- Mišo Brajac
Nova je kalendarska godina, novi period, pa sam odlučio da i ja krenem s novom temom u svojim Crticama. U ovoj seriji pokušaću da opišem neke osobe, Starčevce, koji su nešto meni značili ili po rodu ili pak po svom načinu života. Nije slučajno što sam kao prvu osobu izabrao svog dedu po majci, Mišu Brajca, ili kako smo ga svi unuci u familiji zavali dejko Brajac. NJegova biografija dosta je zanimljiva i delimično je dostupna u različitim medijima, zahvaljujući istoričarima Starčeva, Banata i Vojvodine. Ova moja crtica može biti samo mali prilog tome. Za one koji ga nisu upoznali ili malo znaju o njemu, napisaću da je rođen 1900. godine, na početku vrlo burnog veka, te da je umro pri samom kraju istog, 1990. godine. Kako ga ja pamtim uvek je bio visok, mršav i uspravan, a tek u poznijim godinama nosio je štap, više kao statusni simbol nego iz neke potrebe i bio je pokretan praktično do kraja svog života, jedino je pod kraj bio malo nagluv kao i svi stari ljudi, ali je bio bistrog uma. Iako je završio samo šest razreda osnovne škole u to doba na mađarskom jeziku, i bio poljoprivrednik puno je čitao kako knjige tako i novine što je uveliko doprinelo njegovom samoobrazovanju. Nakon Prvog svetskog rata i nakon burnih događaja pri stvaranju nove države nakon raspada Austro-Ugarske, vrlo brzo se politički opredelio i pridružio se Radićevskoj HSS i do kraja života ostao veran njenom političkom programu. Zbog tih svojih uverenja često je bio na udaru vladajućih, pa je često završavao u zatvoru, ili je bio pod paskom naročito komunističkih vlasti. Zbog svojih uverenja ostao je i bez imovine nakon Drugog svetskog rata. No sve to nije ga pokolebalo niti uništilo. On i Bajka preživljavali su od onoga što im je ostalo, uz malu pripomoć ostalih članova familije. Sin Joso do 1953. godine bio je u Zagrebu, neurokirurg u bolnici Rebro, a kćerke Lenka i Reza udate u Starčevu.Bez obzira na sve u selu su ga svi poštovali kao predratnog predsednika Opštine Starčevo, a prijatelje je imao ne samo u Starčevu i Pančevu, nego na čitavom području bivše Jugoslavije, a među njima su bili političari, književnici, naučnici.. A kako sam ga ja kao unuk video svojim očima. Ako je bilo kuda išao, uvek je bio primereno odeven. Morala je biti bela košulja s normalnom kragnom i zakopčana pod vratom, ali uvek bez kravate, tradicionalno za bantske seljake. Primereno godišnjem dobu, nosio je jankl (sako) ili još i burku (kratki muški kaput), ali ne kao ostali samo ogrnutu, nego normalno obučenu. Glavu je pokrivao banatskim šeširom, a po zimi je nosio astrahansku šubaru kao i svi Banaćani. Obuvao je prave kožne cipele, šusterske, a opanke one kožne banatske nisam nikad video na njegovim nogama. Kad je bilo jako blato ili puno vode, nosio je galošne (kaljače) ili one gumene opanke od Borova. Za mene je dejko Brajac bio veliki autoritet i u moje odrastanje i obrazovanje uložio je dobar dio svog života. Dobar dio svog djetinjstva proveo sam u Brajčevoj kući, naročito u doba kad sam bio bolestan, a to se događako skoro svake zime. To vreme Dejko je koristio da me poduči razno raznim stvarima, pa i prvim slovima. Od Dejke sam naučio i da čitam i to paralelno i na ćirilici i latinici, jer se redovito čitala “Politika“ i “Vjesnik u Srijedu“. Bile su mi interesantne i njegove knjige kojih je bilo puno i to iz svih područja, no prevladavala su dela političara ili velikih svetskih državnika njegovog doba. Veći deo te njegove biblioteke sačuvao sam kao uspomenu na njega. Najinteresantnije je to da je u svakoj knjizi na marginama zapisivao svoje opservacije ili zapažanja o povezanosti s nekim drugim tekstovima ili autorima. Od Dejke sam naučio puno o istoriji, politici, demokratiji, o ljudima. Od praktičnih znanja, od Dejke sam naučio o vinogradastvu, o proizvodnji vina, o rakiji i pečenju rakije, o pravljenju kobasica. Voleo je putovati, upoznavati nove ljude, uvek je tražio sagovornike i mogao je voditi razgovore skoro o svim temama, a sugovornika je uvek pažljivo slušao. Voleo je knjige i nije mu bilo žao da ostavi i poslednji dinar za neku dobru knjigu ili pak za onu koja je njega posebno interesirala. Lepo je bilo imati ovakvog dedu.