Komentari

U vreme ekspanzije svekolikih multimedijalnih i interaktivnih sadržaja po našim selima (ups, naseljenim mestima), raznih šarenijada, ekstremijada, raznijada, naše mesto može da se podiči jednim, koje u takvom obliku, do tada nije postojalo. Tako smo mi ponosni rodonačelnici manifestacije jednostavnog naziva - Dani druženja i ne bi je dali nizašta na svetu.

Učestvuju: Tračoslava (sveobuhvatna), Šeširdžija (lokalni), Sponzorojka (belosvetska), Grmalj (uvozni), Student (urbani)...

 U epizodi: Svi na druženje!

Tračoslava (užurbano): - Ajde, bre, komšo požuri! Okasnićemo na izložbu i tamburaše! 

Šeširdžija (na traktoru):  - Ih, pa znadeš kol'ko volem taburice, al' nikak' da parkiram ovo moje taktorče... Vid' ko'ka gužva, nema di da ga met'em... Al' fala ti k'o sestri što si naposletku dovela na nešto valjano, dozlogrdile mi sve one novotarije!

Tračoslava (razgledajući program): - Pogle', šta tu sve imade! Evo, i Garavi sokak, i mnoge druge muzike, i glumaca! A, mož' se i za kakvo takmičenje prijaviti! Evo, ima tu domine, pikado, šah... A, gle: tu je i tenis! To bi ti baš imponiralo! Sad ti je to glavno u svetu, a bo'me i kod nas... Ana, Jelena, Nole... Evo, vidi, kako mladi to volu (pokazavši na dvoje sa reketima koji upravo tuda prolaze)! Sigurno će i oni da nastupe!

Sponzorojka (ulazeći u mladićev besni džip): - Ma, luda si bakuta, mamemi! Znači, ne pada nam na pamet da gluvarimo po ovoj selendri! Mis'im, palimo na Adu, imamo zakazano na terenu 26... Jel'da, maco, a posle ćemo na će-pi na splav Akapulko?

Šeširdžija: - Ma, nisam ta ja neki športaš, komšinka! To ti je za svetsku gospodu i tamo neke barone iz iz onog vimbledonskog Londona! Ja volem za slavu pod šatru, pa udri po pivu...

Grmalj (prolazeći sa ogromnim kamenom): - Ha-ha, pravo veliš, čiča! Đes' ti za to, a još smrdiš na kravlju balegu! Pa, tek da se obučeš u one bele gaće, a šubara na glavi, ha-ha!

Student (nailazi sa gitarom na leđima): - Ko mu kaže! A, šta će ti ta kamenčina? Jel' si možda krenuo u lov na mamute, ili si rešio da nađeš ženu svog života?! Jel to ono, kad ljubav “boli“!?

Grmalj: - Što ti to drobiš, more?! Bacanje kamena s ramena ti je vazda bilo za najjače momke u moje pleme! I, moj čukunđed, i prađed, i đed, i ćaća su sve-jednom pobeđivali po vašarima i na seoske olimpijade!

Student: - A, znači spremaš se za Peking? Samo, nešto se ne sećam od kada je “bacanje hrkljuša“ olimpijski sport? U svakom slučaju ne bi smeo da obrukaš svoje pretke i izneveriš vekovnu tradiciju! Pa, to je divno - posle dužeg vremena imamo zagarantovano zlato!

Grmalj: - Ma, kakva Olimpijada, kakvo zlato, srebro, dijamanti i nekakvi dragulji! Ne prodajem se ja za te bižuterije! Kladio sam se s komšijama u gajbu da ću da pobedim! Aj' da bacaš, ako smeš! Ima te rasturim ko beba zvečku, bre! I, tako ima da bidne, jer sam najjači, najznažniji, najbolji, ijaoooo! (diže ruku u znak pobede i kamen mu ispade posred stopala).

Student: - Eh, od silne hvale uvek sami sebe pobedimo i pre samog početka! Šta ćete, nije zlato sve što sija...

            I, svi su oni tako, slučajno ili namerno, ali, ipak, zajedno, nastavili da se druže za neke bolje dane...

            Ah, da, umalo da zaboravim - u starčevačkoj opštini ništa novo, osim što je leto u zenitu, žito se žanje, radovi teku, fudbaleri se izvukoše, počinju još jedni “Dani duženja“, predvođeni “Garavim sokakom“, a jednog divnog ponedeljka Starčevo je bilo počastvovano da ugosti izuzetne ansable iz Srbije, Češke, Italije i, naravno, fantastične Meksikance! Bravissimo, amigosi!!!

Jordan Filipović

 Čuvanje bostana

Uzgoj lubenica i dinja poprimio je globalne razmere.U moje neko vreme uzgoj bostana bio je rezervisan za područje Vojvodine, a period dozrevanja je bio negde od polovine jula do kraja augusta, kada je bila i najjača sezona. Sada to više nije tako. Svi znamo da lubenice i dinje možemo jesti skoro čitave godine, jer smo postali deo svetskog tržišta i teško je više pričati “bajke“ deci o željama kraljeva da u sred zime jedu jagode ili neko egzotično voće kojeg u tom području nema. Rekli bi bajka prestaje ulaskom u prvi dućan.

No, vratimo se mi na početak. Starčevci su koliko ja pamtim od uvek sadili bostan. Bila je to muka, ali i izvor prihoda za seljačka domaćinstva. Sama sadnja počinjala je negde početkom aprila, a zavisila je od vremenskih uslova i prognoze. Sadilo se direktno u dobro pripremljenu zemlju, na određeni razmak, a svaka kućica se dopunjavala sa “pregorelim“ stajskim đubrivom. Danas se to više tako ne radi. Svi veliki uzgajivači ili kupuju presad ili ga sami uzgajaju, pa se na taj način i preiod dozrevanja pomakao unapred. Kad je posađeno niklo, trebalo je okopavati i održavati zemlju čistom sve dok se vreže ne spoje, jer bostan nije trpeo travu. Kad su se nakon cvetanja pojavili prvi zameci malih lubenica, već se počelo razmišljati o čuvanju. Bostan se čuvao, protiv naleta vrana, koje su u nedostatku vode rado bušile lubenice,  i protiv zečeva koji su svijim oštrim zubima takođe znali da oštete i načnu lubenicu, a čuvalo se i protiv ljudske pakosti i krađa. Za čuvanje bostana trebalo se napraviti i nešto gde će se oni koji čuvaju moći skloniti, kako od sunca, tako i od eventualnog naleta nekog letnjeg pljuska ili nedajbože nekog nevremena. Obično su se gradile kolibe, od trske ili kukuruzovine, a neki su imali napravljene montažne kućice.

Pravu kolibu je bilo malo teže napraviti, a za to je trebalo imati malo znanja i malo smisla. Trebalo je imati i nešto građevinskog materijala. Bar 3 drvena stuba koja su na vrhu imala rašlje. Kad su se stubovi ukopali u zemlju u rašlje se umetnulo drvo koje je povezivalo sva tri stuba. Sve se to povezalo sa žicom ili nekim prikladnim materijalom. Na to srednje vodoravno drvo naslonila su se u koso po nova tri drveta (rogovi) tako nda se dobio izgled šatora. Sve se to povezalo letvama, a pri dnu do zemlje postavile su se daske. To bi se obložilo trskom ili kukuruzovinom, tako da je u kolibi bila dobra hladovina, a u slučaju kiše i dobra zaštita. Bostan su obično čuvali ili stari ljudi ili deca iz familije. Oni koji nisu imali takvu priliku obično su plaćali najam, što je nekome bila dobra zarada preko leta. Mi, deca, rado smo išli da čuvamo, jer smo se čuvajući igrali i zabavljali. Rano ujutro neko od ukućana spremio bi nam torbu s jelom, uzeli bi smo friške vode i biciklima se odvezli do njive s bostanom koji treba čuvati. Igrom, cikom i vikom oterali bi sve napasnike na bostan. Naročito je bilo interesantno kada su počele dinje, a kasnije i lubenice, da dozrevaju.

Bili smo prvi koji su jeli bostan. Igrajući se, znali smo da obilazimo lubenice, obeležavamo ih tako što smo noktom po kori urezivali ili ime ili brojeve da se razlikuju generacijski. Mi smo to zvali “kolo“. Tako su bile lubenice iz prvog kola i dalje i one su nosile i takve brojeve, a onda se znalo koje će najpre sazoreti. Uvek je bio problem odrediti koja je lubenica zrela. S dinjama je bilo malo lakše, one su ili promenile boju ili su popucale oko peteljke (korena) što je bio znak da su spremne za berbu. S lubenicama je to već bio problem. Gledala se peteljka, pa kašičica i brk ili vitica, a slušao se i zvuk kad se kucalo po kori. Pitanje koje se uvek postavljalo je koja je lubenica najslađa. Moj odgovor bi bio, ona kad je u berbi ispustiš iz ruke, pa kad padne i razbije se, a ti onda ono odvojeno srce iskopaš prstima, zagrizeš a sok se cedi niz ruku.

Rashladite se i zasladite dobrom lubenicom u ove vruće letnjee dane.

Vinko Rukavina

Ravnopravno

            Tema o kojoj se toliko toga piše, govori, i oko koje se uvek iznova polemiše je ravnopravnost polova. Čini se da je što se toga tiče sve rečeno, ali ja mislim da ravnopravnost polova, pa i generalno, ravnopravnost svih društvenih zajednica, treba da je stalno na dnevnom redu.

            Teško je, što se tiče ove teme, biti apsolutno nepristrasan, i gledati na to iz trećeg ugla. U medijima imamo stalno prisutne rasprave o rodnoj ravnopravnosti. Može se kazati da u javnosti postoji konsenzus oko pitanja emancipacije žene i njenog uključenja u društvene tokove. Postoje mnogobrojne ženske nevladine organizacije koje se bore za ženska prava, zakonska regulative je donekle ispunjena, ali da se zaključiti da ništa konkretnije dosad nije učinjeno. Pre svega, žene su slabo zastupljene u strukturama vlasti, veoma mali postotak je na direktorskim mestima, a što se tiče socijalne zaštite samohranih majki, država je najviše zakazala. O svojim problemima i potrebama najviše mogu reći žene, pa je zato u evropskoj praksi, ali i zakonodavstvu, uveden princip da u državnom parlamentu i drugim ustanovama gde se odlučuje, bude 30% žena. To je u nekim zemljama razvijene Evrope i prevaziđeno, pa imamo primera da je tamo udeo žena u političkim telima čak prešao polovinu. Mi smo, nažalost, među onim zemljama koje još nisu, ali su samo delimično ispunile propisan zakonski limit. Kada se govori o ravnopravnosti, nije zgoreg dotaći se teme koja je u našem društvu još tabu, i oko koje se diže velika prašina pri samom njenom pomeny. To su prava seksualnih manjina. Naša društvena shvatanja se još uvek baziraju na tradicionalnim vrednostima, pa je i razumljivo da se kod ljudi javlja otpor kada se o ovome govori. Merilo za stepen demokratičnosti nekog društva je količina otvorenosti koje to društvo ima prema manjinama, pa makar se to kosilo sa ustaljenim shvatanjima i religijskim učenjem. U svakoj sredini, procenat populacije koja ima drugačije seksualno opredeljenje od većine, je prema istraživanjima 10-15%. Na onima koji su većina je da imaju otvoren i tolerantan odnos prema njima, da im život olakšaju, a ne otežavaju, i da imaju na umu da je različitost potencijal, a ne balans.

            Dakle, zaključujemo da se naše društvo teško oslobađa uvreženih stavova i da se još bori sa starim pogledima na svet. Bez obzira na sve, mi moramo imati razumevanja za one koji su društveno ugroženi, moramo svakom omogućiti normalan život, bez ikakvih oganičenja i diskriminacije po bilo kom osnovu. Samim tim, usrećujemo ljude oko sebe, a mi postajemo razumniji i bolji ljudi.

Dalibor Mergel

STRES - fenomen br. 13

            Početak bi mogao da bude, pa... kao u reklami... Kuća, posao, gužva, kratki rokovi, dosadni rođaci, šetnja... Zatim, tako lepe cipele, a tako puno koštaju... Sastanci, rastanci, trčanje - bilo rekreativno, bilo za autobusom, sve u svemu puno obaveza a malo vremena. Još ako sve treba da stanu u jedan dan od 24 sata, definitivno ćete biti izloženi nizu stresnih situacija! Samo je još zona jutarnje kafe za neke bezbrižno uživanje bez stresa, mada neki i tada uveliko kuju planove. :) 

            Iz ove perspektive, možda nam se čini da stresa nekada nije bilo i da je to nov fenomen izazvan novom tehnologijom i savremenim životom današnjeg čoveka, u čemu svakako ima istine. Mada je moguća i pomisao da smo mi stes samo uspeli da definišemo, a da je on uvek postojao i samo menjao oblike kroz istoriju. Na primer: uzimanje kredita pre dvadeset godina i danas - nekada ste mogli da uzmete kredit i da se nadate da će ga inflacija pojesti, a danas možete uzeti kredit i nadati se da on neće pojesti vas, što je, priznaćete, mnogo stresnija sitacija od one prve. Bilo kako bilo, stres ne možemo ignorisati. Veliki broj stručnjaka i naučnika počeo je da se bavi ovom oblašću i naravno, osim činjenice da je došlo do otvaranja novih radnih mesta na ovom polju ništa drugo nije baš toliko veselo. Naučnici kažu da je osoba koja je pod stresom  u neprestanoj žurbi i stalno pod pritiskom da mora da uradi nešto isplativo i da ne sme gubiti vreme. Osobe pod stresom često vreme predstaljaju kao svog neprijatelja. Nije retkost da čujete, kako neko žali sto mu dan ne traje duže, kako bi ostvario sve ono što je  naumio. Ali, pošto je nemoguće  da vam se dan produži, osim ako nije u pitanju vraćanje kazaljki unazad, to dovodi do tenzije i napetosti, koja opet prouzrokuje stres.   Posledice stresa možete sagledati i u kratkom i u dugom roku. U kratkom roku to su povišen ili snižen krvni pritisak, lupanje i “preskakanje“ srca, bolovi u želucu, nesanica, osećanje stalnog umora, otežana koncentracija i nervoza, sve u zavisnosti od jačine stresa i vašeg organizma, tj. organa koji će najviše i reagovati.

            A onda kada nekako te stresne situacije prođu i čovek taman pomisli da je skinuo svu muku s leđa, počne da razmišlja o lepim stvarima, dolaze do izražaja te dugoročne posledice stresa. Tada često “zaškripi“ nešto sa zdravljem, zaboli u grudima ili žigne u stomaku... I tada su to već neke ozbiljne stvari,  za koje često kažemo da su se pojavile niotkuda, a ustvari su se gomilale prilično dugo. Tada odlazimo kod lekara, a sa zdravstvnim sistemom kakav imamo izlazemo se dodatnim stresnim situacijama... I tako upadamo u jedan začaran i vrlo zamračen krg.   Namerno kažem da je to jedan “zamračen krug“, znači nije crn, a to je bitno... :) Bitno je da dan isplanirate tako, da sebi uvek ostavite “lufta“ između pojedinih aktivnosti koje morate da obavite, znači - dobra organizacija.

            E sad, ako i niste dobri sa tom organizacijom kao i autor ovog pisanija, makar posmatrajte one koji to bolje rade, može se baš mnogo naučiti. Zatim, jedno istraživanje je pokazalo da iščekvanje omiljene emisije ublažava napetost za 40%, mislim da ne trebam da napominjem da emisija nikako ne sme biti političkog karaktera :) Treba izbegavati ljude koji su negativni i stalno se nešto žale, a takođe se u otklanjanju stresa pominje i humor, što znači da ste čitanjem ovog teksta otklonili svoj stres za jedno 20%, da budem skromna... :)

            I tako redom...  I pre nego što smislite kojom ćete metodom lečiti svoj stres za početak razmislite o ideji da kada ustanete, uputite se ka ogledalu i nasmejete se svojoj smešnoj frizuri, ali samo ukoliko niste prethodnog dana posetili frizera, jer bi to opet mogla da bude još jedna u nizu stresnih situacija... :)

Miroslava Kovačević

 Vrh strane