Društvo

Jedna priča

Kad je u Nadeli bilo ribe...

LEGENDARNI ULOV: Som od 120 kilograma!

            Teško je zamisliti da je Nadela nekada, za razliku od ove reke kakvu mi sada znamo, bila velika skoro kao Dunav, čista i prepuna ribe. Do sada se nisam bavila pričama o rekama, ribarima i ribarenju, iako je to bilo vrlo važno i unosno zanimanje u prošlosti našeg sela. Ovo sam saznala od deda Pere Majtića, starog alasa i lovca, čoveka koji je ceo svoj život proveo na ribarskom čamcu, zabacujući svoje “bubnjeve“ i loveći najrazličitije vrste ribe. On je podelio sa mnom neke svoje priče.

            Pera Majtić rođen je 16. juna davne 1919. godine. Otac mu je bio lovac, pa je od njega nasledio lovački i ribolovački dar i zanat. Deda Pera kaže da nije othranjen svinjskim mesom, nego su jeli meso divljači - divlje patke, guske... Detinjstvo je proveo čuvajući  jaganjce i svinje “pod ritom“, jer je u školu išao samo dve godine. Naučio je da čita i piše od majke koja je bila veoma pismena. Već sa jedanaest godina lovio je ribe u Nadeli, gde su se, između ostalog, mogli loviti lepi žuti karaši kakvih sada nema. Krao je od majke nite za tkanje, pa od njih pravio svoje prve bubnjeve za hvatanje ribe.

            Došao je 2. svetski rat, gde je deda Pera proveo mnogo godina kao vojnik, zatim u zarobljeništvu. Bio je ranjen u nogu, pa je puno vremena proveo i u bolnicama. U vojsci je bio sve do  1955. godine. U međuvremenu je pohađao ribarski kurs, koji je 1948. u Kovinu bio organizovan u okviru Ribarskog gazdinstva Beograd. Oni koji bi bili uspešni na ovom kursu dobijali su zvanje brigadira. Iako mu je ovaj kurs značio, kaže da je za njega Lajoš Kelemen bio majstor i da je od njega naučio mnogo više nego na kursu, tako da je znao da radi sve što je bilo potrebno jednom ribaru, “sve da isplete i sve da zakrpi“. Brigadiri su po uspešnom završetku kursa dobijali reon u u okviru koga su lovili. Deda Pera je dobio Ponjavicu, koja je bila prepuna ribe. Jedan deo ribe je ostajao u Omoljici i Brestovcu, ali se ona većinom slala u Mađarsku, pogotovo ona sitnija. Kasnije su im Mađari slali konzerve sa tom istom ribom. Ribari su u to vreme imali dobre plate, kako deda Pera kaže, bili su plaćeni “kao rudari“. On je bio najuspešniji od svojih kolega ribolovaca i dostizao najviše zarade. Kada je nestalo brigada, deda Pera je 1956. sa svojim kolegama osnovao Ribarsku zadrugu Starčevo, koja je brojala ukupno 12 članova. Trebalo je kupiti materijal i napraviti alat za hvatanje ribe. Deda Pera je okrunio 5 metara kukuruza i za to kupio pamuk za pletenje bubnjeva. Dok je nosio sav taj pamuk sreo je poznanika koji ga je pitao:

            - “Šta ti je to Pero?“, deda Pera  kaže:

            - “Pamuk za bubnjeve“, a čovek će:

            - “A kol'ko je to?“. Deda Pera mu odgovori:

            - “Pet metara kukuruza“, na šta će začuđeni čovek:

            - “Ne bi ti ja to dao za ribu!“.

            Ali on je bio spreman na to i na mnogo više, za svoju najveću ljubavi svoj životni poziv. Po dozvolu, koja je bila obavezna, je išao čak u Kovačicu, jer je koštala mnogo jeftinije nego u Pančevu. U Pančevu je za ribarsku dozvolu trebalo odvojiti 105.000 dinara, a u Kovačici 50.000. Ribu je prodavao na pijaci u Vojlovici, dva puta nedeljno, ona  je morala da ima pečat od veterinara, a prodavala se živa u džakovima. Lovili u se karaši, štuka, retko šarani i retko smuđ. Njegov rekord je som koga možete videti na slici, težak 120 kg. Do tada je deda Pera hvatao velike ribe, po par desetina kilograma, ali ovakvu nikada. Ulovio ga je sa svojim prijateljima na Milju. Kaže da su tog dana postavili oko 70 bubnjeva, ali ulov je bio mali, ni 20 kg ribe. Taman kad su hteli da krenu kući, pojavio se ovaj veliki som, uhvaćen na najveći bubanj, veoma neobičan i veoma redak  jer je imao usta “kao dama našminkana“. Iako je ovaj som bio veoma težak, uspeli su da ga savladaju.

            Proveo je ceo svoj život na čamcu, loveći ribu. Voleo je da je jede, ali sada više ne. Ume da spremi sve od ribe, pogotovo majstorsku riblju čorbu, koju su ranije, okupljajući se, kuvali na Dunavu uglavnom 2. maja. Kaže da je na njegovoj trpezi “bilo ribe umesto kolača“. Nekada je više vremena provodio u svojoj kolibi na Milju, nego kod kuće. Do pre tri godine je mogao da ide na Dunav, sada ne može jer se služi štakama. U prošlosti je, kaže, na Milju bilo drugačije jer su ribari mogli bez straha da ostave svoj alat u vodi, a sada ne mogu jer se puno krade.

            Posle više decenija provedenih na vodi, deda Pera se sa ljubavlju seća svih svojih dogodovština i poduhvata. Poneki put zastane, pretraži po svom sećanju neko izgubljeno ime ili prezime, ali suština ne bledi. Zahvaljujem mu se ovim putem na odvojenom vremenu i naporu da nam ispriča ono što su mnoge televizijske i novinarske ekipe htele da čuju od dobrodušnog starca sa bogatim životnim i ribolovačkim iskustvom.

Maja Vulović

ANKETA SN: Gledate li ”Velikog brata”?

Prošlogodišnji serijal mnogo bolji

Po oceni naših sugrađana koji prate ovu vrstu “rialiti“ šou programa, učesnici prvog “Velikog brata“ bili su mnogo zanimljiviji. Favorit već ispao - ocena je onih kojima se dopao Živan Janićijević Burek

Nenad Živanović	Dragan Keljević	Biljana Đurišić	Ljuba Tanev
Snežana Svaić	Đorđe Matović	Verica Mitrović	Zlatko Poljak

Nenad Živanović:

- Ne pratim redovno “Velikog brata“ jer nemam dovoljno vremena. Iz onoga što sam video, mogu samo da kažem da je Burek bio najbolji! U početku je bilo interesantno ali sada nije. Prošli serijal je bio bolji.

Dragan Keljević:

- “Velikog brata“ gledam ponekad, kad imam vremena, tako da nemam favorita niti nekoga ko mi se dopada više od ostalih. Ovaj serijal je, po mom mišljenju jako loš.

Biljana Đurišić:

- Ne gledam “Velikog brata“, jer mi nije interesantno. Ne dopada mi se odabir ukućana u ovom serijalu. Prethodni sam gledala i bio je mnogo bolji.

Ljuba Tanev:

- Ne gledam “Velikog brata“, jer stvarno nemam vremena, tako da ne mogu ništa da komentarišem. Prethodni sam gledao povremeno.

Snežana Savić:

- Gledam šou, ali još uvek nemam favorita, još uvek je rano. Dopada mi se Jelena od devojaka i Elmir od muškaraca, za sada. Gledala sam prethodni serijal  i mislim da je bio bolji od ovog sada.

Đorđe Matović:

- Pratim serijal uglavnom samo noću, jer ne mogu da spavam a na televiziji nema ništa drugo da se gleda. Nemam favorita ali mogu da kažem da mi Suzana jedina izgleda normalna tamo.

Verica Mitrović:

- Gledam “Velikog brata“, mada ne pratim baš redovno. Niko mi se posebno ne dopada, recimo da  je jedino Burek bio interesantan. Mislim da je prethodni serijal “big bradera“ bio mnogo bolji od ovog.

Zlatko Poljak:

- Ne pratim “Velikog brata“. Nisam pratio ni prethodni serial, jer mi to stvarno nije interesantno. Uopšte mi se ne dopada taj “rijaliti“ šou.

Maja Vulović

Foto: G. Milošević

PUTOPIS

Istra: Pula i Brioni

            Istru je i ovog leta posetio veliki broj turista iz Italije, Nemačke, Engleske, Amerike, Holandije, Rusije ali i iz Srbije. Gostiju iz Srbije još uvek nema mnogo, i stidljivo se vraćaju, najviše iz ubeđenja da su nepoželjni gosti.

            A put do istarskih lepota uopšte nije težak ni dug. Bukvalno, jer sa beogradske autobuske stanice dnevno polazi tri autobusa put Rovinja i Pule, a sam put traje desetak časova, bez ikakvog zadržavanja na granici (za Hrvatsku nije potrebna viza), a vozi se kvalitetnim autoputem. Već na samoj granici evre možete zameniti za kune (1 evro = 7,4 kune), ali to isto možete uraditi i u autobusima agencije “BS“ iz Beograda i pulskog “Filsa“ koji su “specijalizovani“ za ovu turu i čiji autobusi najčešće jezde od Beograda do Pule.

            Rekli smo već da je put dobar, a iznenadiće vas deonica od Zagreba do mora koja je - besprekorna. Kroz Gorski Kotar prokopano je mnogo tunela, a duž puta su moderne benziske pumpe, moteli i odmarališta. Čim stignete do Rijeke i osetite dah mora, već ste u Istri - Rovinj, Poreč i Pula su na sat vremena puta. Možete da se  smestite u neko od odmarališta koje ste ranije izabrali ali čak i da se upustite u individualno istraživanje destinacije koja će vam biti kuća narednih desetak dana. Pažnja - hrvatski turizam je prozapadne provinijencije, te ne treba očekivati da će vas, kao u Crnoj Gori, opsedati dileri soba, već ćete smeštaj naći na civilizovani način odlaskom u najbližu turističku zajednicu koja objedinjuje ponudu i potržnju po sistemu “sve na jednom mestu“.

            Netaknuta priroda i čisto more u Istru privlače goste željne mira koji su skloni da po čitav dan na barkama tragaju za pustim uvalama. A sama turistička ponuda je raznovrsna - od kurseva ronjenja, surfovanja, iznajmljivanja bicikala i motocikala, raznih plovila, pa do panoramskog razgledanja iz aviona.

Pula

            U dubokom zalivu, koji i danas važi za jednu od najsigurnijih prirodnih luka na svetu, smestio se grad Pula. Zanimljiv zbog multikulturalne arhitekture, u kojoj se mešaju uticaji raznih stilova, od venecijanskog, preko renesansnog, gotičkog pa do baroknog, Pula nudi jedinstvene primerke arheoloških spomenika. Tu su poznati Amfiteatar iz 1. veka nove ere, Slavoluk Sergijevaca, Avgustov hram...

            Pula je grad otovren za sve (gradska vlast, kao i svim istarskim gradovima, pripada Istarskom demokratskom savezu - IDS), i ukoliko i imate predrasudu da ste “nepoželjni gost“ sa početka ove priče, u kontaktima sa meštanima vrlo brzo ćete se uveriti da to nije tako. Istrijani su prijatni i predusretljivi, a kada saznaju da ste iz Srbije, neizbežna su pitanja “kako je tamo“ i “šta je novo“...

            Đardini je glavno šetalište u Puli i odatle možete da se otisnete ka pulskoj Areni. Na tom potezu, videćete sve ono što vredi videti i što ne treba propustiti, ali moći ćete i da se lepo odmorite u mnogobrojnim lokalima koji nude tradicionalne istarske specijalitete (vino i pruta!) ali i italijanske, jer je Italija ovde i bukvalno prisutna kroz mnogoborjne italijanske turiste naročito u vreme “feragosta“ (kolektivni godišnji odmori u Italiji), kao i kroz bogato kulturno-istorijsko nasleđe.

Brioni

BRIONI: Kao veliki lepo uređeni park

            U blizini Pule je i letovalište Medulin sa istoimenim arhipelagom od desetak nenastanjenih ostrvaca, pogodnih za dnevnu posetu. Ali, svakako atraktivniji je arhipelag Brioni, na kome se nalazi i rezidencija bivšeg doživotnog predsednika SFRJ Josipa Broza Tita.

            Fažana, mesto “preko puta“ Briona, od Pule je udaljena desetak kilometara i do ovog mesta se može stići za petnaestak minuta javnim prevozom. Ovo malo živopisno mesto je prepuno turista i svo je u znaku “poznatog i dragogo gosta“ J. B. Tita, ali i onih koji su mu dolazili u goste, počev od kraljeva, careva, drugih svetskih moćnika do filmskih diva i pripadnika ostalog džet-seta...

            Brodić ”Perojka” (nazvan po jedinom pravoslavnom selu u Istri koje se nalazi nedaleko od Pule), sabraća tokom čitavog dana i odvešće vas na Veliki Brion i u Nacionalni park Brioni (proglašen 1983. godine). S leve strane pristaništa je hotel “Neptun“, a sa desne drugi manji hotel i marina u koju uplovljavaju jahte bogatih posetilaca (u vreme boravka vašeg izveštača na Brionima su boravili Lepa Brena i Željko Mitrović). I to je sve, što se tiče moderne ahitekture: sve ostalo je čista priroda i arheološki ostaci ranijih stanovnika (Rimljana, Kelta...).

            Oni koji su došli u jednodnevnu posetu Brionima, ukrcali bi se u turistički “vlakić“ koji pravi turu po ostrvu i nudi obilazak safari parka, koji nastanjuju Titu poklonjene divlje životinje (zebre, bizoni...), zatim rimske vile, vizantijskog kastruma i prelepih ostrvskih uvala. Jedna od najvećih atrakcija su ostaci stopa dinosaurusa koji su nastanjivali ovo ostrvo (u to vreme bilo je deo kopna, sve dok voda nije prekrila sadašnji Fažanski kanal). Mi, korisnici hotelskih usluga, imali smo na raspolaganju mnogo više komfora koji je podrazumevao obilazak ostrva biciklom ili električnim kolima, upoznavanje sa kompletnim sadržajem (van onog koji kontroliše Hrvatska vojska i koji je ograđen debelom žicom) i uživanje u prirodi kakve nema u bližoj okolini. Celo ostrvo je, praktično, jedan veliki uređeni park (kao na engledskim kraljevskim posedima), po kome šetaju jeleni, zečevi, paunovi...

            Ostrvo nema peščanih plaža, što će nekome i zasmetati, ali svakako neće pokvariti opšti utisak. Na Velikom Brionu se nalazi i Titov muzej koji treba obići, kao i vidikovac sa kojeg se pruža pogled sve do Pule. Na susednom ostrvu Mali Brion nalazi se najveća tvrđava na mediteranu, ostala od Austrougara, a sada pretvorena u pozorište na otvorenom. Svake godine ovde se priređuju pozorišne predstave, a ove godine u Krležinom komadu “Pijana noć 1918.“ glumili su naši Glogovac i Lečić.

            Ostrvo Vanga, na kome je Tito provodio vreme, i danas je zatvoreno za obilazak, a kuriozitet je da je Josip Broz zaista imao svoju bravarsku radionicu u svom omiljenom odmaralištu!

            Sve u svemu, oni stariji, koji znaju kakav je značaj ovog arhipelaga, mogli bi da “trampe“ jedno letovanje u Crnoj Gori za istarske radosti, a oni mlađi - mogli bi da se upoznaju sa zaostavštinama jugoslovenskih vremena i da dožive jedno novo iskustvo.

Petar Andrejić

Feljton: Problematika mladih u selima

Dajte bolji prevoz, pa onda redom!

            Na samom početku našeg istraživanja, koji problemi muče mlade u naseljenim mestima, razgovarali smo sa Dolovcima i Glogonjcima. Interesantno je da prvo što su naveli, u oba mesta, jeste problem prevoza. To nam govori da su mladi u navedenim mestima neminovno vezani za grad, škola, lekari, kultura... Primedba na loš i nefrekventan prevoz ne odnosi se samo na relacije do Pančeva, već i do Beograda, Novog Sada.

            Lepo je primetiti da u Dolovu Dom kulture odlično radi, folklorna sekcija, rumunsko KUD "Jon Kreange", dramska i recitatorska sekcija. U Domu ističu da imaju osnovnih uslova za razvoj, ali da treba puno raditi na tome, pogotovu na modernizaciji, na konstantnom aktivizmu udruženja građana i nevladinih organizacija. U Dolovu ima 9 registrovanih organizacija. U okviru Doma postoji i bioskopska sala u kojoj su projekcije retkost, zbog slabe posećenosti. Biblioteka sa čitaonicom, koja je pre dve godine aktivirana, predstavlja nepresušni izvor kulturnih dešavanja. Kako bi krenuli u realizaciju svojih programa koji bi još više zadovoljili kulturne potrebe mladih potrebna je podrška Mesne zajednice, Opštinske uprave i to u vidu stručne, finansijske i svake druge pomoći.

            Dolovci se ne žale ni na sportski život. U selu funkcionišu: rukometni (muski i ženski), fudbalski, konjički, karate klubovi. Međutim, u Dolovu ne postoji adekvatna sportska dvorana koja bi omogućila kvalitetnije uslove za bavljenje sportom.

            U okviru zdravstvene stanice radi 4 lekara i dva stomatologa. To je broj koji ne zadovoljava potrebe stanovništva, jer na jednog lekara ima 1136 pacijenata. Mladi, pa i ostali meštani Dolova, nisu zadovoljni radom ambulante, jer ne postoji dežurni lekar, ambulanta raspolaže zastarelom opremom koja ne omogućava kvalitetno pružanje zdravstvenih usluga. Potrebno je angažovati još najmanje dva lekara, pedijatra i ginekologa i izvršiti modernizaciju medicinske opreme.

            U Dolovu je primećeno pomeranje uzrasnih granica, u smislu da sve mlađi (već od dvanaeste godine) počinju da konzumiraju alkohol, duvan i opojna sredstva što je razlog povećanom broju izgrednih situacija u kojima su akteri maloletna lica.

            U Glogonju smo zatekli malo manje ružičastu situaciju po svim aspektima. Osim prevoza, koji je velika prepreka mladima u zadovoljavanju svojih potreba, u samom Glogonju ponuda je znatno manja.

            Glogonjci su nezadovoljni sportskom ponudom, zapravo u Glogonju trenutno funkcionišu samo fudbalski i rukomentni klubovi, kao i šahovski koji je u pomolu. Rad ovih klubova je znatno otežan finansijskim problemima, zbog toga nedostaje i stručan kadar koji bi sa decom radio. Što se tiče rekreativnog bavljenja sportom, meštani mogu da koriste teniski teren, fudbalski, rukometni, a u školi mogu da se bave rukometom i košarkom. U cilju okretanja mladih ka sportu, Mesna zajednica planira da tokom naredne godine uredi nekoliko "mini terena" na različitim lokacijama, koji bi bili meštanima na raspolaganju za sport i rekreaciju.

Kulturni život Glogonjaca je sveden na "multifunkcionalnu" salu od 300m2, u kojoj folklorni ansambl drži probe, a sala je na raspolaganju i svim ostalim organizacijama i udruženjima građana. Tokom letnje sezone kulturna dešavanja su, uglavnom, upriličena u školskom dvorištu i svedena na nekoliko koncerta godišnje.

            Što se tiče zadovoljavanja zdravstvenih potreba, ovde mladi (i ostali stanovnici) imaju još manje uslova. Sama zgrada u kojoj se zdravstvena stanica nalazi je gotovo neuslovna, mokri čvor je gotovo van upotrebe. Specijalista, osim stomatologa, nema, opet se susrećemo sa malo zaposlenih lekara u odnosu na broj stanovnika. Evidentna je potreba za pedijatrom i ginekologom kao i za laboratorijom, koja odnedavno više ne radi. Ono što raduje, jeste vest da je za narednu godinu predviđena rekonstrukcija i dogradnja zgrade zdravstvene stanice.

            Moramo priznati, situacija ne baš sjajna. Iznova se susrećemo sa činjenicom da je razlika u tretiranju grada i sela velika. Ako uzmemo u obzir da se u selima povećava broj starog stanovništva (preko 65 godina), što zbog niskog priraštaja, što zbog migracije selo - grad, neophodno je mnogo uložiti u sela i zadržati mladež u njima.

            Sve ideje koje imate, u vezi sa ovom temom, možete poslati na e-mail: detetinaŽptt.yu.

(nastaviće se)

Daniela Maksimović

IZVIĐAŠTVO

Obeležavanje stogodišnjice izviđaštva u svetu

Mnoštvo skauta

            U Beogradu na Kalemegdanu 29. septembra okupilo se više od dve hiljade izviđača iz cele Srbije na centralnoj proslavi stogodišnjice izviđačkog pokreta. Ispred Vlade Srbije, ovu manifestaciju je otvorio Vlajko Senić.

            Lepo je bilo videti zbor izviđača koji su se okupili u uniformama i sa zastavama, i to sve kategorije izviđača, od pčelica do brđana pa i do pravih veterana koji pamte davna vremena izvidnika.

            Programski tim u kome su bili skauti stariji od 18 godina organizovao je radionice raznih sadržaja  na četiri lokacije: Kalemegdanu, Studenstkom parku, Obilićevom vencu i na Trgu Nikole Pašića. Svaki odred je dobio mapu centra grada sa zadatkom da obiđe ove lokacije i učestvuje u aktivnostima po izboru. Bilo je tu radionica vezanih za ekologiju, izviđaštvo, geografiju, sportske aktivnosti, testovi znanja... Sve lepo i kreativno osmišljeno uz rekvizite i kroz igru. Dodatni zadatak je bio prikupiti što više potpisa na beloj izviđačkoj marami koju su dobili svi učesnici, a cilj tog zadatak je da se sklopi što više poznanstava i druženje.

            Prelep jesenji dan, grad je oživeo, ulicama su prolazili izviđači prepoznatljivi po svojim izviđačkim maramama, mnogi od njih po prvi put u glavnom gradu koji ih je dočekao toplim prijemom. Ostvaren je cilj čitave manifestacije: obeležiti stogodišnjicu izviđačke organizacije, i kao i uvek - druženje i sticanje znanja i veština kroz učešće u aktivnostima, ali i svi učesnici su bili promoteri svoje organizacije. Izviđači su pokazali da se dobro snalaze i na asfaltu, kao i u prirodi.

Daniela Jajić

Višeboj u Kozarskoj Dubici

            Mešovita ekipa starijih izviđača i planinki iz Starčeva učestvovala je poslednjeg vikenda u septembru na izviđačkom višeboju u Kozarskoj Dubici (Bosna i Hercegovina),  u organizaciji tamošnjeg OI “Velika Moštanica“. Na ovaj daleki put, Starčevci su se uputili preko Lazarevca, u organizaciji tamošnjeg Odreda izviđača “Kolubarac“, koji je od istoimenog preduzeća na poklon dobio organizovan prevoz.

            Kozarska Dubica je veoma lep gradić na ušću reke Une u Savu. Podeljen je na dva dela; na Kozarsku ili Bosansku Dubicu, sa desne strane obeju reka, i Hrvatsku Dubicu sa leve strane njihovih tokova. Stanovništvo je izmešano jer ova dva grada deli samo most na kome je granični prelaz i često se mogu videti stanovnici Hrvatske koji sa cegerima u rukama kupuju bakaluk u srpskom delu grada koji je znatno jeftiniji. Una je velika i brza planinska reka a gledajući je opasanu visokim bedemima i verovatno ćudljiva. Svež planinski vazduh u podnožu čuvene planine Kozare veoma je prijao zagađenim starčevačkim plućima.

            Desetak kilometara od Kozarske Dubice nalazi se mesto gde su tokom Drugog svetskog rata sahranjivane žrtve zloglasnog logora “Jasenovac“, a taj proplanak meštani nazivaju “megalopolis mrtvih“. Pretpostavlja se da je tu sahranjeno više stotina hiljada ljudi. U samom podnožju Kozare nalazi se manastir “Velika Moštanica“ po kome je Odred izviđača iz Kozarske Dubice dobio ime, a koji datira iz 1111. godine, što ga svrstava u red naših najstarijih manastira. Smeštaj je zbog hladnog vremena bio organizovan u zgradi osnovne škole, a ekipa “Leteće veverice“ u sastavu: Marko, Tamara, Ivana i Marina, osvojila je drugo mesto.                             Pored Starčevaca, na ovom takmičenju su učestvovale i ekipe iz Kragujevca, Lazarevca, Beograda, Šapca, Majura, Banjaluke, Zenice, Prijedora, Bjeljine, Maslovara... U OI

“Nadel“ se nadaju da će u saradnji sa rudarskim koncernom “Kolubara“, u istom sastavu sa ovog takmičenja otići na čuveni Riječki višeboj.

Predrag Stanković

SLOVO O VERI

Odgovornost vaspitavanja dece

            Na početku školske godine uvek se srećemo sa različitim pitanjima o tome kako treba obrazovati decu i ko je najviše odgovoran za njihovo vaspitanje. Sve je više psihologa i biologa ali i teologa koji posmatraju život čoveka kao celovito telesno-duševno-duhovno obličje. Ono nastaje pri začeću, kada započinje ljudski život u pravom smislu, jer ceo čovek stupa u postojanje stvaranjem. I za psihologe i za teologe, sadržaji prenatalnog sveta mogu u toku čovekovog života ponovo biti oživljeni. Znamo da je zadatak školskog sistema obrazovno vaspitnog karaktera, ali pitanje vaspitanja razvojem prenatalne psihologije upravo pokazuju jednu drugačiju sliku koja ukazuje na činjenicu da se dete kao ličnost formira još u najranijem periodu i da karakteristike i navike stečene u najranijem dobu utiču na njega tokom čitavog života. Ako je to tako onda će vaspitanje u prosvetnim ustanovama biti ostvarivo samo u nekom malom procentu, naročito ako imamo u vidu činjenicu da pedagogija nije tehnika i da su njeni rezultati često neizvesni i relativni i da zavise od više faktora.

Zato će najveći vaspitač i učitelj u životu deteta biti roditelj, dok će škola nastojati da obogaćuje dečiji razum, ali ne i dovoljno njihovo srce i dušu. Od deteta treba izgraditi kompletnu pozitivnu ličnost; da bi kad odraste, bilo korisno sebi, porodici i društvu, a zato je potrebno pored znanja steći i dobro vaspitanje. U kojoj školi se to onda može steći? U prvoj školi, u domu svojih roditelja. Tu se ostavlja prvi čvrst i postojan temelj moralno duhovnog lika buduće kompletne ličnosti. Prema tome prvi i najveći i najodgovorniji učitelji i vaspitači dece jesu njihovi roditelji. Roditelji su dužni da od rođenja deteta razvijaju u srcu njegovom ljubav prema Bogu, ljubav prema bližnjima kao braći svojoj, ljubav prema istini, pravdi i svemu što je sveto i uzvišeno. Sveti apostol Pavle poručuje i savetuje roditeljima: “Očevi ne razdražujte decu svoju, nago ih podižite u vaspitanju i nauci Gospodnjoj“ (Efes. 6,4). Treba razvijati ljubav prema svim hrišćanskim vrlinama, a odvratnost prema poroku, laži i nepravdi. Slično ćemo naći i u Starom zavetu gde se kaže: “Uči dete prema putu kojim će ići, pa neće odstupiti od njega ni kad ostari“ (Priče Sol. 22,6).

            Za dobro vaspitanje svakako je najvažniji moralni lik roditelja odnosno, nisu dovoljne samo pouke, saveti, već je najpotrebniji primer roditelja: da deca vide ostvarenje roditeljskog saveta na delu. Ako roditelji ne žive po uzvišenim principima hrišćanstva, ako su skloni lažima, ogovaranju, krađi, svađi i drugim porocima uzalud možemo očekivati da deca ne čine to isto.

            Deca su veliki dar roditeljima i to dar od Boga, kao što sa svakim darom sa posebnom pažnjom postupamo jer nas podseća na onoga ko nam je taj dar poklonio, tako i decu treba sa posebnom pažnjom, opreznošću i odgovornošću vaspitavati jer nema jednog istog obrasca koji važi za sve, jer je svaka ličnost svet za sebe. Obrađujući ovaj problem pravilnog vaspitanja dece, sveti Jovan Zlatousti kaže: “Nema veće umetnosti nego što je umetnost pravilnog hrišćanskog vaspitanja dece. Taj je najveći vajar i slikar ko pravilno uputi svoju decu u život“.

Oliver Kalinović

Veroučitelj i katiheta

FRAGMENTI ISTORIJE

ORJUNA

Istorija je prepuna zamki u koje neobavešteni lako mogu upasti, a još lakše se tamo i - izgubiti. Kako bi utisak o životnoj okolini i prostoru koji smo odabrali kao centar našeg ličnog sveta bio što jasniji, potrudićemo se da u nekoliko nastavaka kažemo nešto što je možda istorijski zanemareno, ali je svakako značajno...

Orjunaši

            ORJUNA je skraćenica za “Organizacija jugoslovenskih nacionalista“. Ova organizacija je bila opštepoznata po ovoj skraćenici, a njeni članovi, a onda i drugi nasilnički jugoslovenski i velikosrpski nacionalisti, nazivani su “orjunaši“. Orjuna je osnovana 1921. godine u Splitu pod imenom “Jugoslavenska napredna nacionalistička omladina“; ime je promenila 1922. godine, kada dobija novi statut i prestaje da okuplja samo omladinu. Osnivači su bili grupa mladih sledbenika Svetozara Pribićevića, pripadnici borbenog krila Demokratske stranke. Stranka je na izborima za ustavotvornu skupštinu Kraljevine SHS 1920. godine snažnim promovisanjem jugoslovenstva osvojila većinu glasova Srba “prečana“, te deo glasova Hrvata, naročito u Dalmaciji, koji su težili snažnoj državi da ih zaštiti od Italije.

            Značajnu ulogu u osnivanju Orjune imala je grupa Hrvata prebeglih sa područja koje je nakon Prvog svetskog rata pripojeno Italiji. Prvi predsednik bio je Marko Nani, a sekretar Edo Bulat, koji je kasnije postao hrvatski nacionalista i ustaški dužnosnik u doba NDH. U decembru 1922. na čelo joj dolazi književnik dr. Mirko Korolija, kojeg srdačno prima kralj Aleksandar.

            Inicijativa za osnivanje Orjune bilo je donošenje Obznane, kojom je zabranjen rad Komunističke partije Jugoslavije. Orjuna je osnovana sa ciljem borbe protiv snaga koje ugrožavaju novu državu: komunizma i separatizma, odnosno hrvatskog i drugih nacionalnih pokreta uopšte. Kao i Demokratska stranka, zastupa centralističko (unitarističko) uređenje države i ideologiju “integralnog jugoslovenstva“: svi Jugosloveni čine jedinstvenu naciju, u kojoj se postepeno trebaju izgubiti posebnosti tri postojeća “plemena“. Orjuna se od početka služila političkim nasiljem (terorom) protiv političkih protivnika. Članovi su organizirani u desetine, koji poduzimaju batinaške napade. Nisu stali samo na tome: prilikom rudarskog štrajka u Trbovlju (Slovenija) 1924. Orjunaši bombama i revolverima napali radnike i zapalili Radnički dom. U doba izbora često napadaju skupove hrvatskih stranaka. Česti su ulični sukobi sa organizacijom Hrvatska nacionalna omladina (HANAO). Napadali su takođe stranke i organizacije nacionalnih manjina: Nemaca, Mađara i Rumuna.

            Finansira je pokrajinska vlada za Hrvatsku i Slavoniju iz fondova za “Istru i nacionalnu propagandu“. Sarađuje sa četničkim organizacijama i militarističkom Srpskom narodnom obranom (SNO). Bliska je fašističkim koncepcijama, iako bez direktnog pozivanja i povezivanja. Osim Dalmacije, uporišta ima u Sloveniji. U Srbiji ima izvesno uporište među studentima Beogradskog univerziteta; van njega nema veće značenje. Vladajuća Narodna radikalna stranka osnovala je organizaciju Srpska nacionalna omladina (SRNAO) kao protivtežu pokretu integralnog jugoslovenstva.

            Nakon raskola u Demokratskoj stranci 1924. godine, većina članova Orjune podržalo je vođu “prečana“ Svetozara Pribićevića. Na parlamentarnim izborima 1925. i 1927. podržavali su kandidate njegove Samostalne demokratske stranke (SDS). Zajednički im je cilj - obrana ugroženog jugoslovenstva. Vođstvo Orjune nije podržalo drastični politički zaokret Pribićevića, koji ubrzo nakon izbora 1927. sklapa sporazum sa Stjepanom Radićem (Seljačko-demokratska koalicija). Ostaju verni starom opredeljenju i metodama. Zbog svojeg jugoslovenstva dolaze u sukob i sa srpskim nacionalističkim organizacijama i velikosrpskim koncepcijama srpskih političara.

            Orjuna je pozdravila “šestojanuarsku diktaturu“, ali je ipak bila zabranjena, zajedno sa svim “plemenskim“ strankama i organizacijama. Kralj Aleksandar I. Karađorđević odrekao se njihovih usluga jer su bili omraženi, ali ne i njihovih ideja i metoda. “Integralno jugoslovenstvo“ proklamovano je kao službena državna ideologija, a politički teror države (koji je i ranije postojao) sastavno je organizovan. Međutim, od izvorne zanesenosti jugoslovenskom idejom nije u stvarnosti ostalo ništa: to je sada samo maska za velikosrpske koncepcije; to je takođe bio razlog da se Orjuna zabrani.

            U književnosti se delovanje Orjune spominje u romanu Ive Brežana “Ispovijedi nekarakternog čovjeka“, kao i u TV seriji “Velo misto“.

Priredio

Petar Andrejić

AEROZAGAĐENJE I MALIGNA OBOLJENJA

            Kvalitet vazduha ima značajni uticaj na zdravlje ljudi. Reagovanje ljudi na izloženost aerozagađenju zavisi od starosne dobi, zdravstvenog stanja organizma i individualne osetljivosti na pojedine polutante.

            Problemi sa aerozagađenjem posebno su vezani za industrijsku revoluciju. Dugotrajna izloženost niskim koncentracijama polutanata izaziva maligna oboljenja, posebno karcinom pluća.

            Kancerogeni su razne organske i neorganske materije. Procenjuje se da je u svetu sinterizovano preko trinaest miliona hemiskih materija. Epidemiološke studije  pokazale su da je uticaj aerozagađenja u razvoju, posebno kancerogena pluća veoma značajan, a da je centralna uloga malignih transformacija ćelija u razvoju kancerogena pluća još uvek pušenje. Pušenje je odgovorno za oko 90% slučajeva raka pluća i ima značajnu ulogu nastanku karcinoma pankreasa, želuca, bubrega, mokraćne bešike, usne duplje, usana i jezika. Posebno je izraženo kod ženskog dela populacije. Smatra se da oko 30% odraslih žena i 50% odraslih muškaraca puši. Ipak, dominantna uloga koju pušenje ima u stvaranju nekih malignih oboljenja, posebno karcinoma pluća, ne može da marginalizuje činjenicu da je vazduh u pojedinim urbanim sredinama, posebno pored velikih industrijskih kompleksa (primer Starčeva i “južne zone“). Najznačajniji polutant koji je i najčešće prisutan u vazduhu urbanih sredina je sumpor-dioksid, a uz njega i sumpor-trioksid, sumporna i sumporasta kiselina i njihove soli i suspendovane čestice. S obzirom na dobru rastvorljivost u vodi, zdravstveni efekti sumpornih oksida ispoljavaju se uglavnom u gornjim delovima respiratornog trakta. Suspendovane čestice su kompleksna mešavina organskih i neorganskih materija različitog hemijskog sastava. Posebno su interesantne čestice poreklom iz dizel motora, “leteći“ pepeo i mineralna prašina koja je posebno izražena u zimskom periodu. Pored uticaja na respiratorni trakt suspendovane čestice utiču i na kardiovaskularni sistem, a mogu da imaju i kancerogena svojstva. Pored navedenih, u vazduhu naseljenog mesta, kao što je Starčevo prisutno je i niz drugih agenasa, kao što su:

            1. Azotni oksidi (NO/NO₂/NO_x)

            2. Benzeni

            3. Policiklični aromatični ugljovodonici od kojih su najpoznatiji:

            - BENZO(A)PIREN

            - BENZO(A)ANTRACEN

            Problem aerozagađenja, problem je šire društvene zajednice i teško bi se moglo očekivati da će u zemlji kao što je naša taj problem biti uskoro značajno umanjen. U ovom trenutku nam jedino ostaje niz individualnih akcija na umanjenju izloženosti štetnih materija korišćenjem propisanih sredstava zaštite, što duži boravak u prirodi, redukcija pušenja, zdrava uravnotežena ishrana (koliko to dozvoljavaju finansijska srestva), kao i korigovanje drugih faktora rizika, preventivna i što češća medicinska kontrola.

dip. ing. Vlado Savić