Koliko je teško podići sidro može da svedoči samo neko ko je to zaista i uradio. Koliko je to pametno, ne treba pitati ni samo onog kojem je to vešto pošlo od ruke ni samo onog kojem nije. Da svako ima pravo nešto da misli, ima, da svako ima pravo nešto da kaže, ima. Ali da sudi? Imali iko pravo da sputava, da priča bez iskustva, pa čak i na osnovu svog ličnog iskustva da donosi zaključke za drugog? Ima li iko prava da gura nekoga negde, i da daje lažni vetar u leđa a nije otišao dalje od ćoška? Koliko je teško doneti odluku o odlasku to zna samo onaj koji je zapravo i donosi. Kako drugi gledaju na naše odluke svakako može uticati i na nas same a kasnije i na naš izbor, naravno u zavisnosti ko su ti ljudi, i kakva smo mi ličnost.
Najčešće ljudi nekih malčice ozbiljnijih godina takve odluke gledaju sa popriličnim zaziranjem od budućnosti. Pa ti kažu da tamo negde, ne padaju pare sa neba, da ćeš biti stranac i da će te gledati čudno, nikad ti nećeš biti “njihov“. Da nećeš biti svoj na svome, da ovde imaš makar dedinu kuću koju ćeš naslediti za nekih dvadesetak godina, kada ispratiš roditelje na neki drugi daleki put ali će jednom biti tvoja. Tvoje je tvoje. Da ćeš raditi nešto što niko neće. Da su naši “tamo“ jeli konzerve za pse a ovde donosili čokolade komšijskoj deci kada dođu tih deset dana godišnje. I ima toga.
LJudi nekih srednjih godina obično su malo otvoreniji, pa kažu, išli bi i oni, ali kako sad odrastao čovek da krene ispočetka, da uči jezik. Jedva priča i ovaj kako treba. Ima kredit za stan, za auto. Četrdeset godina će ovog leta, rekli su sledeće godine, dobiće ugovor za stalno, kada jedna koleginica ode u penziju. Deca su sad već u školi i imaju prijatelje. Roditelji stari. Kako ih sada ostaviti same, uzeti im unuke. A ima i toga.
Mladi ljudi, išli bi sutra, ne znaju kako i ne znaju gde će. Ne znaju da pričaju i ne znaju šta bi uopšte radili. Ali išli bi, da okušaju sreću, da vide šta ima tamo. Da li je bolje, da li je gore, videće u hodu. Ako nije dobro, kažu, uvek imaju gde da se vrate, neće dedina kuća nigde. A ima i toga.
Da li uopšte tamo ima nečega, čega ovde nema, to treba ostaviti na volju onome koga zanima, da ode da vidi. Šta će sa time što je video, opet, njegova stvar. Neka svako traži svoje mesto ispod Sunca, neka svako bude tamo gde za njega lično najsjajnije sija. Ovog neba bar ima dovoljno za sve.
dipl. psihilog Maja Đurišić