Prve diplome Škole jahanja
Prva desetočlana grupa škole jahanja (činila su je deca između šest i osamnaest godina - od najmlađe Milice, preko Tamare, Nika, Tijane, Harija, Alekse, Andrijane, Anđele i Sofije, do već punoletne Sanje) završila je obuku kod člana starčevačkog konjičkog kluba i vlasnika ergele Gorana Stamenkovića. Nakon savladanih trideset časova teorije i prakse, odnosno svih elemenata jahanja, oni su u nedelju, 6. decembra, pokazali šta znaju, i to pod budnim očima stručne komisije (Vesna, Dragoslav i Miloš) i pred vidno (pozitivno) uzbuđenim roditeljima.

Tako su polaznici vezivali konja, pokazivali kako se pravilno drže noge na uzengiji; objašnjavali da se prilikom uzjahivanja mora staviti kaciga, kao i da se nakon toga ne sme se trupnuti na sedlo. Rečeno je i da su dizgine neka vrsta volana i kočnica, a na pitanje da li je neko pao s konja, munjevito su podignute ruke (čak i instruktorske!), jer bez padova nema pravih jahača. Ipak, nedugo zatim svi su na delu pokazali koliko se dobro snalaze u sedlu.

NJihovi utisci su gotovo neizrecivi, pa je najmlađa Milica Miščević uživala u svakom trenutku - od jahanja u kasu omiljenog ponija Lucka do čišćenja štale. Čak je za deseti rođendan poručila konja od mame Sofije, koja veruje da ta ogromna ljubav proističe i iz gena bakinih davnašnjih predaka - poljskih stepskih jahača. S druge strane, najstarijoj polaznici Sanji Mojsilović se na ovaj način obistinila dugogodišnja želja. NJen otac Žarko je ovu školu jahanja preporučio svom kolegi Slobodanu Sučeviću s Banovog brda. Iako im je velelepni hipodrom u neposrednoj blizini, ovom Beograđaninu nije bilo nimalo teško da sina Nika svakog vikenda dovodi u Starčevo, pre svega zbog prisne atmosfere u ergeli. Omoljčanin Mileta Petrov, otac Anđele i Sofije, naveo je da su u njegovoj kući konji oduvek bili glavna tema, jer su mu roditelji posedovali rasna grla i o tome pričali unukama.

Nakon uspešnog završetka školice mladi jahači listom najavljuju da će nastaviti da produbljuju ljjubav prema konjima...