Za početak, oni nisu imali tehnologiju, za razliku od nas. Nije postojao internet ili nešto slično tome. U srednjem veku su se vodili ratovi, zbog čega je bilo tako živeti u tom dobu. Na sreću se, barem u našoj zemlji, ne vode ratovi. Tadašnja deca su morala da uče zanat od malih nogu. Na primer, ako su hteli da budu pekari, išli bi da uče taj zanat. I to nije  kratko trajalo. LJudi  iz tog vremena su mislili  da to mora da potraje, pa su samim tim posao podelili na šegrte, kalfu i majstora. Ali dok su deca učila taj zanat, većina njih nije ni preživela jer su bili tretirani kao životinje. Spavali su na tremu, dobijali su malo hrane...

Današnja omladina ima drugačiji život i detinjstvo. Uglavnom svi imaju lepo detinjstvo. I danas treba da se završi škola, pa tek onda da se radi. Deca tog vremena nisu imala slobodu i prava koja mi danas imamo. Tehnički, naš život nije težak, obaveze oko škole i kuće, a posle toga društvo i tehnologija ali opet mislim da treba da budemo zadovoljni onim što imamo i da uživamo u periodu u kome živimo.

Sara Nikolić 6/2

Kako je na mene delovalo jedno društvo

            Svi mi imamo neke drugare i neko društvo oko nas a od nas zavisi da li ćemo imati dobro ili loše društvo.

            Nažalost, samo sa dvanaest godina videla sam šta je loše društvo. Sve je počelo tako što sam se zaljubila. Taj dečko je bio u lošem društvu. Sve više sam postajala deo tog društva. Počela sam da odgovaram, da psujem, da se drugačije oblačim. Stalno sam bila u nekim problemima. Svako veče sam izlazila do kasno. Stalno samo pretili nekome, tu su bile i organizovane tuče. Kada bi me neko popreko pogledao odmah bih počela da vičem i da psujem. Sve to je trajalo dva meseca dok jednog dana nije došla moja sestra Neda, da priča sa mnom. Sedele smo satima i razgovarale o mom ponašanju. Kada mi je dokazala koliko je to ružno i neprilago|eno ponašanje jedne devojčice, pokajala sam se što sam ikada šta imala sa tim društvom. Polako sam se menjala i nisam toliko izlazila, izgubila sam kontakt sa svima iz tog društva. Tu se našla i moja najbolja drugarica An|ela. Da nije bilo njih dve, ko zna gde bih  sada bila. Ne kaže se džabe: - s kim si, takav si.

            Iz ovog iskustva mnogo sam naučila. Sada sam se promenila i sve je kako treba. Smatram da svako treba pažljivo da bira svoje društvo, da bi izgradio što bolju sliku o sebi.

Marina Vasiljković 7/1

Moja bajka

            Bila jednom jedna čudesna planeta po imenu Zemlja.

            Na njoj su živela razna stvorenja: dobre i zle veštice, moćni i nemoćni čarobnjaci, velikodušni i bahati kraljevi pa na kraju i mi, obični ljudi.

            Drugi obični ljudi nisu znali da postoje magične stvari kao što su vile i veštice, jedino sam ja znala. Dugo sam čuvala tu tajnu i nikome je nisam rekla, čak ni najboljoj drugarici. Pošto sam bila tako odana, čuvala sam tajnu, vile su odlučile da sam zaslužila da vidim njihov grad jer je i njima trebala pomoć. Jedne burne noći vile su me pozvale da niko ne bi primetio da sam otišla. Tamo je bilo čarobno. Vile su bile male i slatke. Čarobnjaci su me učili raznim magičnim trikovima. Zvali su me tamo da pobedim zlog kralja koji je napadao njihove gradove. Dali su mi malo svoje čarolije i naučili me da je koristim. Kada sam ga  našla pitala sam ga zašto to radi i on  je rekao da traži svog najboljeg druga.  Čuo je da su ga doveli ovde i da ga muče. Odmah sam se setila da kada sam stigla jedan čaroban zmaj je rekao da mu fali drug. Otišla sam po malog zmaja i uputila ga ka njegovom prijatelju. Zli kralj uopšte nije bio zao, čak nam je pomogao da popravimo nered koji je napravio.

            U tom trenutku čula sam mamu kako me budi i shvatila da je sve to bilo samo san, ali ja ću za svaki slučaj još čuvati tajnu.

An|elka Arsić 5/1

U bajkama je sve moguće

            Kada kažemo da je u bajkama sve moguće, mislimo na maštanje, na zabavu.

            Nekada davno živela je devojčica koja je bila veoma  usamljena. Nije imala ni drugarice, ni drugove, brata, sestru, bila je skroz sama. Svi su je u školi ismevali zbog izgleda ali devojčica se nije puno obazirala na to. Jedne mirne i tihe noći, devojčica je sanjala čudan san: da se našla u čudnom laviraintu, ali punom zabave. Devojčica  je lavirintu sretala vile, princeze i mnogo dece koja su je prihvatala. Bila je srećna  ali je znala da će taj san da se završi. Kada se probudila krenula je u školu, bila je sva srećna ali su je deca i dalje ismevala. Kada se vratila kući, uradila domaći, pogledala je je kroz prozor i videla svu onu decu koju je videla u snu, sve vile, princeze, prinčeve i pitali su je  da li ima neku želju. Devojčica je rekla da nema. Pošto su videli da je skromna a znali su koju želju ima, ispunili su joj želju, ali bez njenog znanja. Želja joj se ispunjavala dan za danom: jedno po jedno dete ju je prihvatalo, a ona je postajala sve srećnija. Kada ju je jedne noći posetila vila koja joj je ispunila želju, saopštila joj je to. Devojčica joj je beskrajno zahvaljivala. Kada je vila otišla, devojčica je više nikada nije videla.

            Devojčica više nikada nije bila usamljena, niko je više nije ismevao, više nikada nije bila tužna.

Helena Matović 5/1