Komentari

Bliži se doček Nove 2008. godine i pripreme za najluđu noć su u završnoj fazi. Radnja se odvija u jednoj starčevačkoj pekari koja vrši usluge pečenja za privatna lica. Učestvuju: Grmalj (uvozni), Student (urbani), Šeširdžija (lokalni), Tračoslava (sveobuhvatna), Sponzorojka (belosvetska), Dečko “od pekare“

u epizodi:

PRASE JE MOJE!

Tračoslava: - Maliiii... Pa, gde si!?... Dođi! Dokle da čekaaam, crna jaaa... (jednolično dozivajući, dok naslonjena na pekarski put jednako štrika sitan vez)

Dečko “od pekare“ (sav prljav i znojav..): - Pa, gospođo, ne ni visim ja o koncu! Strpite se malo...

Tračoslava: - Ma, strpljavam se ja, sinko! Nego, ja došla po prase po dogovoru!

Dečko “od pekare“: - A, to je znači Vaše! Ja se baš pit'o čije je..

Šeširdžija (ulazi sav zajapuren): - Bar dan, dobri ljudi! Je'ste li zdravo dobro?! Trebam preuzeti prasence!

Dečko “od pekare“ (pomalo zbunjeno!): - I Vi?! Ali, kako!?

Grmalj (uleće divljački, čak i bez kurtoaz-pozdrava!): - Ja doš'o po moje ”krmče”! I, nemoj sinovac, da mi nije rešnuto, jer'bo će bidne belaja!

Dečko “od pekare“ (već, poprilično zbunjeno): - Ali, šta sad... Uf!

Tračoslava (neurotično): - Stani malo! Ja sam ovde od jutros! Zna se red!

Grmalj (gromoglasno): - Ma, kakav red, bre! Ja naručio jošte pre mesec dana!

Šeširdžija (mlitavo): - Ta, stan'te moliću, ja sam vam najredovniji kupac! Mal'-mal' pa moji smlatidu ponekog prasca, a tek za novu godinu, zna se. To, mora! Ne bi mi moja deb'la sosa to nikada oprostila..

Student (za stolom sa strane mirno žvaćući kiflu sa jogurtom):

- Kol'ko ja umem da računam postoji tražnja za tri “praseće“ jedinice, pa, s obzirom, da je u ponudi samo jedna “klampavoušasta“ jedinica, dolazimo da saznanja da se na novogodišnjem tržištu holesterola upravo događa nezamislivi poremećaj u obliku nestašice ovdašnjeg tradicionalnog specijaliteta...

Grmalj (ultra-agresivno): - Ma, šta to drobiš, ti mali “ćorčo“ (prim.aut. zbog studentove izražene dioptrije)! Nemo' da ti nab.... kiflu u ta pogana usta! A, ti sinovac(obrati se “Dečku od pekare“) davaj 'vamo to svinče!

Dečko “od pekare“: - Pa, ja ne znam imam samo to jedno, ali...

Grmalj (burno protestvujući): - Šta, bre, ima ti da znaš! Daj 'vamo to prase! Ja ga uzimam i gotovo! Nema sile!

Tračoslava (obrati mu se piskutavo, a, bogami, i siktavo): - Joj, ugursuse jedan, prase je moje! Evo, ištrikala sam celi stolnjak od kada ga čekam!

Šeširdžija (tromo, ali izbezumljeno!): - Ta, man'te se ćorava posla! Ja uzimam za svaku Novu Godinu! Prase je moje!

Grmalj, Tračoslava, Šeširdžija (u opštoj pometnji i gušanju..):

- Uh.. Oh... Ah..! Prase je moje!!!

U taj čas skičeći iz kuhinje izleće živo prase, prolazeći pored razularene gomile. Svi popadaše na patos kao pokošeni.

Svi zajedno (u čudu!): - Ali... prase je živo!

Dečko “od pekare“: - Sve vreme pokušavam to da vam kažem!

Iznenada ispred pekare zaustavi se besan auto marke ferari, otvaraju se vrata suvozača, gde sedi atraktivna “impozantna“ (“grand“) devojka. Otvaraju se vrata, a izbezumljeno prase, bez premišljanja, uskoči direktno u krilo još izbezumljenije devojke.

Sponzorojka: - Ijuuuu! U pomoć! Isprljaće mi novu “armanijevu“ haljinu!!!

Student (srčući polednje kapi jogurta): - Eeeh! Pa, pravo u “Armani“! Nije ni “srpska svinjska omladina“ više naivna! I, oni redovno prate “trendove“, “grandove“, “pinkove“... Shvataju da od “obične novogodišnje trpeze“ nema puno vajde, pa kad već mora “pod nož" - bar, da “doček“ bude na “nivou“!

Sponzorojka (zgroženo, istraumirano, posmatrajući prase u svom krilu): - Mis'im, bruka! Jeeee!

Prase (blaženo se meškoljeći u miomirisnom “armanijevskom“ krilu): - Skviiiik-viiik-iiik! (što na prasećem znači, ni-manje-ni-više, nego - “Srećna Nova 2008“)

I, svi su oni tako ispred (zamišljene) pekare, slučajno ili namerno, ali, ipak, zajedno, nastavili da čekaju neku srećniju Novu godinu...

            Ah, da, umalo da zaboravim - u starčevačkoj Opštini ništa novo, osim što ja pao (i okopnio) prvi sneg, radi se potisni cevovod ka Dunavu, tribine rastu nesmanjenom žestinom, gostaovao cirkus sa jadnim, preplašenim životinjama u glavnoj ulozi, a školska deca dočekuju novo leto uz paketiće dobijene iz ruku naj-jasminastije(!) Deda Mrazice!

Jordan Filipović

NAŠA SLIKA I PRILIKA

            Svi smo bili zgroženi pred prizorima iz naših domova za decu ometenu u razvoju, koji liče na scene iz svojevrsnih mučilišta. Bili smo zgroženi, i to samo par dana, a sad se sve sleglo kao da je to neka beznačajna stvar. Tu ozbiljnu temu su zamenile svakojake političke zavrzlame i prepucavanja. Rekao bih, srpska posla. Ponovo, kao i uvek, pokazasmo da nas boli uvo za ozbiljne teme i za suočavanje sa nekim stvarima koje su bitne za opšti napredak ovog društva. Nama je milije da se krvimo. To nam je stara boljka.

            Kada su ti mučni snimci izašli u javnost, većina Srbije nije verovala da smo to mi, naše dvorište i slika koja pokazuje koliko zapravo brinemo o tim ljudima. Političari su, umesto da se duboko zamisle, a bogami i postide, to sve pripisali opštoj hajci i zaveri koja se tobože, vodi protiv srpskog naroda (čitaj nebeskog) i to povezali sa čim drugim nego Kosovom. Postavlja se pitanje, kako da neko ko nema poteškoća u razvoju, neko zdrav, u ovoj zemlji očekuje ikakvu zaštitu od države, i bilo kakvu podršku i brigu. Vidimo da moramo po onoj narodnoj - “u se i u svoje kljuse“. Očekivati da država vodi kakvu takvu brigu o nama, ravno je ludosti. Vlada je ponovo uhvaćena u laži, brujali su beogradski listovi. Vladini velikodostojnici i njihovi podanici su na velika usta govorili da nisu jadni znali za istraživanja u domovima, da je to rađeno tajno četiri godine, a sad tek obelodanjeno. To naravno nije istina. Organizacije koje su vršile istraživanja, dokumentovano su osporile vladine tvrdnje. Istraživanja su počela krajem prošle godine, i vlada je kontaktirana, ali im nije izašla u susret. Džaba im bilo posećivanje domova i čavrljanje sa direktorima, džaba im bile izjave da je u domovima situacija normalna. Pitam se, zašto nisu ništa priupitali roditelje te jadne dece, oni najbolje znaju. Kada ćemo otvoriti oči? Nama uvek treba neki posmatrač i stranac da ukaže na naše sopstvene propuste. Zaboga naši kvazipolitičari ne znaju ništa pametno da kažu, nego sve svaljuju na neke strane ili domaće “izdajnike“. Dokle?

            Ja sam rešio da govorim istinu. Makar, kao i svi moji istomišljenici, bio proglašavan za izdajnika. Ako je cena istine to, da svi oni koji su se odlučili za nju, kao jedino legitimno i pravo sredstvo, budu šikanirani i obeležavani, ja se ne libim da tu cenu i platim.

Dalibor Mergel

Nova godina - fenomen br. 6

            Ta novogodišnja euforija koju već uveliko osećamo, počinje sa prvim danima decembra... A tamo negde oko 10. već počinju ona, možemo slobodno reći sezonska pitanja: “gde za Novu?“, “šta obući?“, a one mlađe verovatno muči pitanje šta će im Deda Mraz doneti od poklona :) Treba spermiti novogodišnju trpezu, kupiti neki ukras za jelku i tako u nedogled... Ponekad nam se čini da smo cele godine štedeli kako bi u novu ušli praznih džepova, ali puni utisaka koji će se prepričavati ceo januar. :)

            Na pitanje “gde za Novu?“ postoji nekoliko odogovora: možete organizovati proslavu u svojoj režiji u obliku neke sedeljke ili omanje kućne žurke. Ono što je sigurno  je da ćete pozvati samo one ljude s kojima zaista želite da budete te večeri. Oni će, naravno, poneti hranu od kuće! Neki to shvate ozbiljno, pa isprazne ceo frižider ili obližnju prodavnicu :) Ono što je još od neprocenjive važnosti je to da imate mogućnost da sednete kad poželite, da legnete po potrebi, slušaćete muziku koja godi vama i vaćem drućtvu i naravno, tu je nezaboravni novogodišnji program koji će se reprizirati do plovine januara :)

            Novu godinu takođe možete dočekati u nekom restoranu, na nekom splavu ili u nekom klubu... Ali kako ovakve Nove godine služe kako bi se napunili budžeti lokala u kojima se nalazite, zato za sebe tražite samo najbolje. Obično su ponude ALL INCLUSIVE, što znači da je sve uključeno: hrana, piće, do ponoći DJ ili neki bend, u ponoć trubači, a od ponoći.... Ma,  možda se ne budete ni sećali ko je pevao ili svirao! Ako spadate u ovu grupu gostiju, birajte lokale koji nude i besplatan prevoz pripitim gostima. Jedna od mnogobrojnih opcija jeste i docek Nove godine na trgu, naravno ako vam neće smetati da vam petarde pucaju ispod nogu. Naravno ponesite šampanjac ili neko vince od kuće kako bi vas zagrejalo. Takođe, možete slušati šta god želite, samo treba da pratite raspored programa... I još jedna stvar: radi vaše veće pokretljivosti nemojte stajati tik do scene jer vam se može desiti da tu ostanete sve dok se gužva malo ne raziđe, a to vam je tek tamo oko tri, kada se i ceo program završava :)

            Drugo pitanje od životne važnosti je “šta obući?“. Te večeri zaista treba da izgledate lepo - neki će se odlučiti za nešto što već imaju u svom ormaru, neki za nešto elegantno i jednostavno, a biće i onih koji će po svaku cenu želeti da budu konkurencija novogodišnjoj jelki. Naravno,  sve je stvar ukusa i raspoloženja. Mada, biće i onih koji će umesto odeće birati neku dijetu, s kojim će do 31. moći da uđu u neku haljinu koju su već odavno videli u izlogu, ali se ispostavilo da je samo nekoliko brojeva manja :) Novogodišnja ponuda je stvarno ogromna, a vi se naoružajte strpljenjem i energijom, pogotovu ako ste neodlučni, jer ćete morati mnogo da prošetate i mnogo da vidite.

            Naravno, tu su i najmlađi koji se brinu hoće li im Deda Mraz doneti nešto za Novu godinu. Verovatno već uveliko prave spisak želja, a roditelji se polako hvataju za glavu... I tako, a taj tako slatki Deka Mraz je ustvari jedan veliki marketinški trik firme Coca-Cola. Izmišljen je lik, dolazi iz Laponije, letećim saonicama, koje vuče osam irvasa... Sleti noću dok deca spavaju i ostavi im poklone ispod jelke. E sad ne znam kao taj svetski Deda Mraz stoji sa vizom za našu zemlju, ali imamo mi zato našeg Deda Mraza koji skoro nikad ne omane. Ali sudeći po situaciji od druge polovine godine, neverovatnim poskupljenjima u nekoliko navrata kao i skoro dvostrukoj inflaciji, od našeg Deke ipak treba očekivati skromnije poklone nego obično :)

            Bilo kako bilo, gde god slavili, šta god obukli, svima nama Nova godina služi kao neki reset... U nju možemo ući puni elana, energije ali i sa glavoboljom od vina u potrazi za aspirinom :)

            I tako, dok se biližimo toj NG, nije na odmet da se samo makar na sekund okrenemo iza sebe, vidimo gde smo napravili sjajne rezultate, i ponovimo ih u novoj... Potrudimo se takođe da Novu dočekamo u krugu nama dragih ljudi, zdravi i veseli... Srećna Nova! :)

Miroslava Kovačević

SVINJOKOLJ (2)

Nastavljam priču o klanju svinja i svim poslovima koje je uz to trebalo napraviti...

Ako se klalo više svinja onda se jedan deo svinjskih glava ostavljao za salamurenje kako bi se kasnije bar za Božić, Novu godinu i za Tri kralja (Bogojavljenje), a možda i kasnije kuvala pitija (hladetina).

Skoro sve iznutrice kao i deo kože i preostale glave, stavile su se u kotao te se sve dobro obarilo, tako da se meso lako odvajalo od kostiju. Jedan deo crne džigerice odvojio bi se, i od toga je domaćica spremila društvu doručak. Dok se barevina polako kuvala u kotlu, ostali komadi svinje polako su se oblikovali, kao što su šunke, plećke, krmenadle, vrat, rebra, a naposletku i slanina.

Sve je to moralo da izgleda jako dobro i da ima lep oblik. Sitni komadići mesa koji su otpadali kod oblikovanja, odmah su se mleli na mašini i od toga su se pravile mesne kobasice.

Da bi bilo više kobasica, koji put bi se i plećke izrezale za kobasice. Obrađeni komadi mesa odlagali bi se na hladno mesto da se do kraja ohlade, kako bi mogli da se sutradan nasole i spreme za salamuru. Komadi slanine koji se nisu ostavljali za salamuru i za sušenje rezali su se na kocke, a od toga se topila mast, a te kocke su posle topljenja postali fini hrskavi čvarci.

Kad je barevina bila gotova, sve se povadilo iz kotla na astal, malo se rashladilo, izbiralo se od kostiju, pa je moglo da se polako melje za džigernjače. Pre toga, izabralo bi se malo finije meso, malo od glave, bubrezi, srce, malo tvrde slanine, pa se od toga nožem izrezalo na rezance i od toga se uz dodatak začina napravila smeša za švarglu. Od samlevene barevine, opet uz dodatak začina i skuvane crne džigerice, napravila se smeša za džigernjače.

Od jednog dela skuvanih koža i trvde slanine sa vrata i od skuvane krvi, napravila se smesa za krvavice. Kad je sve to bilo pripremljeno, svaka smeša se pomoću šprica nagurala u oprana creva. Mesne kobasice su se radile od tankih creva, u ona debela ali ravna, išla je smeša za džigernjače, a od onih najdebljih napravile su se krvavice. Smeša za švarglu nagurala se u želudac, a otvor se “zašio“ zašiljenim drvenim štapićem i povezao kanapom.

Osim mesnih kobasica sve ostalo moralo se još jedanput prokuvati, da se creva stisnu. Voda u kotlu nije smela da vri kako creva ne bi popucala. Najduže se bario švargl da se želudac dobro prokuva, a i sama smeša unutra ujednači. Švargla se nakon kuvanja izvadila na ravnu dasku, pokrila drugom daskom i pritisnula odozgo ciglama i lagano bockala iglom, da se istisne višak masti i vode.

Džigernjače i krvavice nakon kuvanja su se prvo pustile u hladnu vodu, a onda poslagale na ravnu dasku da se ohlade. Ako je bilo dosta društva sav posao se završio do uveče. Kad je sav posao bio gotov, domaćica je priredila večeru ili kako se kazalo “svinjsku daću“. Obično su se na večeru zvali kumovi, prijatelji, a bili su tu i svi oni koji su pomagali.

Za večeru se obično spremalo od svega po malo. Bilo je tu pečenih kobasica, pečenih krvavica, izrezanih pečenih krmenadli, a ponudio se i svinjski paprikaš, koji se obično kuvao za ručak. Za večerom se isprobavalo i ocenjivalo kako je šta napravljeno. Siguran sam da će i ove godine biti za Božić pečenja, a za Novu godinu kuvane šunke iz salamure.

Zato svima SREĆAN BOŽIĆ  i vesela NOVA GODINA!

Vinko Rukavina

 Vrh strane