Stariji su uvek u pravu. Naravno da jesu, stariji su, kroz mnogo toga su prošli, kroz šta mi nismo, ali to ne mora da znači da su kroz te godine pokupili dovoljno svesti, razumevanja ili saosećanja. To što smo mi deca, nemamo toliko obaveza ili stresa, ali baš nikom ne daje za pravo da kaže da mi nemamo probleme. Naši jedini problemi nisu samo škola, simpatija ili slične teme... I za nas postoje problemi kao što su zdravlje, nedovoljno ljubavi prema sebi ili porodični problemi. I zato molim sve starije, mlađe u srednjim godinama, da dečije probleme ne uzimaju zdravo za gotovo. Jer naši problemi nisu samo ocene, društvo... Iako jesmo starija generacija nismo svi isti. Ne želimo svi skupe telefone kao što bi neki rekli ili pažnju dečaka ili devojčica. Naravno da bi nam svima bilo drago da to imamo, ali nam nije svima to glavni cilj. Takođe, zamolila bih svoju generaciju da nauče težinu svojih reči. Ne možete koristiti uvrede tako lako. Prvenstveno što za većinu njih ne znači ništa, a koriste ih tako lako. I bez razmišljanja. Tako u neku ruku više vređate sebe nego druge. Lako iznosite svoje komentare i mišljenja, bez razmišljanja da ćete tako sve pogoršati. Svi smo mi drugačiji. Neki će se lako složiti, neki ako ne bude po njihovom ne može biti nikako, neku stvari rešavaju tučom, neki razgovorom, ali ono s čim moramo da se pomirimo jeste da smo svi ista generacija i da sa većinom delimo iste probleme.
Meni je nekad drago, a nekad i nije što sam generacija koja jesam, što živim tu gde živim i što se dešava to što se dešava. Nekad moramo da se pomirimo s tim da ako je neko nevaspitan ili nema kulturu ponašanja da je to prosto tako i da je bezvezno nervirati se zbog takvih ljudi, ali ono što definitivo možete da uradite jeste da ih izolujete iz svog života.
Dragica Ugarković 8/1
U šta verujem i čemu se nadam
Svi se nadamo da jednog dana budemo uspešni, da završimo dobru školu i da osnujemo srećnu porodicu.
Nadam se i ja svemu tome, ali kako je krenulo ovo spremanje za praznike, nešto me kopka. Razmišljam o svoj deci ovog sveta i nadam se samo jednom, da će se jednog dana pronaći lek za sve bolesti koje postoje. Nadam se i u dubini duše verujem da će jednog dana sva deca moći da vide kako pada sneg ili kako sija Sunce, da će čuti šum vode ili kako led puca dok hodamo po njemu. Nadam se da će sva deca moći da prave Sneška, da idu na more, da trče po pašnjacima, da se zajedno smeju. Volela bih da svi roditelji gledaju svoju decu kako odrastaju, a ne kako pate. Nadam se da će svako razumeti kada neko ne može i nema. Verujem da će jednog dana svako osetiti miris preukusne hrane, da će čuti smeh svojih najbližih. Nadam se da ćemo svi biti srećni.
Verujem i nadam se jer tako gradim svoju ljudskost. Ne nadam se materijalnim stvarima, nadam se sreći i verujem u nju.
Anđela Velimirović 8/1
Svako ima neki cilj u životu
Dok odrastamo, shvatamo šta želimo. Kroz život oprobamo mnogo toga, ali na kraju znamo da li nam se svidelo ili ne. Ako ne probamo, nikada nećemo saznati kako je. Često se srećemo sa stvarima koje nemamo, a želimo. Neke od njih možemo da imamo, a neke ne. Mnogi ljudi čekaju bolji život i misle da će se sve ispraviti samo od sebe, ali neki su uporni i sami pokušavaju da isprave ono što su pogrešili. Tako i za ciljeve. Imam mnogo mnogo ciljeva, ali i znam da za njih moram mnogo da se potrudim. Trenutno, najveći cilj mi je da upišem srednju školu koju želim. Znam da treba puno bodova, ali dajem sve od sebe da ispravim sve ocene i lepo spremim prijemni ispit. Ali to nije jedino što mi je važno. Pored toga imam puno obaveza i treninga. Najbitnije mi je da dobro isplaniram vreme i tako sve stižem. Vreme može da nam da sve, a isto tako i da nam oduzme. Zato ne treba ništa da čekamo, već da ustanemo i krenemo da radimo. Kažu da što je borba teža, pobeda je slađa. Dugačak je put do cilja, ali bez obzira na prepreke na koje nailazimo, ne smemo da odustajemo. Uvek mi govore da onaj ko je uporan, on uspe. Ne znam koliko je to tačno, ali znam da su upornost, rad i želja bitni za uspeh.
Ovo može da bude neka poruka za sve one koji slede svoje snove i idu ka cilju. Kada želimo da odustanemo, treba da se setimo zašto smo počeli.
Minja Ziriković 8/1
Deca su mali ljudi
Deca i jesu mali ljudi sa pojednako velikim problemima kao i odrasli. Kažem to jer i samu sebe smatram detetom širokih shvatanja koje ni po koju cenu ne bi ušlo u svet odrsalih i zanemarilo sve ono što neku osobu čini detetom.
Detinjstvo je kao šećer u mleku - ili ga osetiš i znaš da je tu, znaš da te prati u stopu, da je pored tebe, da je deo svakog tvog osmeha i svake tvoje suze, koja bez imalo razmišljanja kvasi obraz i nestaje. Tako će i detinjstvo doći i nestati. Nestaće jer ga je potisnuo mračni i barem meni omraženi pun brojki i besmislenih stvari famozni svet odraslih u kojem nema vremena za luckasto ponašanje i druga razmišljanja bez kojih se dan jednog deteta ne može ni zamisliti. Deca imaju probleme, samo što ti problemi odraslima izgledaju besmisleno. Odrasli nemaju mnogo vremena za razmišljanje, oni su zazeti i jako im je teško da se skoncentrišu na druge stvari. Deca će hodati tlom kao mali ljudi, sa svojim velikim snovima, ali odrasli neće mnogo uvažavati njihove snove, jer oni su ipak deca.
LJudi će se rađati, prolaziti kroz iste stvari i umirati. Svi ćemo jednog dana doći na isto mesto, na kom neće biti bitno kakve patike smo imali, koliko je koštao naš telefon ali mnoge posle nas će zanimati naši snovi. Posle nas ostaje samo ono što ostavimo.
Anđela Kalinović 8/1
LJubavna pesma
Počelo je proleće
lagano da se budi.
U baštama golim
sve je više ljudi.
U jednom prikrajku
podigla je glavu
jedna visibaba bela.
Ugledah je samu .
Drugog dana izašla sam i ja
da vidim to cveće.
Radujem se
Vidim da stiže proleće.
Videla sam dve visibabe
jednu pored druge
kao da su zaljubljene.
Proleće je doba
kad se ljubav rađa.
Zagrljene visibabe
šaputaNJem govore
u proleće je najslađa.
Andrea Stojković 3/2