Naravno, kao svesna bića sve tumačimo pa različite situacije i događaje različito i gledamo. Nekada te događaje ocenjujemo kao velike i bitne, nekada kao sasvim male i beznačajne. To je sve vrlo individualno, pa ono što je nekome dovoljno da mu ulepša ili uništi dan, neko drugi ni ne primeti. Svakako mi o tim događajima uglavnom ipak razmišljamo. Obrađujemo, pitamo se. Skloni smo da svemu damo razlog, potrebno nam je objašnjenje. Jedno od najčešćih pitanja koje sebi postavimo jeste, ko je kriv za ono što se dogodilo? Na ovo pitanje nije tako jednostavno odgovoriti.
Lokus kontrole je psihološki termin koji podrazumeva uverenje jedne osobe o tome da li su događaji u njenom životu rezultat njenog delovanja - njenih postupaka, ili su određeni nekim drugim stvarima, sudbinom, drugim ljudima i sl. Lokus kontrole tako možemo podeliti na interni (odgovornost je na nama samima) i eksterni (odgovornost je na drugima i nečemu van mene). Lokus kontrole je jedna fantastična stvar zato što se okreće onako kako mi sami to želimo. To ne mora uvek da bude dobro. Ukoliko naše rukovođenje lokusom nije valjano ni njegova uloga nije valjana.
Interni lokus kontrole je uglavnom poželjniji. LJudi koji imaju ovakav lokus kontrole, srećne događaje pripisuju svom radu i zalaganju, što ih kasnije motiviše da se još više trude i rade na sebi. Kada događaji nisu toliko pozitivni, ljudi sa ovakvim lokusom kontrole, pokušaju da shvate šta to nisu dobro uradili i nastoje da svoju grešku isprave. Loše je jedino ako čovek počne sebi da pripisuje baš sve što se oko njega dešava, pa npr. smatra da je jedini krivac za zemljotres ili poplavu.
Eksterni lokus kontrole, okrenut je spolja, od nas. LJudi sa ovakvim lokusom kontrole pozitivne događaje pripisuju sreći a negativne lošoj sudbini. Na ovaj način izbegava se odgovornost za događaje u sopstvenom životu. U ovom slučaju ljudi su skloni da traže krivca za sve što im se dešava, naravno, van njih samih. Sve ovo, ponekad može biti i dobro, kada čovek realno sagleda neku situaciju koja je nastala zaista bez njegovog uticaja i volje.
Naravno, postoje i takvi ljudi koji su iz obe grupe uzeli ono što im odgovara, pa kada im se dogodi nešto lepo smatraju to svojom zaslugom, a ono što nije dobro, jednostavno, nije do mene, krivac je neko drugi i negde drugde. Veliki je broj ljudi koji razmišljaju upravo na ovaj način.
Za stvari koje nisu baš lepe po nekom opštem ili ličnom shvatanju, po svoj prilici neko mora da bude kriv. Još od malena učimo da tražimo krivca u nekom faktoru van nas samih i tako se branimo. Zato nam se čini da je najbolje kada je neko drugi kriv za sve loše što se dešava oko nas ili nama samima. Retko se mirimo sa stvarima koje nam ne donose blagostanje ili se potrudimo da izvučemo najbolje što možemo iz svega. Kada je neko drugi kriv lakše je, ali ono što je lakše nije uvek i bolje. Dugujemo sebi a i drugima, da se preispitamo da li smo uradili sve najbolje što smo mogli i da li smo ipak u nekim situacijama mogli drugačije da postupimo? Pre nego što danas okrivite nekog drugog ili sudbinu, zapitajte se šta ste vi radili tog dana?
dipl. psihilog Maja Đurišić