U epizodi: Ko će koga da udomi
Tračoslava (ispred jednog velikog marketa, spazivši u jednom ćošku promrzlu macu...): - Ijuu, moj komšo - vid’ kak’a je sva jadna iskisla?! Juu, pa ona se trese ko prutič!? Jao, duša mala, vid’ kako je slatka, a tek što je džgoljava! Ih, kako bi je odnela kuči da nisam alergična na mačeču dlaku. Aj, lepi i dobri komšo, bidi dobar i nosi je u tvoju kuču, ili bar u pomočnu zgradu. Šta te košta, ionako imaš tol’ke životinje...
Šeširdžija (ne baš oduševljeno): - Ihh, lepa moja komšinka, di više da je metem u avliju od oni’ ćuraka, gusaka, morkinja i ostale stočne živine. A ni mi je špecija da držim nejestive živuljke, bez da računam onog lajavog šarova. A mačke, znaš, ne ljubim baš, ta nisam ti ja Talijan. Jedared sam na prevaru žvakn’o meso od žabe, to jest njezin batak i više jok...
Grmalj (upravo nailazi iz nebuha i umešava se u polemiku onako trešten od rane zore): - Hik, rig, bre, čiča - uz’i tu mačkicu kad gospoja lijepo zamoljeva. Ja b’ joj to učinio da sam na tvojemu mjestu, no meni ne nudi. A i nije mi merak, men’ ipak šljeduje da brinem o maci neke omladinke. Evo ko na primer od ove...
Sponzorojka (sva drusna i naštikljena bode po betonu, pa sve pršti&zvonii): - Mis’im, ćale, meni se obraćaš nešto?! Zn’či, nemam baš ekstra vremena za gubljenje na gluposti.
Grmalj: - Pa, evo, raspravljamo se koji će da pričuva pokislu mačkicu. A ja ko velim da si i ti dobrano pomočena, pa ako treba neko zagrijevanje, tu sam ti tatamata. Dok rekneš klip, bit’ ćeš podgrejana ko u rernu...
Sponzorojka: - Bruka, matori, e sram te bilooo! Žurim da kupim hranu za pitbula od mog dečka, koji treba sad da naiđe, pa da idemo u neki fensi pet-frendli restoran u beton-halama. Samo da naglasim i da je MMA fajter, pa bolje pazi šta baljezgaš!
Grmalj: - He, ti’š meni prijetit’ tim pitobulama, pa ja sam međede povazdan baco po šumama. Čim me vidu, skoče na drvo od stra’a. Tak’ih se balavaca ja ne plašim. Evo ga i ovi, nema tri’es kila s krevetom i on će mene da uplaši, ha (ustremi se na mladića koji je upravo nailazio)...
Student (iznenađeno): - Nešto vas žulja, gospodine?!
Grmalj: - Ete, žulja me ova pokisla mačka! E, baš bi mogo da je pokupiš, ide ustebe, a i da učiniš jedno dobro djelo, jadan...
Student: - Hmm, možda i hoću, ali me prethodno zanima zašto Vi to ne uradite, kad se toliko zabrinuti za njenu sudbinu...
Grmalj: - Ih, more, di sam ti ja za tako sitne živuljke, osim ako nijesu na dve noge, hehehe... Ma, ja sam ti bolan za tigra il’, ko što rek’o, za međeda...
Student: - Možda pre to drugo, samo nisam baš siguran ko bi tu koga “udomio“!
I, svi su oni tako, slučajno ili namerno, ali, ipak, zajedno, svako na svoj “način“, nastavili da brinu tim nezaštićenim divnim stvorenjima...
Ah, da, umalo da zaboravim - u starčevačkoj opštini ništa novo, osim što zima lagano hvata zalet, što je otvorena renovirana biblioteka, a pri kraju su radovi na uređenju prostorija udruženja žena i umetničke radionice; održana je još jedna “Starčevačka tamburica“, a za najboljeg instrumentalistu proglašen je sugrađanin Željko Radočaj. Međutim, on je izjavio da tu nagradu nije zaslužio on već neko drugi i time na delu demonstrirao vrhunsku ljudsku vrlinu - skromnost. Zaista neuobičajeno za ovo vreme sveopšteg “puvakanja“...
Jordan Filipović