Dimitrije je rođen 18. aprila 1953. godine, kao sin Nemice i Grka - Veronike Tešler i Vasilisa Camurasa. Budući da je otac, zbog svojih ideoloških stavova, ubrzo proteran iz zemlje, poneo je majčino prezime, s kojom je i odrastao. Gotovo ceo radni vek proveo je u “Azotari“, u kojoj je dobio i nadimak Tedi.

Oženjen je Anastasijom već trideset devet godina, s kojom se venčao već nakon petnaest dana zabavljanja! Iz tog srećnog braka ima dve ćerke Donatelu (34) i Afroditu (31), a od njih i unuke - Anastastiju (6) i Kalinu (2). Bavio se i još svim i svačim, ali mu je najomiljenija aktivnost bio i ostao bodi-bilding, kojim je “zaražen“ već nekoliko decenija. Odnedavno se doselio u Starčevo, a otkad je ovde, ne propušta priliku da provežba u teretani u Domu kulture.

            Jedna neobična životna priča...

            - Majka mi je bila Nemica “folksdojčerka“, a otac Grk, koji je 1949. godine prebegao na ove prostore, to jest po okončanju sukoba u njegovoj otadžbini. Naime, nakon borbe protiv fašizma, u toj zemlji vođen je građanski rat još četiri godine, koji su komunisti izgubili. Oni koji su ga preživeli prebegli su u Jugoslaviju. Otac se za kratko vreme adaptirao jer je važio za odličnog majstora, pa se vrlo brzo zaposlio i čak je u jednom periodu bio i mašinovođa. Majku je najverovatnije upoznao dok su nakratko zajedno radili u “Trudbeniku“. Ubrzo su i mene začeli, ali nisu stigli da se venčaju, jer je otac, kao zakleti ljubitelj Staljina, nakon zahlađenja odnosa sa Sovjetskim Savezom, proteran na Goli otok, jer da je neko otkucao. Odatle je, godinu dana kasnije, proteran u Bugarsku, bez prava povratka. Znam samo da je bio u Plovdivu, da nam je pisao i želeo da dođemo kod njega. Međutim, pisma nikako nisu stizala do nas, a izgleda da ih je sakrivala polusestra, koju je majka dobila u prvom braku. Na kraju je 1953. godine otac tamo i nastradao, pa ga nikad nisam video u životu. I majka je imala velikih problema tih godina - najpre, iako Nemica, s okupatorima za vreme rata, a po oslobođenju, opet zato što je Nemica, neko vreme provela je u logoru sa svojom majkom Marijom i tetkom Elizabetom. Muž moje babe - Hans, koji je već tada otišao u Nemačku, pozvao je i nju da dođe zajedno s ćerkama, ali su one odlučile da ostanu. U tome je prednjačila moja majka koja je bila okoreli komunista i u potpunosti podržavala Tita. I kada je maršal Sovjetima rekao “njet“, morala je da se odrekne svog muža. Bez obzira što je, po svim saznanjima, bio izuzetno dobar čovek.

            Prst sudbine...

            - Neviđena koincidencija ili prst sudbine doveo je do toga da sam mnogo godina kasnije - 1980. godine, u Pančevu, pored prodavnice “Solman“ sreo svoju buduću ženu i zaljubio se u nju na prvi pogled. Ona je, takođe,  bila Grkinja i zvala se Anastasija Antonijadis. To je samo po sebi bilo gotovo neverovatno, jer se zna da ovde živi veoma malo pripadnika ovog naroda. Ali pravi šok bilo je to što je tast ovamo pobegao zajedno s mojim ocem, s kojim je svojevremeno bio nerazdvojni drug i saborac. Čak je i tašta bila u partizanima. Inače, te godine u Grčkoj, nakon decenija diktature, na vlast je došao PASOK, pa smo prvi put svi zajedno otišli da obiđemo brojnu rodbinu na severu zemlje. Pored ostalih, tamo mi su mi živeli stric Kostas, strina, dva brata, tri sestre. Nažalost, očev brat mi nije baš bio naklonjen. Iz prostog razloga - želeo svu imovinu za sebe.

            Detinjstvo...

            - Odrastao sam s majkom i starijom polusestrom iz njenog prvog braka. Uprkos siromaštvu, bilo je to veoma srećno detinjstvo. Igrao sam se s decom iz komšiluka u Ulici Svetozara Miletića. Sećam se da je zimi znalo da napada dva metra snega. Pravili smo i topove u blatu; bila je to prava kaljuga, a danas je maltene sam centar grada. Potom se majka još jednom udala i to za jednog dobrog čoveka pod imenom Martin Lacko. On je 1964. godine dobio stan kod železničke ambulante, pa smo se tamo preselili, gde sam praktično i odrastao. Pohađao sam Zmaj- Jovinu, kao i srednju poljoprivrednu školu, a krenuo sam i na Ekonomski fakultet, ali sam brzo odustao. Tada sam dobio i nadimak Tedi, kako su me prozvali zbog toga jer je jedna profesorka pročitala početna slova imena i prezimena. Iako pomalo nestašan, ipak sam važio za solidnog učenika. Bio sam uvek veoma radoznao i maltene sve me zanimalo. Kao i mnogi, voleo sam da igram fudbal, a rado sam odlazio u Atelje mladih kod legendarnog Stojana Ristića Nerona, čak sam i odigrao nekoliko uloga u toku par godina. Pet godina sam pohađao muzičku školu i svirao harmoniku. Možda zvuči neskromno, ali prema rečima profesora, ispada da sam bio među najboljima. Nažalost, nisam se kasnije ozbiljnije bavio muzikom, premda sam svirao i gitaru. Recimo, Radica Kings, nekad glavna rokerska gradska faca, naučio me je da sviram “Hej, DŽo“ od Hendriksa. Potom su usledile i igranke četvrtkom i nedeljom u Studentskom domu, kada su uglavnom svirali “Haski“. Lepo je to izgledalo; sala uvek prepuna mladih ljudi, ali ni do kakvih koškanja i drugih problema nije dolazilo, verovatno i zbog toga što su na vratima suvereno gospodarila čuvena braća Mića i Pera Kičkila. Oni su bili zaduženi za bezbednost, a s njima se nikako nije smelo šaliti.

            Posao...

            - Najpre sam se na nekoliko meseci zaposlio kao monter u Sloveniji. S devetnaest godina otišao sam u JNA, koju sam služio u Ćupriji u trajanju od 15 meseci. Po skidanju sivomaslinaste uniforme došao sam u “Azotaru“, gde sam počeo da radim u “pakovanju“ kao običan radnik s osnovnom školom, a da bi primili morao sam da utajim srednjoškolsku diplomu. Sve u svemu, relativno brzo sam napredovao i potom sam prešao u “Amonijak 1“ i postao pomoćnik mašiniste i nakon tri, četiri godine, u Novom Sadu položio ispit za mašinistu kompresorske stanice, u kojoj ostajem bukvalno do penzije - 2012. godine, a zahvaljujići beneficijama stekao sam pun staž. Moram da priznam da se radilo, ali da se i mnogo pilo. Bio je to pravi “komunizam“.

            Sport...

            - Nakon teške saobraćajne nesreće, 5. marta 1990, koju sam pravim čudom preživeo, odlučio sam da nešto promenim. Pedeset metara smo se tumbali nas trojica u kolima i zaustavili se na pola metara od bandere. Nekako sam preživeo, uprkos što sam sve živo izlomio. Čak sam nakon buđenja iz anestezije, onako bunovan, iskidao sve infuzije i hteo smesta da idem kući. Doktor Kolašinac me je jedva zadržao. Ostao sam još sedam dana i izašao na štakama. Tada me je sreo jedan kolega i pozvao na bodi-bolding. Pomislio sam - gde ću ovako kljakav... Ali, mic po mic, navukao sam se na treniranje, a sve je počelo je u teretani u Hali sportova. Štaviše, “ušlo mi je u krv“, pa sam narednih trideset godina maltene svakodnevno vežbao. Može se reći da sam u kontinuitetu aktivan poput čuvenog bildera Petra Čelika, kojeg sam dobro upoznao. I nikad nisam ništa koristio poput sterioda i sličnih stimulansa, ali to mi nije sprečilo da dižem 120 kila iz benča. Nije mi smetalo ni to što sam paralelno pušio i pio. Ipak, ni sam ne znam zašto, napravio sam pauzu pre nekoliko godina. Na sreću, nastavio sam pre oko desetak meseci nakon dolaska  u Starčevo. Sada sam redovan u teretani u Domu kulture. Svako ko može treba da se bavi sportom, bez obzira na godine.

            Starčevo?

            - Iako sam ovde relativno kratko, otkad stanujem u Ulici Pančevački put, kod fabrike “Ras“, ali već sam shvatio da je mesto lepo skockano i odgovara svim mojim potrebama.

            Tako govori ovaj zanimljiv novopridošli Starčevac, a naposletku svima poručuje:

            - Treba biti pošten, ali ne i budala.

Jordan Filipović