodio i Peđa, a krenuli smo i sa rekonstrukcijom kuće. Pre toga 1997. godine zaposlio sam se u “Petrohemiji“, kao vozač viljuškara. I to je bilo do pre devet godina, otkada sam vozač službenog vozila i magacioner. Budući da sam i računopolagač, to je veoma odgovorno mesto. S kolegama sam se uvek dobro slagao, naročito sa Željkom Minićem i Milanom Borićem. A kada bi bilo nekih problema, uvek sam terao na zajebanciju. Veselog sam duha, pa kad odemo na rekreaciju, događalo bi se da se dograbim mikrofona i zasenim pevača. Nema šta, ne krijem da sam kafanski tip, ali nisam sklon bilo kakvom nasilju, ako se ne računa to što kad uzmem muziku - ne puštam je! Kao nedavno, kada mi je šurak postao otac, a svirci su me u svanuće pratili do kuće.

            Voćarstvo...

            - Pre oko osam godina zasadio sam prvi voćnjak, umesto paprike, luka i drugog povrća, oko kojeg su se svi članovi porodice veoma mučili, a vajda je bila skoro pa nikakva - tek toliko da imaju za sebe. Tako sada imam oko devedeset stabala kajsije i to “mađarsku lepoticu“ i “novosadsku ranu“. Ova voćka teško uspeva u našim krajevima, pa ranom periodu godine moram da ustajem i po više puta, kako bih proverio da nije udario mraz. I kada se to dogodi, moram u pola noći da upalim vatru kako bi sačuvao voćnjak. A onda ujutro trk na posao. I tako se možda spoji i po šest, sedam dana. Što se ostatka voćnjaka tiče, imam još i pedesetak stabala šljive i četrdesetak krušaka. Pravim i rakiju, a odgovorno tvrdim da u njoj nema zrna šećera. Zato je i kupuju samo oni koji voli kvalitetnu “žestinu“. Odnedavno nosim voće po piljarama i od te zarade kupio sam kazan koji se zove “ekskluziv“. Time dobijam efikasnost i pravovremenost, jer ne moram da čekam druge kazandžije.

            Stočarstvo...

            - Imam tri krmače, a prodajem i prasiće stare mesec dana po ceni od 3.000 dinara. I to po principu - onaj ko se pre prijavi ima pravo preimućstva prilikom biranja... Utovim i oko desetak svinja, od čega pravim kobasice koje prodajem i kao sveže i kao osušene. Moram da naglasim da u njih stavljam čisto meso, kao i da su cene popularne. Ostavim i za sebe pun tavan. Gajim i piliće i to po narudžbini, a kako im sam pravim hranu od žitarica, nikad se ne osećaju. Jednostavno, trudim se da sve što prozvedem bude kvaliteteno i što prirodnije.

            Starčevo, danas?

            - Ne bih ga menjao ni sa jedan grad i uvek sam na raspolaganju kada treba nešto da se uradi za opšte dobro svoje sredine.

            Tako govori ovaj vredni i doboćudni Starčevac, a svojim sugrađanima poručuje u stilu jedne narodne pesme:

            - Ne bih dao svoje selo...

Jordan Filipović