Otada sve vreme živi u Starčevu, najpre u Ulici Borisa Kidriča, a potom od sredine šezesetih prošlog veka, pa do danas, u kući u Lenjinovoj ulici broj 9.

            Nakon okončane “osmoletke“ u rodnom mestu, završio je i Školu učenika u privredi u Pančevu, a po odsluženju vojske, zapošljava se u “Utvi“ i paralelno stiče diplomu srednje tehničke - smer limar. U pomenutoj fabrici decnijama radi na proizvodnji aviona, s pauzom početkom sedamdesetih godina kada je izvestan period proveo u Nemačkoj, takođe, kao avio-limar, a 1996. godine odlučuje da se u potpunosti posveti pčelarstvom, kojim se bavi maltene od kada je prohodao. Već tačno pedeset godina oženjen je Radom, s kojom ima sinove Zlatka (49) i Marka (46), od njih i unuke Filipa (11), Mašu (8) i Anu (6), i svi zajedno, računajući i snaje Jelenu i Majdu, harmonično žive u istom dvorištu.

            Kako je odrastao mali Pera?

            - Bilo je to teško posleratno vreme, pored ostalog jer nam je oduzeta zemlja, pa je, kada sam imao četiri godine, otac odlučio da ode na Voždovac i zaposli se u tamošnjem Studentskom domu kao domar. On je u stvari po zanimanju bio kolar, jer nam je familija oduvek bila zanatska. Isto to je radio i čukundeda, a pradeda je čak u Pešti završio za kolara. Tada su živeli u Slankamenu, ali se u međuvremenu tamo namnožila konkurencija, pa nije bilo posla za sve. Stoga je pradeda odlučio da sa svojih 19 godina dođe u Starčevo jer je ovde počela izgradnja nasipa. Kubikaši, uglavnom Mađari, tražili su kovače i kolare, zjer su im se pod teretom natovarene zemlje kola često lomila. On je došao kao momak i praktično se “udao“ za neku devojku iz porodice Dvorčić, iz drugog dela Starčeva. Negde oko 1920. godine i ovde je nastupila nestašica posla, pa je pradeda rešio da prababa proda tri lanca zemlje kako bi otišao u Ameriku u pečalbu. Tamo je proveo pet godina, ali ga je sačekala čuvena recesija, pa je pisao babi da čim pre proda još tri lanca kako bi se vratio. To ga je dotuklo i ubrzo je umro. Ali da se vratim ocu, koji je nakon pet godina rada kao domar, saznavši od dede da nam je vraćeno osam lanaca, takođe odlučio da se vrati, pa da uz zemlju rade i fijakere. Što se Beograda tiče, sećam se jedne potencijalno opasne situacije: bio sam na ulici i čuo da tramvaj zvoni, ali nisam ocenio gde je i kada sam se okrenuo, drugi je išao ka meni, pa sam se uplašio i pao. Tramvaj je zakočio na pola metra od mene. To su videli neki studenti, otrčali kod oca i rekli mu da sam zgažen, ali da sam ipak živ i nekuda pobegao. Kada me je našao u kupatilu, vikao je da otvorim, a ja nisam smeo jer sam se plašio batina. On me je ubeđivao da neće, ali čim sam promolio nos, toliko me je izudarao kaišem, da i danas to pamtim.

            Povratak...

            - Po dolasku u Starčevo živeli smo u Ulici Borisa Kidriča gde sam i proveo detinjstvo jer smo se tek 1965. godine preselili u Lenjinovu. Društvo su mi mahom pravili nešto stariji Steva Rakidžić i Paja Zelja, pa Steva Lešćan, Milivoje Vidić, Steva Firka, kao i Boda Batanjski, koji je bio opasan šmeker, a kasnije je životni vek proveo u Parizu. Najčešće smo igrali fudbal. Imao sam sreću da od tetke iz Amerike dobijam lopte, pa su se druga deca vrtela oko mene. Prvi sam nosio čak i original farmerke, koje su mi onako štrkljastom, ruku na srce, stajale izuzetno smešno. Dobio sam i harmoniku, pa sam malo i sviruckao, a prva pesma koju sam naučio bila je “Krca, krca nova kola“. Voleo sam i da čitam, na šta me je navukao deda Paja Makovnik, koji je takođe u Pešti završio za krojača. Od NJega sam dobijao doziranu literaturu od “Old Šeterhenda“ do raznih romana, zbog čega me je otac lemao, jer je smatrao da je to danguba. A što se odnosa roditelja prema meni tiče, ipak nisu bili strogi, sve su na lep način rešavali i naročito je majka bila blaga.

            Škola...

            - Učiteljica mi je bila Lenka, pametna i obrazovana, a potom me je učio i njen suprug Sova. Moj deda Nikola je s njim bio kum, pa su se često viđali u kafani “Kod Piglera“, kasnijoj “Opatiji“ i kad zapevaju, to je sve zvonilo. Terao me je i u crkvu da idem, ali mi nastavnica Bosa Trifunović to žestoko branila. Ipak, dedina je bila starija, pa i sada idem bar za velike praznike i redovno dajem dobrovoljni prilog. Kada sam krenuo u srednju školu, počeo sam da treniram i boks, što je trajalo dve godine. Tada su bili glavni Sretenović i Brajdić, dok je od Starčevaca išao i Živa Batanjski, a trenirao nas je čuveni Bruno Hrastinski. Nije me dugo držalo, pa sam imao samo dve uvodne borbe na legendarnim mečevima na stadionu “Dinama“. Jednu od njih,  sa Stevom Vidom, s kojim sam bio približne težine. Već na samom početku pružio sam direkt, on je natrčao i razbio nos, koji mu je doduše bio malo duži, pa je možda i to bio razlog. I umesto da se elegantno nadmećemo, jer smo se već dugo školovali, kad je Steva osetio krv, načisto je poludeo i počeo mlatara, što je Hrastinski odmah zaustavio.

            Mladost i ženidba...

            - Nije bilo previše vrmena za momčenje, jer sam imao mnogo obaveza, a sa osamnaest godina otišao sam u Armiju, koju sam služio u Bihaću kao pešadinac. Već sa dvadeset tri godine sam se oženio. Buduću suprugu Radu, rodom iz Omoljice, najpre sam viđao u autobusu. S obzirom na to da sam bio prezauzet, odlučio sam da se nakon manje od godine dana zabavljanja oženim i bar to da “otkačim“. Posle mi je bilo lakše i sve je uglavnom dobro funkcionisalo, pa smo pre par nedelja proslavili i “zlatnu svadbu“, to jest punih pedeset godina braka.

            Posao u Nemačkoj...

            - Nakon skidanja sivomaslinaste uniforme, odmah sam se zaposlio u “Utvi“, a paralelno završavao srednju tehničku. To je trajalo tri godine i bilo veoma naporno - ujutro sam radio, a uveče pohađao nastavu i naposletku uspešno položio za VKV limara. Radio sam tamo sve do 1971. kada sam poželeo da odem na “Olimpijadu“ u Minhen, koja je održana naredne godine. Tako sam našao posao u blizini glavnog bavarskog grada, ali kako je i supruga krenula sa mnom, to je značilo da jednoipogodišnjeg Zlatka treba da ostavim kod roditelja, koji su ga prema mom mišljenju odgajivali besprekorno. Supruga je tamo zatrudnela s Markom, pa smo odlučili da se vratimo u Starčevo nakon dvadeset šest meseci, što mi je priznato kao staž i od toga sada imam sto evra penzije. Tamo sam takođe radio kao aviolimar u vojnoj industriji, što su mi predložili moji “utvaši“, kao mladom i perspektivnom limaru s pet godina iskustva i dobrim preporukama. Nemci mi čak platili i prevoz i našli stan. Nakon prvih dvanaest meseci rada za relativno malu platu, poslovođama sam predočio da sam visoko kvalifikovan i zaslužujem mnogo bolje uslove, pa sam da hoću da radim u montaži, na šta su oni pristali. Odmah se priključio izradi trupa aviona DO28, koji su zajednički pravili Nemci, Francuzi i Englezi. Ubrzo se kolega koji vodio posao razboleo, pa mi je ponuđeno da ga zamenim. Bilo mi je malo komplikovano zbog engleskih crteža, ali sam se nekakako snašao.

            “Utva“...

            - Kada sam otišao na godišnji i vratio se kući, “Utva“ je počela da radi “orao“, pa su mi predložili da se vratim i dali mi maksimalnu platu, a obećali su i stan i da će da mi zaposle ženu. Međutim, kad je nakon dve godine “orao“ poleteo, sve to je palo u zaborav. Baš u to vreme, supruga mi je dobila poslovnu ponudu u Inđiji, što je bio razlog da odem u firmu i dam otkaz. Nisu verovali svojim ušima, pa me ja za 15 minata zvao direktor i u neverici me pitao zašto idem. Samo sam ga podestio na neispunjena obećanja, na šta mi je iz topa rekao da žena sutra dođe u “Utvu“. Primili su je kao tehnologa zaštite i odmah mi pocepali otkaz. Ipak, stan nikada nisam dobio, ali nisam imao petlju da insistiram na tom delu dogovora, iako bih mi sigurno pripao, jer sam kasnije bio i poslovođa. U to vreme, sredinom sedamdesetih godina mnogo je investirano u novu tehnologiju, poput hidrauličkih presa, kako bismo mogli da pristupimo izradi visokoserijskog “galeba“ G4, koji smo radili u koprodukciji s Rumunima iz Krajove. Interesantno je da su među nekoliko inžeinjera, zbog pređašnjeg iskustva, odabrali mene da rukovodim pomenutom presom. Kada sam radio takozvanu prvu ramenjaču, a oko mene je stajalo desetak inženjera i bezbednjaka, jer niko nije znao kako se to radi, dok sam ja to već prošao u Minhenu. Tek kasnije sam shvatio da su bezbednjaci bili sumnjičavi u vezi sa mnom zbog prezimena, porekla i zato što sam bio u Nemačkoj. Čak su mi dolazili kući kao da kupe beli luk, a u stvari su njuškali ali, ja, em sam bio naivan pa to nisam primećivao, em nisam imao šta da krijem. Kasnije sam radio i na “lasti“; mislim da smo napravili pet, šest primeraka, pa smo se preselili u novo postrojenje. Međutim, onda su počeli problemi s platom, i 1996. godine, kada sam imao 32 godine staža, odlučio sam da napustim firmu i počnem profesinalno da se bavim pčelarstvom, pa sam još osam godina samostalno uplaćivao u penzioni fond.

            Pčelarstvo...

            - Još dok je sredinom dvadesetih godina pomenuti pradeda bio u Americi, deda je nekom Degiši pravio košnice, koji to nije mogao da mu plati, pa mu je zauzvrat dao petnaestak punih košnica. Interesantno je da je su još  tada pčele selili u Peščaru, što kolima, što vozom do Dolova, odakle su tamošnjim seljacima plaćali prevoz konjima do odredišta u šumi. Recimo, 1946. godine dogodila se velika suša, pa bi pčele sigurno uginule da predsednik Amerike Truman nije slao žuti šećer, a uslov je bio da se osnuje podružnica čiji je predsednik bio upravo moj deda. Inače, on je vodio i vatrogasno, pevačko, crkveno udruženje. Uz njega sam i počeo da pčelaraim sa svojih desetak godina. Pamtim da smo jedanput naizmenično vozili bicikl sve do Peska, kako bismo obišli košnice. Kad se on šlogirao 1976. godine, morao sam da preuzmem sve na sebe, jer je otac već bio prezauzet poljoprivredom. Na sreću, deda se posle godinu dana potpuno oporavio, pa je nadzirao kako radim i mislim da je bio ponosan. U to vreme imali smo košnice klještare i lisnjače i uvek ih je bilo oko trideset, četrdeset, jer toliko smo mogli da tranportujemo u Pesak. Osamdesetih godina sam čuo da u Begradu postoje predavanja o pčelarstvu, pa sam s još nekoliko prijatelja redovno išao dvaput nedeljno i mnogo toga je moglo da se nauči. Počeo sam da prodajem i rojeve, pored ostalih slao i u “Api-centar“, kod legendarnog doktora Kulinčevića. Kada sam izašao iz “Utve“ cele zime sam pravio LR ramove i tada počeo da povećavam broj, dok nisam došao na sto radnih društava devedesetih godina. U međuvremenu se i sin Marko priključio, nabavili smo i kamion, pa je već bilo lakše. Što se udruženja tiče, još od 1990. godine smo Jordan Antonijević i ja pokušavali ali nismo uspevali da ga registrujemo. Naposletku, to se i dogodilo negde u vreme bombardovanja. Bilo nas je tada dvanaestak i Paja Orešković je bio prvi predsednik, a ja potpredsednik. Sada je to poprimilo neuporedivo ozbiljnije razmere i članstvo je neupordivo brojnije. Ipak, danas je globalno gledano sve teže pčelariti, naročito zato što više nema livadskih paša jer su jedina nezatrovana površina obale kanala, pa je samo tamo moguće doći do raznovrsnog polena. A što se tiče mladih pčelara, sugerišem im da što više slušaju predavanja i čitaju.

            Starčevo, danas...

            - Ovo mesto je danas pravi mali grad. Prvi imamo kanalizaciju i još mnogo toga, a možda nam najviše fali još sportska hala.

            Tako govori ovaj vredan, pošten i nadaleko cenjen Starčevac, a sugrađanima poručuje:

            - Mislim da je vano na vreme shvatiti vrednost zdrave hrane i pored ostalog navići decu da redovno koriste med i druge pčelinje proizvode.

Jordan Filipović